Пеција – 200 година сјећања, поноса и трајања! (фото) (1)

Два вијека од рођења крајишког Робин Худа – хајдук, харамбаша и војвода Петар Поповић Пеција – 200 година поноса и бесмртности!

Пише и фотографише: Зоран М. КОС, новинар и публициста

Велики јубилеј, два века од рођења легендарног крајишког војводе Петра Поповића Пеције, започео је тамо где свака велика српска прича има свој исконски почетак, молитвом, литургијским саборовањем и дубоким поклоњењем сенима предака. У Храму Вазнесења Господњег у Горњем Бушевићу, код Босанске Крупе, окупио се верни народ, планинари, локални званичници и три генерације Пецијиних потомака, како би упалили свеће за покој душе јунака који је свој живот уградио у темеље српске слободе.

Свету Литургију служио је протојереј-ставрофор Ален Марић, парох рујишко-дубовички, уз саслужење протојереја Милоша Црепуље, пароха бушевичко-блатњанског. Током службе извршен је свечани и дуго најављивани помен за Пецију и све устанике Подгрмеча и Поткозарја.

Својеврсни историјски одјек овом дану дао је председник Скупштине општине Крупа на Уни Душан Ћулибрк:

– Уз књижевника Бранка Ћопића, Петар Поповић Пеција је највећи и најзначајнији великан којег је изнедрила наша општина. У складу са својим скромним могућностима, али са огромним срцем и поносом, обележавамо ова два века од његовог рођења. Искрено се надам и верујем да ће ова манифестација у част Петру Поповићу Пецији постати трајна традиција овог краја, како би се живо сећање на његово витешко дело верно пренело на младе генерације које долазе – поручио је Ћулибрк.

Након молитве у храму, присутни су се у тишини упутили древним, јесењим шумским путем, прекривеним густим лишћем, који води ка старом породичном гробљу Поповића. Ход овим крајишким стазама био је својеврсно ходочашће кроз време. Стари камени крстови и споменици, обрасли маховином, деловали су као неми сведоци векова који и данас чувају породичну тајну о коренима српског јунака, подсећајући сакупљени народ на заветну обавезу чувања отаџбине.

ВЕЧНИ САН КОД МОШТАНИЦЕ И ПОРУКА ИЗ „БОСАНСКЕ ВИЛЕ“

Петар Поповић Пеција (1826–1875) остао је упамћен као српски Робин Худ – заштитник сиротиње и неустрашиви вођа Дољанске буне (1858) и Босанско-херцеговачког устанка (1875). Колико је његов лик дубоко уткан у српско национално питање на овим просторима, најбоље сведочи сарајевски часопис „Босанска вила“ из марта 1903. године. Лист наглашава да су управо горски хајдуци и народни свештеници, делећи са народом и зло и добро, очували српско име, обичаје и прадедовску православну веру. Пецијини земни остаци данас почивају у порти средњовековног манастира Моштаница код Козарске Дубице, који је кроз векове био главно духовно и војно средиште српског отпора против турске владавине.

 ИЗ АРХИВЕ „БОСАНСКЕ ВИЛЕ“ (1903): Хајдуци и свештеници – чувари српског имена и вере

У мартовском броју сарајевског листа за забаву, поуку и књижевност „Босанска вила“ из 1903. године (Година XVIII, Број 5), централно место заузима текст посвећен великану под насловом „Петар (Пеција) Поповић, српски јунак и борац“, праћен његовом знаменитом портретном фотографијом у народној ношњи са оружјем.

Аутор овог антологијског записа на следећи начин објашњава историјску улогу Пеције и његових сабораца у очувању националног бића:

„И, српски народ — у оно време, кад је пао и пропао, обукао цртене хаљине место свилених, а пас свилени заменио је пасом од лика; па опет није наду изгубио на лепше и светлије дане, јер је имао у својој средини и све више добијао пријатеља и родољуба у своме јату и од свога рода и племена, који су храбрили и чували свој народ. Па ко су то били? Горски хајдуци и свештеници онога доба. Хајдуци су познавали српску историју, географију и обичаје српске, опевали су уз јавор-гусле славну српску прошлост, а прорицали још славну будућност.

