Србија на прекретници: да ли су избори постали референдум о Вучићу?

Пише: Српскопитање

Студентски покрет, криза страначке политике, питање страног утицаја и могуће посљедице по Републику Српску — шта се заиста крије иза политичког земљотреса у Србији?

Постоје тренуци када избори престану да буду обично пребројавање гласова и постану много више од тога. Они тада постају мјерење повјерења у читав политички систем, провјера снаге једног човјека и испитивање способности друштва да пронађе нови правац.

Управо кроз ту призму треба посматрати успон студентског покрета у Србији и могућност да политичка иницијатива без препознатљивог појединачног лидера постане озбиљан изазов Српској напредној странци и Александру Вучићу.

Ипак, прије него што се прогласи побједа или пораз, важно је раздвојити три ствари: шта су званични изборни резултати, шта показују политички процеси и шта су претпоставке о њиховој позадини. Тек када се те три равни раздвоје, може се написати озбиљна анализа.

1. Шта се заправо догодило?

Према прелиминарним резултатима објављеним у изборној ноћи 25. октобра 2026, студентска листа освојила је око 51–52 одсто гласова, док је листа окупљена око СНС-а и Вучића добила око 39–40 одсто. Вучић је признао пораз и процијенио да би студентска листа могла да освоји између 135 и 140 од укупно 250 посланичких мјеста. Коначни званични резултати у тренутку ових извјештаја још нису били утврђени.

То није само промјена односа снага у парламенту. То је удар на политички модел који је годинама почивао на снажној централизацији власти, препознатљивом лидеру, широкој страначкој мрежи и сталној кампањи у којој се готово свака политичка тема на крају сводила на Александра Вучића.

Међутим, најважније питање није само зашто је СНС изгубио. Важније је како је покрет без класичне страначке структуре успио да освоји повјерење бирача у земљи у којој је та структура годинама представљала једну од највећих предности владајуће странке.

Ту се налази суштина политичког преокрета.

Према извјештају посматрачке мисије ЦРТА, кампања владајуће листе имала је далеко више забиљежених активности на терену него студентска листа — 2.255 према 701. Ипак, обје су биле присутне у приближно 80 одсто градова и општина. СНС се ослањао на страначку мрежу, институције и велике скупове, док је студентски покрет развијао децентрализовану кампању и непосредан контакт са грађанима.

Другим ријечима, бројност одбора, плакати, функционерске посјете и организациона дисциплина нису сами по себи гаранција изборне побједе.

Страначка инфраструктура може да организује кампању, али не може наредити грађанима да вјерују.

2. Да ли су ово били избори или референдум — за или против Вучића?

Ово је вјероватно најважнија теза цијеле приче.

Формално, Србија је бирала народне посланике. Политички, међутим, избори су прерасли у својеврстан референдум о Вучићу, његовом начину управљања и систему власти изграђеном око његове личности. И прије гласања међународни медији су изборе описивали као сукоб око Вучићеве политичке доминације, а не само као надметање различитих програма.

Зашто се то догодило?

Зато што је студентски покрет успио да повеже различите групе грађана које нису нужно сагласне о свим политичким питањима. Неко је тражио одговорност због трагедије у Новом Саду. Неко је био незадовољан корупцијом и радом институција. Неко је желио промјену власти, неко слободније медије, а неко је једноставно сматрао да је дошло вријеме да се политички систем промијени.

Сви ти људи нису морали да имају исту идеологију. Било је довољно да се сложе око једног питања: да ли постојећи модел власти треба да се настави?

Тако се створила широка коалиција незадовољства.

Вучић је, са друге стране, личним преузимањем централне улоге у кампањи додатно персонализовао изборе. Када се политичка власт годинама представља кроз једно лице, онда и њен изборни пораз постаје много више од пораза једне странке.

То је истовремено била снага тог модела и његова слабост.

Ако је побједа СНС-а представљана као потврда повјерења у Вучића, онда се ни пораз не може лако представити као обичан неуспјех страначке кампање.

