Земља на Шушњару данима је „дисала“ изнад убијених и рањених Срба

Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ

„Постројили су нас уз саму ивицу јаме. Чула се команда на хрватском језику: ‘Пали!’. У истом тренутку запраштали су митраљези. Ја нисам био погођен, али ме је талас тијела људи који су били везани са мном повукао на дно јаме. Преко мене су падали мртви и рањени. Крв је пливала свуда око нас. Чуо сам појединачне пуцње изнад главе – то су убијали оне који су јаукали. Лежао сам непомично, правећи се мртав, иако ме је један леш притиснуо толико да једва да сам могао дисати. Тек у глуво доба ноћи, када су се усташе повукле у град да пију, успио сам се некако ишчупати испод мртвих и побјећи према шуми у Грмечу.”

У покољу Срба у Санском Мосту и на самом стратишту Шушњару на Илиндан 1941. године, значајан дио усташког апарата чинили су локални муслимани. Они су заузели кључне позиције у цивилној, војној и полицијској власти Санског среза те директно организовали хапшења, мучења и егзекуције Срба. Џемал Вајзовић, шеф локалног усташког табора, био је један од главних оперативаца на терену. Директно је учествовао у организовању масовних хапшења Срба која су претходила покољу. Теуфик Силахић, командант чете домобрана у Санском Мосту. Његова јединица је имала задатак да блокира град, обезбјеђује стратишта и спречава покушаје бјекства српског становништва према Грмечу током трајања Илинданског покоља. Хусеин Шабић (Салихов), локални усташки активиста, предводио је групу екстремних муслиманских усташа. Поред војног и физичког учешћа у нападима, Шабић је вршио и идеолошку пропаганду међу локалним муслиманским становништвом. Према историјским записима, он је организовао и позивао муслимане из околине Санског Моста да се масовно прикључе акцијама хватања и прогона Срба, објашњавајући им да тако „штите ислам и исламску вјеру” од наводне српске опасности. Његова бруталност током маја 1941. године поставила је темеље за каснија потпуна беззакоња, хапшења талаца и коначно масовно извршење геноцида над хиљадама Срба на брду Шушњар на Илиндан исте године. У групу тих најозлоглашенијих муслимана спадали су и Мумин Хедер, Фехрат Крупић, Мустафа Алагић и Алага Џафић.

О њиховим звјерствима писали су и припадници њемачког Гестапоа у својим извјештајима. Њемачка служба је прецизно евидентирала да је само на Илиндан, 2. августа 1941. године, у Санском Мосту извршен покољ над 2.862 Србина (што представља готово половину од укупног броја страдалих на Шушњару). Поред масовних егзекуција, Гестапо је у своје списе унио и појединачне ратне злочине. У извјештају су поособно уписана имена силованих српских дјевојака.

Страдање Срба на Шушњару представља један од најмасовнијих и најсвирепијих усташких злочина над цивилним становништвом у овом дијелу Крајине током Другог свјетског рата. Масовна убијања Срба су трајала три дана, од Огњене Марије до Илиндана (од 30. јула до 2. августа 1941. године). Највећи покољ извршен је управо на православни празник Илиндан, 2. августа 1941. године, када је убијено скоро 3.000 људи у једном дану. На Шушњару и околним стратиштима (Подлуг, Хрустово, Стари Мајдан) звјерски је убијено око 5.500 православних Срба. Људи су држани затворени без воде у зградама школа, жељезничкој станици и житним магацинима у Санском Мосту. Сваке вечери и ноћи, од Огњене Марије до Илиндана, усташе су их у групама (везане жицом или конопцима по двојицу или четворицу) пјешке одводиле према брду Шушњар. Према свједочењима, прије самог стријељања, жртве су дивљачки тучене кундацима и тољагама како не би могле пружити отпор.

На Шушњару је примијењен метод масовног војног стријељања. Испред унапријед ископаних дугачких ровова, усташе би постројиле групе од 50 до 100 људи окренутих лицем ка рову. Иза њихових леђа били су постављени митраљези. На команду, отварана је рафална паљба у леђа жртвама, тако да су тијела падала директно у ископане јаме. Након рафала, усташки џелати су ишли са пиштољима и пушкама од тијела до тијела и „овјеравали” пуцњем у главу оне који су показивали знаке живота.

„Ровови били плитки па је земља, због огромног броја жртава које су убациване једне преко других, данима ‘дисала’ – односно помијерала се усљед посмртних трзаја оних који су живи закопани… Усташе су у јаме бацале и живи креч како би се тијела што брже распала.“

Данима пишем о злочинима које су муслимани, односно Муслимани, чинили над Србима у два посљедња рата. Сваком Муслиману који ово чита, требало би да буде јасно зашто пишем о томе.

ФОТО: фејсбук