Горски хајдуци и свештеници здружени са народом, делећи с њим зло и добро, очували су светиње наше — прадедовску православну веру, српско име, српске обичаје и осећаје. Они су са народом стекли и извојевали данашње две српске државе…“

Лист у наставку ставља Петра Поповића Пецију у исти, бесмртни ред са највећим српским уметницима, хајдуцима и устаничким вођама — Бајом Пивљанином, Вуком Мандушићем, Кочом Анђелковићем, Карађорђем Петровићем и Милошем Обреновићем, наглашавајући да се српска Босна поноси својом јуначком прошлошћу.

ЈУНАЧКА ПОГИБИЈА И СВЕТО ПРЕНОШЕЊЕ КОСТИЈУ: Како је харамбаша Пеција нашао вечни мир код Моштанице

Петар Поповић Пеција завршио је свој овоземаљски круг у пламену Босанско-херцеговачког устанка, познатијег као Поткозарска буна. Погинуо је 29. августа (по старом календару) 1875. године код села Гашница на Сави, надомак Градишке, у очајничком покушају да са групом устаника пређе реку и пребаци преко потребну муницију. Турска заседа пресекла је живот тада четрдесетдеветогодишњег војводе. Сахрањен је првобитно на хрватској страни Саве, у близини места погибије, а његово јуначко тело није могло дуго остати ван завичајне земље за коју је крв пролио.

Пут његових костију до коначног мира био је готово једнако буран као и његов хајдучки живот. Први пренос Пецијиних земних остака извршен је тек након аустроугарске окупације, када су његове кости пренете у Доњу Градину. Међутим, Крајина је осећала дуг према свом бесмртном харамбаши, веровали су да војвода мора почивати тамо где куца духовно срце Поткозарја, под окриљем манастира Моштаница.

Коначни, свечани пренос костију Петра Поповића Пеције обављен је у ослобођеној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, о Митровдану 1933. године. Свечани чин преношења претворио се у незапамћени народни сабор, хиљаде Крајишника испратило је кости свог Робина Худа до манастирске порте. Пеција је сахрањен одмах поред манастирске цркве, на узвишењу са десне стране, где му је подигнут велелепни камени споменик од клесаног гранита са његовом бронзаном бистом и уклесаним речима: „Петар Поповић Пеција 1826–1875“.

Манастир Моштаница, који је током векова девет пута паљен и рушен у турским походима, и сам је био хајдучко прибежиште. Избор овог места за вечно почивалиште носи снажну националну поруку: Пеција је својом борбом заслужио да заувек спава чуван молитвом и зидинама ове завичајне светиње. Данас, овај камени монумент са степеницама које воде до устаничког лика представља неодвојиви део културе сећања и слободарског идентитета српског Поткозарја.

ТРАДИЦИЈА У НОВОМ РУХУ: Како је крајишки харамбаша стао раме уз раме са Великим Блеком

Посебну културолошку вредност великом јубилеју обележавања два века од рођења Петра Поповића Пеције дала је промоција најновијег дела др Владе Зрнића, под једноставним али моћним насловом „Хајдук Петар Пеција“. Ова сликовница, рађена у форми стрипа, представља истински искорак у домаћем издаваштву, јер домаћег историјског јунака уводи у свест млађих генерација кроз језик девете уметности.

Аутор Владо Зрнић није крио да је инспирацију за визуелни идентитет и динамику приповедања пронашао у светским класицима авантуристичког стрипа. Књига је пажљиво конципирана по узору на чувене илустроване сликовнице које деценијама доминирају америчком популарном културом, али са снажном референцом на европски стрип-класик – легендарног Блека Стену (Великог Блека). Као што Великог Блека памтимо као неустрашивог заштитника нејаких и борца за слободу у препознатљивој одећи, тако и Зрнићев Пеција, у традиционалној крајишкој ношњи, са пушком у руци и погледом упртим ка шумама Козаре и Грмеча, зрачи истом том епском, херојском снагом.

Корице књиге савршено осликавају тај спој: Пеција доминира у кадру, постављен на стену изнад непрегледних крајишких шума и планинских врхова, симболишући неустрашивог заштитника сиротиње – српског Робина Худа. Претакањем Пецијиног живота, Дољанске буне и Босанско-херцеговачког устанка у ову модерну и динамичну графичку форму, аутор је успео да направи савршен историјски уџбеник за 21. век. Овим пројектом, војвода из Бушевића је и званично постао бесмртни јунак стрипа, спреман да инспирише нове генерације српских младића једнако снажно као што су светски папирни хероји инспирисали њихове очеве.