Ипак, треба имати на уму да глас за студентску листу не значи да сваки њен бирач има исти став о Европској унији, Русији, Косову и Метохији, економској политици или будућности Републике Српске. То је мандат за промјену који тек треба претворити у јасну политику.

3. Како је СНС изгубио предност своје инфраструктуре?

Годинама је напредњачки систем почивао на споју три елемента: организације, контроле политичке агенде и персонализације власти.

СНС је имао локалне одборе, функционере, активисте, приступ великом медијском простору и способност да политичке теме свакодневно поставља у оквир који му одговара. Али ниједна инфраструктура није неуништива.

Када незадовољство пређе од појединачних група на велики дио друштва, страначка организација може да остане бројна, а да изгуби способност да мобилише довољан број бирача.

Студентски покрет је ту направио нешто што традиционална опозиција дуго није успијевала: створио је заједнички политички простор за људе који су изгубили повјерење у постојећу власт, али нису били спремни да се окупе око старих опозиционих лидера.

Анализа Центра за источне студије у Варшави указивала је на то да је традиционална опозиција била ослабљена унутрашњим сукобима и фрагментацијом, док је студентски покрет успио да преузме значајан дио политичке енергије протеста.

Овдје је важно направити разлику: није нужно да је СНС изгубио своју организацију преко ноћи. Изборни резултат прије свега показује да организациона предност није била довољна да надокнади губитак подршке бирача.

И управо то може бити највећа лекција ових избора за све странке у региону.

4. Да ли је Вучић остао сам међу људима који гледају сопствени интерес?

Ово питање задире у саму природу персонализоване власти.

Када се један политички систем снажно ослања на лидера, око њега се природно окупљају различити интереси: искрени политички савезници, људи који вјерују у његов програм, страначки кадрови, локални моћници и они који у близини власти виде прилику за сопствени напредак.

Док лидер побјеђује, те разлике могу остати скривене. Побједа свима даје разлог да остану у истом строју. Али када дође пораз, поставља се питање колико је та лојалност била заснована на увјерењу, а колико на интересу.

Зато је могуће да се послије оваквог изборног исхода унутар напредњачког блока појаве различите струје: једна која ће тражити одговорност за пораз, друга која ће настојати да сачува сопствене позиције и трећа која ће покушати да се прилагоди новој политичкој стварности.

То је аналитичка могућност, а не доказ да су сви Вучићеви сарадници окренули леђа свом лидеру.

Право мјерило биће оно што слиједи: да ли ће напредњачки функционери бранити досадашњи политички модел, тражити унутрашњу промјену или се прилагођавати новој парламентарној већини.

Једно је, међутим, јасно: што је власт више везана за једног човјека, то је теже раздвојити лични пораз од кризе читаве организације.

5. Да ли су странци имали план — прво ослабити опозицију, а затим подржати студенте?

Ово је најосјетљивије питање, али и оно које заслужује озбиљну анализу, без аутоматског одбацивања и без прихватања недоказаних тврдњи.

Теза би могла да гласи овако: да ли је у Србији дошло до промјене политичког инструмента, тако што су традиционалне опозиционе странке уступиле мјесто ширем, друштвено прихватљивијем покрету?

Постоје чињенице које објашњавају зашто се то питање поставља. Традиционална опозиција годинама је била оптерећена подјелама, сукобима лидера и неповјерењем дијела бирача. Студентски покрет је, насупрот томе, понудио децентрализовану организацију, кандидате из различитих професија и одбијање класичног лидерског модела. Његов политички успјех почивао је и на томе што је могао да окупи људе који се иначе не би нашли у истој странци.

Али из тога не произлази да су стране службе осмислиле цијели процес.

За такву тврдњу били би потребни конкретни докази: документи, финансијски токови, свједочења или провјерљиви подаци о координацији. Само постојање међународних интереса, контаката или подршке не доказује да је нека обавјештајна служба режирала изборни исход.

