Одломак из књиге "Хронологија зла 1941"

Подјелите чланак

Број прегледа: 52

Пише: Стефан ТЕШАНОВИЋ

Субота, 8. новембар 1941 Митровдан

Осми новембар 1941. године у народном сјећању Станова и Поточара не стоји као обична бројка у календару.

За православни свијет то је Митровдан, дан кад се по старом обичају браћа опраштају пред зиму да се нађу тек на прољеће, на Ђурђевдан. Стари су говорили: Митров данак, хајдучки растанак.

Тог јутра, за деветнаест душа из ова два села, тај растанак није био до прољећа. Био је коначан. Јутро је почело мирно, готово питомо. Магла над њивама, дим из димњака, мирис хљеба који се пече за синију. У кући се спрема свињокољ, зову се рођаци на пеку, дијели се оно мало обиља пред дуге зимске мјесеце. Ниједног знака да ће се дан завршити онако како ће се завршити.

Онда, у тај мир, утрчава дијете, избезумљено, без даха, да јави да усташе силазе са Великог Брда. Оно што је услиједило није било ни битка ни отпор. Није било против кога да се боре. Било је то систематско клање цивила, жена, стараца и дјеце, на кућним праговима, у двориштима, на голој њиви. Гинуле су читаве породице, једна за другом. Заједно, у истом загрљају, погинули су супружници Милан и Гоја Николић.

Пред очевим очима заклане су малена Мара и још мања Стана, а њихов отац Ђоко, који их је голим рукама покушао одбранити, заклан је одмах затим. На њиви Велико Брдо, усред трудноће у деветом мјесецу, живот је пресјечен Цвији Николић, а с њом и дјетету које никад неће добити ни име ни гроб. У овом злочину има сцена које се памте и кад се читају као сув историјски запис, а камоли кад их приповиједа унук који их је чуо од своје бабе.

Млади Ђорђе Лукић могао је побјећи, али се вратио да не остави дједа Јову самог пред ножевима, па су погинули обојица, загрљени.

Стара Цвија Николић, жена Микина, дочекала је усташу Марка Тубића са молитвеником у рукама, читајући Оче наш док јој је прислањао нож на грло. Прича се да јој је, док је падала, посљедњи шапат био опрост онима који не знају шта чине.

Горостас Перо Богићевић, знајући да му нема спаса, покушао је голим рукама задавити једног од убица прије него што је пао од метка у леђа. Ни у тренутку потпуне немоћи човјек не мора изгубити достојанство, па ни онда кад се то достојанство плаћа животом.

Испред једне куће дешава се и оно ријетко зрно свјетлости без ког ова прича не би ни стигла до нас. Отац, тешко рањен, посљедњим трзајем повлачи под себе своје малено дијете, покрива га сопственим тијелом и сопственом крвљу. Тако му, умирући, поклања живот. То дијете, преживјело испод мртвог оца, донијело је до данашњих дана сјећање које читамо. Да тог покрета није било, не би било ни ове књиге.

Казивање пренесено с кољена на кољено, од бабе до унука који носи име свог убијеног дједа, није усамљен глас без ослонца. Архивски документи и пописи жртава потврђују га до детаља: датум, мјесто, начин страдања, чак и имена непосредних извршилаца Рашида Ужичанина и Марка Тубића, која се у службеним пописима понављају исто онако како их је баба Пелка изговарала крај огњишта.

Документи биљеже осамнаест поименце утврђених жртава, једанаест мушкараца и седам жена, од двогодишње дјевојчице до седамдесетједногодишњих стараца. Казивање говори о деветнаесторо, јер у народном сјећању убијено нерођено дијете носи своје мјесто међу жртвама, иако нема имена да га упишемо.

Тај раскорак између осамнаест у документу и деветнаест у сјећању није грешка коју треба исправити. Он показује зашто ова књига не жели бити само попис. Бројеви су нужни, без њих нема доказа ни одбране од заборава. Али бројеви сами не могу пренијети мирис дима тог јутра, ни дрхтање руке жене која из шуме гледа како јој гори кућа, ни оно што значи носити такво сјећање читав живот. Зато на страницама које слиједе стоје документ и казивање заједно: једно потврђује да се догодило тачно онако како је испричано, друго говори шта то значи за оне који су остали. Деветнаест душа.

Међу њима и једна душа, нерођена, без имена и без гроба. Нека им имена, барем овдје, остану.

Николић (Ђоке) Стана, дијете, рођ. 1939. у Становима. Имала је само двије године када ју је у њеном дворишту заклао Рашид Ужичанин.

Николић (Ђоке) Мара, дијете, рођ. 1938. у Становима. Имала је само три г. када ју је испред куће заклао усташа Рашид Ужичанин.

Николић (Милана) Ђоко, рођ. 1914. у Становима. Убијен након што је голим рукама покушао да одбрани своје мале кћерке Мару и Стану, заклао га је усташа Рашид Ужичанин. Николић Цвија, жена Лукина, рођ. 1920. у Становима. Убијена на њиви Велико Брдо; иако је била у деветом мјесецу трудноће, сустигла ју је група усташа и пресјекла јој грло. Николић Мара, жена Николина, рођ. 1885. у Становима. Убијена на њиви Велико Брдо; након што је молила за живот због дјеце и унучади, оборио ју је и заклао усташа Рашид Ужичанин.

Николић (Николе) Алекса, рођ. 1907. у Становима. Тешко рањен пред својом кућом, након чега га је, док је лежао на прагу, докрајчио ножем Рашид Ужичанин.

Николић Гоја, жена Миланова, рођ. 1886. г. у Становима. Убијена испред куће; заклала ју је група усташа док је била у самртном загрљају са супругом Миланом.

Николић (Пере) Милан, рођ. 1882. у Становима. Убијен испред куће; заклала га је група усташа док је тјешио и грлио своју супругу Гоју.

Николић Цвија, жена Микина, рођ. 1870. у Становима. Убијена испред куће; док се гласно молила са молитвеником у рукама, усташа Марко Тубић јој је пресјекао грло.

Николић (Стојана) Јово, рођ. 1870. у Становима. Убијен испред куће; након што је на кољенима молио да поштеде дјецу, а убију њега, заклао га је усташа Рашид Ужичанин. Николић (Јована) Ђоко, рођ. 1910. у Становима. Заклан. Сомбић (Јове) Крсто, рођ. 1901. у Поточарима. Убијен на њиви Велико Брдо; покушао је да заштити жене, али му је група усташа зарила нож у леђа.

Ристановић (Јове) Милутин, дијете, рођ. 1938. у Поточарима. Имао је само три године. Отевши га од мајке, заклао га је Рашид Ужичанин.

Ристановић (Јове) Богољуб, дијете, рођ. 1932. у Поточарима. Имао је девет година када га је оборио и заклао усташа Марко Тубић, док је дјечак молио да му не дирају мајку.

Ристановић Аница, жена Јовина, рођ. 1909. у Поточарима. Убијена након што је гледала како јој кољу синове Милутина и Богољуба, и сама је заклана од стране групе усташа.

Лукић (Васе) Ђорђе, рођ. 1924. у Поточарима. Убијен и мада је могао да побјегне, вратио се да помогне свом старом дједу Јови, након чега их је обојицу заклала група усташа.

Лукић Јово, рођ. 1870. у Поточарима. Заклала га је група усташа заједно са унуком Ђорђом који је покушао да га спаси.

Богићевић (Илије) Перо, рођ. 1906. у Поточарима. Убијен након што је пружио снажан отпор и умало голим рукама задавио Рашида Ужичанина, с леђа га је из пиштоља устријелио усташа Марко Тубић.

Вјечнаја памјат душама невиним.

ФОТО: фејсбук