ГЛАВНИ „КРИВЦИ“ ЗА ВАСКРС СЕЋАЊА: Како су Славица Дрвеница и планинари подигли Крајину на ноге

Ако се историја бави чињеницама, онда се култура сећања бави људима који те чињенице не дају забораву. Када се подвуче црта испод величанствене прославе два века од Пецијиног рођења, подизања спомен-плоче и окупљања Крајишника са две стране Дрине, јасно је да ничега од тога не би било без једне кључне, незаустављиве покретачке снаге. Главни „кривци“ што је Горњи Бушевић на хајдучки Митровдан васкрснуо у поносу и радости јесу чланови Планинарско-спортског друштва „Пеција“ из Козарске Дубице, предвођени својом председницом Славицом Дрвеницом.

Они су ти који већ годинама под планинарском заставом са ликом јунака пробијају стазе кроз густо шибље заборава, не дозвољавајући да усахне спомен на крајишког војводу. Пролазећи планинарским маршевима кроз Бушевић још од 2021. године, Славица Дрвеница је заједно са својим друштвом зацртала јасан циљ – Пецијино напуштено и у тишину ушушкано родно огњиште мора поново постати место народног сабора. Из те чисте планинарске и родољубиве енергије родила се иницијатива која је касније покренула Општину Крупа на Уни, повезала Градишку и манастир Моштаницу, те пронашла и окупила три генерације Пецијиних потомака у Србији.

Стајући поносно пред окупљени народ са микрофоном у руци, у црвеној планинарској јакни – боји која симболизује хајдучки пркос и пламен који су упалили – Славица Дрвеница је показала како једно мало удружење великих људи може да помери планине завичајног заборава. Њено излагање у школској сали било је сведочанство о томе да за поштовање сопствене историје нису потребни грандиозни државни комитети, већ искрена воља, поштовање према именима предака и горски дух који одолева сваком времену. Захваљујући њима, 8. новембар 2026. године остаће уписан као дан када је Крајина испунила дуг према свом харамбаши, а ПСД „Пеција“ заувек преузео почасну стражу над успоменом на бесмртног српског јунака.

ГРАДИШКА КАО ИСТОРИЈСКИ ПУТОКАЗ: Како се гради култура сећања на бесмртног харамбашу

Док се у многим крајевима Крајине сећање на националне великане тек буди из вишедеценијског сна, град Градишка стоји као светао и инспиративан пример како се системски, одговорно и са дубоким поштовањем негује сопствена традиција. Градишка, као место где је Петар Поповић Пеција у септембру 1875. године завршио свој овоземаљски и јуначки пут, развила је изузетно јак осећај за очување устаничког идентитета, који може послужити као историјски путоказ и узор другим локалним заједницама, попут Босанске Крупе или Козарске Дубице.

Један од најфасцинантнијих, а у народу мање познатих историјских детаља јесте дубока веза између породице Поповић и једне од најутицајнијих српских кућа у овом крају,  Чубриловића. Наиме, Јово Чубриловић, отац каснијег славног српског академика, историчара и члана „Младе Босне“ Васе Чубриловића, био је управо Пецијин лични писар током устаничких дана! Ова чињеница јасно показује да Пецијин покрет није био пука хајдучија, већ организована војна и политичка борба коју је пратила тадашња српска интелектуална елита Крајине.

Градишка ту нит преношења пламена слободе чува на јединствен начин у нашој култури. Поред постојања Пецијеве улице, Завичајни музеј Градишка на челу са директором Бојаном Вујчићем успешно реализује пројекте који војводу уводе у савремени живот. Тако Градишка данас има аутентичну „стрип улицу“, где је кроз модерну уметничку форму овековечена локална и национална историја. Као круна ових напора, а поводом предстојећег великог јубилеја, век и по од избијања Босанског устанка (1875–2025), градске власти постављају и нову Пецијину бронзану бисту (рад вајара Младена Стајчића) управо у улици која носи његово име. Спајајући научну истрајност, уметничку визију и поштовање према прецима, Градишка је доказала да завичајни хероји не умиру све док локална заједница има свест о томе да су они темељ нашег трајања.