Истовремено, било би наивно претпоставити да велике силе не прате политичке промјене у Србији. Србија је важна због свог географског положаја, односа са Русијом, процеса европских интеграција, питања Косова и Метохије и утицаја на политичке односе у Босни и Херцеговини.

Зато треба поставити три одвојена питања:

Ко је створио покрет? Његово поријекло треба тражити у студентским протестима, друштвеном незадовољству и политичким околностима.

Ко је покушавао да утиче на његов развој? То се може испитивати кроз доказе о политичкој, финансијској, медијској и дипломатској подршци.

Ко је искористио насталу ситуацију? То могу бити домаћи политички актери, стране владе и различити интересни центри, али њихове улоге не треба изједначавати без доказа.

Могуће је да су поједини страни актери процијенили да је студентски покрет прихватљивији саговорник од старе опозиције. Могуће је и да су тек накнадно препознали његов потенцијал. Међутим, то су различите хипотезе и не треба их представљати као утврђену чињеницу.

Најзад, постоји и објашњење које не захтијева тајни план: грађани су могли самостално да закључе да традиционалне странке не представљају довољно увјерљиву алтернативу и да подрже покрет који им је улио више повјерења.

То објашњење не искључује страни утицај. Оно само подсјећа да грађани нису нужно нечије оруђе.

6. Да ли је студентска листа српска верзија Жутих прслука?

Србија — студентски покрет

Од протеста због одговорности институција до изборног изазова власти.

Француска — Жути прслуци

Широка, децентрализована побуна против политичког и економског незадовољства.

Поређење са француским покретом Жутих прслука има смисла, али уз једну важну ограду: сличности у организацији не значе да су покрети политички истовјетни.

Жути прслуци су се у Француској појавили 2018. године, првобитно због незадовољства порезима на гориво, а затим су прерасли у шири протест против економске политике, политичких елита и осјећаја да институције не чују обичне људе. Покрет је био децентрализован, без јединственог лидера и без класичне страначке организације.

Сличности са Србијом су очигледне у три области.

Прво, одсуство једног доминантног лидера. Покрети који не зависе од једног политичара теже се дискредитују нападом на једну личност. Ако један представник одустане, појави се други; ако једна група уђе у сукоб са остатком покрета, широка мрежа може наставити да функционише.

Друго, окупљање различитих друштвених група. Заједничко незадовољство може повезати људе који се не слажу око већине других питања. У Француској је то био осјећај економске неправде и удаљености елита од грађана. У Србији су снажан покретач били трагедија у Новом Саду, захтјеви за одговорност и шири спор о функционисању институција.

Треће, неповјерење у традиционалну политичку понуду. И један и други покрет показали су да незадовољни грађани понекад не желе да своје захтјеве повјере постојећим странкама.

Али постоји и кључна разлика.

Жути прслуци нису изградили јединствену изборну организацију која би остварила овако јасан парламентарни успјех. Српски студентски покрет успио је да протестну енергију преведе у изборну листу и парламентарну већину, према прелиминарним процјенама. То је озбиљан корак од друштвеног протеста ка преузимању институционалне одговорности.

И ту се отвара највећа опасност за студентски покрет: може ли задржати јединство када више не буде довољно бити против постојеће власти, већ буде неопходно одлучити шта конкретно треба урадити?

Јер протест може бити јединствен у одбацивању старог поретка, а да се распадне на питању како изградити нови.

7. Може ли покрет без лидера заиста да управља Србијом?

Изборна побједа и успјешно управљање државом двије су различите ствари.

Студентски покрет је показао да се политичка мобилизација може организовати и без класичне партијске хијерархије. Али државна управа захтијева јасне надлежности, одговорност, кадрове, буџетску дисциплину, дипломатску досљедност и способност доношења одлука које неће свима бити по вољи.

Ако је листа заиста освојила парламентарну већину, пред њом се налазе најмање четири велика задатка.

1. Институције и одговорност

Потребно је показати да ће истраге о корупцији бити засноване на доказима и да ће институције поступати независно, без осветничког обрачуна са политичким противницима.

