Слобода новинарства на тапету – ко уводи ред у медије – и ко је сљедећи на списку?

Пише: Српскопитање

Када новинари морају да траже дозволу политичких организација да би разговарали са њиховим представницима, отвара се питање које превазилази дневну политику: ко у Србији одлучује о слободи медија?

Постоје ствари које би у свакој демократској земљи морале да изазову озбиљну јавну расправу. Једна од њих је однос политичких покрета према новинарима и медијима. Јер слобода медија није привилегија политичара, студената, власти или опозиције. Она је право јавности да буде информисана и право новинара да постављају питања.

Док се у Србији годинама воде расправе о стању медијских слобода, притисцима на новинаре и утицају политичких центара моћи, сада се појављује још један случај који заслужује пажњу.

На фотографији објављеној у емисији Информер ТВ види се обавјештење потписано именом Боривоја Ускоковића, в. д. главног уредника Информативног програма. У њему се наводи да ће новинари и уредници убудуће морати да се обрате медијском тиму „Студентске листе“ путем електронске поште прије него што контактирају кандидате те листе ради добијања изјава, гостовања и других медијских садржаја.

У обавјештењу се додаје да је ријеч о стандардној процедури медијског тима „Студентске листе“, упућеној свим медијима.

И управо ту почиње суштинско питање: да ли је нормално да политичка или изборна организација успоставља процедуру која од новинара тражи да најприје контактирају њен медијски тим, умјесто да непосредно разговарају са људима о којима извјештавају?

Наравно, свака организација има право да организује комуникацију са јавношћу, одреди портпароле и координише наступе својих представника. Али то право не смије да се претвори у контролу новинарског рада, нити у механизам којим се новинарима ограничава приступ саговорницима.

Педесет имена на столу – педесет професионалних биографија

Међутим, још озбиљнији дио приче односи се на снимак интерног састанка у РТС-у, на којем је Боривоје Ускоковић говорио о захтјевима за достављање досијеа педесетак запослених.

Према његовим ријечима, захтјеви су упућени позивањем на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Наводно се траже подаци о каријерама, напредовању, смјенама, именовањима и постављењима руководилаца, уредника и новинара.

Ускоковић је на састанку прочитао имена људи на које се захтјеви односе, уз констатацију да је, народски речено, дошло вријеме да су „обрали бостан“.

Међу именима која су прочитана налазе се: Саша Барбуловић, Дејан Јовановић, Боривоје Ускоковић, Сандра Перовић, Милош Јанковић, Марко Новаковић, Бојана Млађеновић, Горислав Папић, Драгана Игњић, Милица Јевтић, Милица Недић, Душан Убовић, Ружа Јеремић Турудић, Весна Радосављевић, Ивона Пантелић, Иванка Ристовски, Анета Ковачић, Марија Митровић, Миљана Лазић, Небојша Котлајић, Јасмина Панић, Николина Ракић, Вања Ратковић, Биљана Вранеш, Гордана Стијачић, Миља Гогић, Весна Шњеговић, Милан Срдић, Сузана Гвозденовић, Радивоје Маројевић, Снежана Стаменковић-Јојић, Маја Туцаковић, Лидија Јакшић, Предраг Милинковић, Драгана Чајић, Драгана Косјерина Пердув, Кристина Раденковић, Марија Вељковић, Јелена Симић, Милица Гацин, Стеван Поповић, Веско Бутрић и Драгана Ракончевић.

Од ранијег руководства и чланова Управног одбора наведени су Ненад Ј. Стефановић, Драган Бујошевић, Бранислав Кланшчек, Мирослав Миња Николић, Миливоје Павловић, Бранко Радун, Љиљана Ђурђевац, Ненад Јанковић, Предраг Аздејковић и Филип Брозић.

Ово су имена прочитана на снимку, а не доказ да је било ко од наведених починио незаконитост или професионални прекршај. Такође, још није независно утврђено ко је поднио све захтјеве, шта тачно садрже и да ли су тражени подаци достављени подносиоцима.

Ту се мора повући јасна граница. Право јавности да тражи информације о раду јавног сервиса јесте легитимно. РТС се финансира јавним новцем и његово руководство мора да одговара за свој рад. Али право на информације није дозвола за политичко етикетирање људи, јавно прозивање или стварање атмосфере у којој новинари морају да страхују за своје професионалне биографије.

Исто тако, руководство РТС-а има обавезу да штити запослене и да објасни шта се дешава, умјесто да неодређене захтјеве представља као пресуду која је већ донесена.

Новинарство не смије бити ничији политички плен

На цијели случај реаговао је и дио запослених РТС-а, који је затражио да се разјасни ко тражи досијее њихових колега, шта ти захтјеви садрже и да ли су лични подаци већ достављени политичким организацијама. Они сматрају да је читањем имена на интерном састанку руководство јавног сервиса дало легитимитет притисцима на новинаре.

У међувремену, Ускоковић је затражио да се утврди како је снимак интерног састанка доспио до Информер телевизије. И то питање заслужује одговор, јер и запослени на јавном сервису имају право на заштиту приватности и интерне комуникације.

Али немогуће је заобићи суштину цијелог случаја.

Ако се једна политичка организација представља као будући носилац промјена, онда би управо она морала да покаже да разумије значај слободних медија. Промјене не могу значити да се један облик политичког утицаја замјењује другим. Не може се тражити слобода за себе, а истовремено стварати утисак да ће новинари морати да пролазе кроз нечију контролу.

Ни РТС није изнад критике. Напротив, јавни сервис мора бити отворен за преиспитивање, одговорност и јавну контролу. Али критика рада новинара мора бити заснована на доказима, а не на политичким етикетама и списковима.

Педесет имена нису педесет политичких мета. То су људи, њихове каријере и професионални животи.

Слобода новинарства не може зависити од тога ко је тренутно на власти, ко организује протесте, ко саставља изборну листу или ко себе види као будућу власт.

Зато је вријеме да се постави неколико једноставних питања:

Ко је конкретно затражио досијее педесеторо запослених РТС-а?

Који подаци су тражени и на основу ког правног основа?

Да ли је неко од тих података већ достављен?

Зашто би новинари морали да посредно траже приступ политичким кандидатима?

Ко гарантује да се критика рада јавног сервиса неће претворити у политичку одмазду према појединцима?

На ова питања одговоре дугују и руководство РТС-а и они који су подносили захтјеве.

Србији нису потребни медији који ће радити по диктату власти, али ни медији који ће убудуће радити по диктату било које политичке листе, покрета или неформалног центра моћи.

Јер ако данас неко прави спискове новинара, сутра се може поставити питање ко ће правити спискове уредника, професора, глумаца, интелектуалаца и свих оних који не мисле исто.

Слободан новинар мора имати право да пита свакога, да критикује свакога и да не одговара политичким комесарима.

То је суштина слободе медија. Све друго је замјена једног притиска другим.

ФОТО: фејсбук