ГОРШТАЧКИ ПРКОС И ЗЕМЉА БУНА: Крајишка нарав као непокорна стража српског бића

Простор Босанске Крајине, Поткозарја и Подгрмеча кроз целокупну историју Срба представљао је специфичан слободарски феномен. Налазећи се вековима на самој граници великих царевина, између туђинског зулума и хришћанског бедема, крајишки човек је развио карактеристичну горштачку нарав,  тврду, поносну, до сржи бунтовну и нетрпељиву према неправди. Овај крај није трпео ланце; овде се слобода није чекала да буде дарована, већ се за њу одувек гинуло са пушком у руци, због чега је Крајина у нашој историји остала упамћена као вечита „земља буна“.

Свака генерација на овом крвавом пограничном појасу имала је свој устанак, а деветнаести век био је врхунац тог непрекидног слободарског пркоса. Пре него што је букнуо велики Босанско-херцеговачки устанак 1875. године, Крајишници су подигли читав низ оружаних покрета који су уздрмали Отоманску империју. Најзначајније међу њима биле су Костајничка (Пецијина) буна из 1858. године у Кнешпољу, када је изграђен чувени „Пецијин шанац“ под Костајницом, те сурова Дољанска буна у бихаћком крају која је трајала два месеца у љутом, непрестаном боју. Ове буне нису биле само израз очаја због тешких аграрних намета и турског зулума, већ свесна и дубока борба за национално ослобођење и уједињење српског народа.

Посебну историјску дубину крајишком пркосу даје нераскидива духовна и карактерна веза са Црном Гором, том другом српском хајдучком колевком. Није случајно што су крајишки устаници, барем у епској свести и војној тактици, пресликавали црногорски модел непрекидног отпора са чувених северних планина. Та генетска и духовна блискост, коју су вековима спајале јавор-гусле, симболично се осликала и на самој Пецијиној манифестацији кроз присуство и стиховање његовог зета хаџи Миодрага Вуканића, родом из Црне Горе. Тај заједнички именитељ српског горштака, хајдука који не љуби ланце и који умире на ветрометини ради крста часног, чини да Крајишник веома лако препозна брдског вука као свог брата по оружју и нарави. Како је то још народни хроничар забележио, Крајишници су одувек били „горски вуци“ чија је вера тврђа од камена, а њихова историја је непрекидан, јуначки одговор на сваки покушај затирања српског имена и поноса.

Историјска насловница сарајевског часописа „Босанска вила“ (Број 5, од 15. марта 1903. године) који је у целости био посвећен лику и делу војводе Поповића. Централно место заузима антологијски портрет чувеног јунака у традиционалној народној ношњи са зативеним оружјем, под насловом „Петар (Пеција) Поповић, српски јунак и борац“. Лист наглашава заветну улогу хајдука и свештеника у очувању српског идентитета

Страница 82 истог историјског извора из 1903. године доноси детаљно сведочанство о Пецијином пореклу, хајдуковању у Кнешпољу, његовој непоколебљивој речи, као и паљењу његове родне куће у Бушевићу од стране бихаћких кула, чиме се потврђује вековно страдање породице Поповић за крст часни и слободу

Завршни део текста са странице 83 из „Босанске виле“, који потписује Петар Ст. Иванчевић (Манастир Озрен, на Видовдан 1902.). На овој страници доноси се потресан опис Пецијине јуначке погибије на Сави у бици код села Гашница 29. августа 1875. године, завршавајући епским ускликом: „Слава српским јунацима и борцима за ослобођење! Слава Пецији, слава!“

Камени споменик са бронзаном бистом устаничког вође Петра Поповића Пеције (1826–1875) у порти средњовековног манастира Моштаница код Козарске Дубице. Монумент од клесаног гранита, до којег воде камене степенице, подигнут је након свечаног преноса његових костију о Митровдану 1933. године, када је хиљаде Крајишника испратило свог харамбашу до вечног почивалишта

Антологијска историјска фотографија Петра Поповић Пеције у традиционалној крајишкој народној ношњи, са препознатљивом капом, пушком ослоњеном о тло и кубурама задевеним за појас. Овај снимак из 19. века представља једини аутентични визуелни траг његовог јуначког лика, који је послужио као основа за касније илустрације, бисте и стрип часописе