2. Политичко јединство

Различити дијелови покрета мораће да усагласе ставове о економији, социјалној политици, образовању и спољним односима. Одсуство лидера може бити предност у протесту, али проблем ако нико не преузима одговорност за коначне одлуке.

3. Животни стандард

Грађани ће брзо почети да мјере нову власт према платама, пензијама, цијенама, запошљавању и јавним услугама. Политички ентузијазам не може дуго замијенити резултате.

4. Спољна политика

Србија ће морати да одреди како да истовремено води односе са Европском унијом, Русијом, Кином и Сједињеним Америчким Државама, а да притом сачува простор за самостално одлучивање.

Овдје се налази суштинска противрјечност студентског пројекта. Његова ширина омогућила му је да окупи различите групе, али би управо та ширина могла да отежа доношење одлука.

Зато изборни резултат не треба посматрати као коначан одговор на све проблеме Србије. Он је прије свега отворио нову фазу у којој ће се тек видјети да ли је покрет способан да своју политичку снагу претвори у стабилно и одговорно управљање.

8. Шта овај преокрет значи за Републику Српску?

За Републику Српску ово питање има посебну тежину. Србија је њен најважнији спољнополитички ослонац, а односи Београда и Бањалуке имају политичку, економску, културну и безбједносну димензију.

Промјена власти у Београду зато не би била само унутрашње питање Србије.

Али било би погрешно унапријед закључити да ће нова власт нужно окренути леђа Републици Српској или, са друге стране, да ће наставити све досадашње политике без промјена.

Најважније ће бити какву ће конкретну политику нова већина водити према Дејтонском мировном споразуму, уставном положају Републике Српске, економској сарадњи и институционалним односима са Бањалуком.

Вучић је у изборној ноћи најавио да ће се односи Србије са Републиком Српском и Сарајевом мијењати, али та изјава сама по себи не открива каква ће бити политика нове власти.

Постоје три могућа правца развоја.

Сценарио А: Континуитет сарадње

Нова власт задржава снажне односе са Републиком Српском, али више наглашава институционалну сарадњу, економију и поштовање међународних обавеза. Промјена у Београду не мора аутоматски да значи промјену стратешких веза.

Сценарио Б: Промјена политичког приступа

Београд покушава да другачије уреди односе са Сарајевом, Бањалуком и међународним партнерима. То би могло донијети нове дипломатске иницијативе, али и отворити питање будућег облика подршке Републици Српској.

Сценарио В: Унутрашња нестабилност у Србији

Ако се нови покрет суочи са унутрашњим подјелама, економским тешкоћама или институционалним сукобима, спољна политика може постати мање предвидљива. У том случају, и Република Српска морала би пажљивије да процјењује шта може очекивати од Београда.

Ово нису прогнозе изборног исхода — он је већ познат кроз прелиминарне резултате — већ могући правци будуће политике. За процјену који ће се правац остварити биће потребне конкретне одлуке нове власти.

За Бањалуку је зато најважније да односи са Србијом не почивају искључиво на блискости са једним лидером или једном странком. Дугорочна сарадња мора бити утемељена у институцијама, економским везама, култури и заједничким интересима.

То је лекција која важи без обзира на то ко побјеђује у Београду.

9. Да ли је народ прогледао и видио даље?

Израз да је „народ прогледао“ снажно описује политичко расположење једног дијела бирача, али аналитички је важније разумјети шта се промијенило у њиховом понашању.

Могуће је да је велики број грађана престао да посматра политику као избор између познатих странака и почео да је посматра као питање повјерења у институције и одговорности власти.

Могуће је и да су студенти постали прихватљивији зато што нису носили исто политичко насљеђе као традиционална опозиција. За дио бирача они су представљали могућност да се изађе из зачараног круга у којем се политички сукоби понављају, а промјене изостају.

Али изборни резултат не доказује да је цијели народ заузео један став. Он показује како су гласали бирачи који су учествовали на конкретним изборима, у одређеним околностима.

Зато ће бити важно видјети како ће се понашати они који су подржали студентску листу из различитих разлога. Ако нова власт буде успјешна у борби против корупције, јачању институција и рјешавању свакодневних проблема, њена подршка може добити стабилнију основу. Ако не испуни очекивања, разлике које су привремено биле потиснуте поново ће изаћи на површину.

Побједа над старим моделом власти није исто што и договор о новом моделу државе.

То је највећи тест који тек предстоји.

10. Шта чека Србију послије ових избора?

Србија улази у раздобље у којем ће бити важније од изборних слогана оно што се дешава у институцијама.

Прво ће бити потребно утврдити коначне резултате и обезбиједити несметан пренос власти у складу са уставним процедурама. Потом ће се видјети ко ће преузети одговорност за формирање владе, како ће изгледати њен програм и колико ће студентски покрет успјети да сачува јединство.

Слиједи и питање односа према досадашњој власти. Од нове већине очекиваће се да испита сумње у корупцију и злоупотребе, али ће начин на који то буде радила бити једнако важан као и сами резултати. Правна држава не може бити изграђена селективном правдом.

Потом долази економија. Ниједан политички покрет не може бесконачно одржавати подршку само на обећању промјене. Грађани ће тражити резултате у запошљавању, платама, пензијама, образовању, здравству и јавним услугама.

На спољнополитичком плану, Србија ће морати да покаже да ли је способна да води самосталну и предвидљиву политику у условима великих међународних притисака. То ће бити важно и за Републику Српску, која има непосредан интерес да односи са Београдом остану стабилни.

На крају, остаје питање СНС-а. Изборни пораз не мора значити нестанак странке, као што ни побједа студентске листе не гарантује да ће се њени различити дијелови трајно слагати. СНС и даље може остати важан политички актер, док ће студентски покрет морати да докаже да је више од успјешне изборне коалиције.

Закључак: Није пала само једна листа — доведен је у питање читав политички модел

Ако се прелиминарни резултати потврде, Србија ће добити један од најзначајнијих политичких преокрета у посљедњих петнаестак година.

Покрет који није настао као класична странка, који није почивао на једном доминантном лидеру и који је окупио људе различитих политичких увјерења успио је да претвори друштвено незадовољство у изборну побједу.

То је најважнија чињеница ових избора.

Да ли је ријеч о спонтаном друштвеном процесу, о покрету који су поједини политички актери накнадно подржали или о комбинацији различитих утицаја — питање је које захтијева доказе, а не претпоставке. Међународни интереси постоје, али постоји и политичка воља грађана, коју није могуће једноставно свести на дјеловање страних центара моћи.

Исто тако, није довољно рећи да је Вучић изгубио зато што су га напустили људи из његовог окружења. Потребно је утврдити како су се промијенили ставови бирача, шта се догодило са повјерењем у институције и зашто је страначка организација изгубила способност да изборно надвлада нови покрет.

За Републику Српску најважније питање гласи: хоће ли промјена у Београду значити слабљење односа, њихово преуређење или изградњу сарадње која ће бити мање зависна од једног човјека и једне политичке структуре?

То ће показати конкретни потези нове власти.

А Србији предстоји још тежи посао од побједе на изборима: да покаже да промјена власти може да доведе до промјене правила, да институције могу бити снажније од појединаца и да политичка побједа не мора да значи долазак нових господара, већ изградњу одговорније државе.

Јер суштина овог изборног преокрета није само у питању ко је побиједио Вучића.

Суштина је у томе да ли Србија може да изгради систем у којем више нико неће бити толико моћан да држава зависи од његове воље — и у којем ниједан нови покрет неће бити изузет од одговорности.

Ако се то догоди, онда ови избори неће остати упамћени само као референдум о једном политичару. Биће запамћени као тренутак када је отворено питање другачијег односа између власти, институција и грађана.

И то је питање које се не завршава на границама Србије. Оно ће се, на свој начин, поставити и у Републици Српској.

ФОТО: Српскопитање