Шта је претходило Сребреници?
Пише: Милош СТОЈАНОВИЋ
Од јуче је име Ратка Младића поново у средишту јавности.
Поново се говори о Сребреници.
О јулу 1995. године.
Понављају се бројке.
Понављају се исте речи.
Понављају се исте слике.
И док се о једним жртвама говори данима, недељама и годинама, поставља се питање које се много ређе чује:
Где су српске жртве Подриња?!
Сребреница 1995. године није узрок.
Она је последица.
Јер пре те Сребренице постојала је једна друга.
Братунац – април 1992.
Факовићи, Сикирићи, Бољевићи – мај 1992.
Загони, Магашићи, Крњићи – јун 1992.
Залазје, Бјеловићи – јул 1992.
Миљевићи, Осмаче – август 1992.
Бјеловац – децембар 1992.
Јошаница – децембар 1992.
Кравица – јануар 1993.
Скелани – јануар 1993.
На овој слици пише: 3.267 убијених Срба у Подрињу. То је број потврђених и евидентираних жртава. Али истина иде и даље.
Укупно: 3.287 убијених!
Разлика од 20 жртава обухвата касније потврђене нестале, преминуле од рана и страдале у селима ван званичних извештаја, али у срцу Подриња.
Свако име се броји.
Сваку душу памтимо.
Свако дете.
Сваког старца.
Сваког несталог!
Где су њихови споменици?
Где су њихове резолуције у УН?
Где су њихови дани сећања?
Нема их.
Зато што су били Срби.
И српска мајка је сахрањивала своје дете.
И српски народ има своју Сребреницу, само што за њу нико не мари.
Правда која прелази преко српских гробова није правда.
Истина није у броју него у правичности.
А њу Срби нису добили!
Али док год постоје они који ће памтити српске жртве, док год ће се изговарати њихова имена и док год неко буде сведочио о ономе што се догодило, наша обавеза остаје иста, да не заборавимо.
Генерал Ратко Младић је свој живот посветио војничкој заклетви и народу који је бранио у једном од најтежих периода наше новије историје.
Јуче је отишао.
А нама остаје сећање.
Слава ти, генерале, и хвала!
Сада си у Небеској Србији.
Повест није туђа реч, не поклањајмо је другима!
ФОТО: фејсбук