Препознатљиви улични мурал са ликом Петра Поповића Пеције и натписима „Петар Поповић Пеција“ и „LUTA“, израђен на фасади у Градишци. Овај уметнички рад сведочи о снази савремене културе сећања и показује како урбани простор и улична уметност чувају успомену на војводу који је управо на територији Градишке (код села Гашница) завршио свој овоземаљски пут 1875. године

Верни народ, мештани Подгрмеча, гости и три генерације Пецијиних потомака окупљени у молитвеној тишини у Храму Вазнесења Господњег на почетку свете Литургије у 8:30 часова

Протојереј-ставрофор Ален Марић (десно) и протојереј Милош Црепуља (лево) на солеји храма током литургијског саборовања и припреме за велики помен војводи Петру Поповићу Пецији

Свештенослужитељи Епархије бихаћко-петровачке испред иконостаса храма у Бушевићу током саслужења, шаљући поруку хришћанске љубави и трајног сећања на ратнике и чуваре српског имена

Моменат са краја свете Литургије када верници приступају свештенику за миропомазање, чиме је започела ова величанствена национална и духовна манифестација посвећена двовековном јубилеју крајишког војводе

Прелепи Храм Вазнесења Господњег у Горњем Бушевићу, подигнут на узвишењу и окружен подгрмечким шумама, који је уочи Митровдана био центар двовековног саборовања у част војводе Пеције

Мермерна спомен-плоча у унутрашњости храма која сведочи о суровој судбини ове завичајне светиње. Подигнут 1894. године, храм су 21. августа 1941. године спалиле усташе, да би након више од шест деценија био обновљен трудом епископа Хризостома, локалних добротвора и верног народа, те поново освештан 1. августа 2006. године

Прелепи, панорамски крајолик Подгрмеча ушушкан у раскошне јесење боје. Ова кршна земља кроз векове није била географски издашна, због чега је у народу обликовала чврст и непокоран горштачки карактер спреман на сталну борбу за опстанак

Стадо оваца под старим крошњама у Горњем Бушевићу,  подсетник да је сточарство одувек било и остало основа живота и преживљавања на овим пограничним српским просторима

Древни шумски пут прекривен густим јесењим лишћем којим су се присутни у тишини упутили ка старом огњишту породице Поповић. Ход овом стазом за све сакупљене вернике и планинаре представљао је својеврсно ходочашће кроз време

Традиционална сеоска кућа на Пецијином огњишту у засеоку Поповићи, сачувана под заштитом старих стабала, која трајно сведочи о пореклу бесмртног крајишког харамбаше

Древни камени споменици и крстови на старом породичном гробљу Поповића у Горњем Бушевићу. Овај вековни низ немих сведока на ивици шуме чува успомену на генерације завичајних домаћина из којих је потекао и сам војвода Пеција

Стари камени споменик на породичном гробљу који чува сећање на Раба Божијег Јова Поповића (рођеног 1871, преминулог 1951. године) и друге чланове фамилије, сведочећи о дубоком укорењивању и трајању Пецијиних сродника на овом кршном подгрмечком тлу кроз 19. и 20. век

Традиционални крајишки камени крст из 19. века, обрастао маховином, на којем је уклесано име Илије Поповића (1873–1875), који је преминуо управо у време избијања велике Босанско-херцеговачке буне

Бројни мештани, планинари и званице окупљени у дворишту традиционалне крајишке куће у засеоку Поповићи. Живи разговор и саборовање на родном огњишту војводе Пеције на хајдучки Митровдан најбољи су доказ да Крајина не заборавља своје великане

Аутентични дрвени трем и кровна конструкција завичајне куће Поповића, која својим изгледом сведочи о старом градитељству овог краја и чува дух прошлих времена

Породица Поповић поносно дочекује драге госте испред кућног броја 130 у Горњем Бушевићу, нудећи традиционалну крајишку погачу као симбол добродошлице, части и нераскидиве породичне нити која спаја три генерације потомака

Славица Дрвеница, председница ПСД „Пеција“ из Козарске Дубице, која је својом чистом родољубивом и планинарском енергијом покренула ову велику завичајну иницијативу, на јесењем путу који води ка устаничком огњишту у Горњем Бушевићу

КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА