Србија између политичких сујета, увреда и непрестаних обрачуна

Док се политичари надгорњавају, народ чека одговоре!

Пише: Јадранка СПРЕМО КОВАЧЕВИЋ

Погледаш политичку сцену Србије и човјек се с правом запита: постоји ли у тој земљи још неко ко има времена да се бави државом, грађанима и њиховим свакодневним проблемима или се читава политичка енергија потрошила на међусобна препуцавања, прозивке, увреде и борбу за позиције?

Од јутра до мрака иста представа. Једни нападају друге, други узвраћају још жешћим оптужбама, трећи се појављују као спасиоци, четврти већ унапријед дијеле политичке функције, а пети из прикрајка чекају тренутак да се поново домогну својих некадашњих позиција. Свако има нешто да замјери ономе другом, свако себе представља као једину алтернативу, а готово сви тврде да управо они знају шта је најбоље за Србију.

Само се поставља једно једноставно питање: ако сви толико добро знају шта Србији треба, зашто се онда толико времена троши на међусобне обрачуне, умјесто на конкретна рјешења?

Политичка сцена све више личи на бесконачну позорницу сујете, на којој је важније ко је кога увриједио, ко је коме одговорио и ко је посљедњи изговорио тежу ријеч него шта је заиста учињено за грађане. Умјесто политичке културе добили смо надметање у увредама. Умјесто аргументоване расправе – надвикивање. Умјесто програма – саопштења, конференције, драматични наступи и свакодневно подизање тензија.

А држава није телевизијски студио, нити је судбина једног народа ријалити-програм у којем се политичари смјењују у вербалним окршајима покушавајући да освоје неколико минута пажње.

НАЈЛАКШЕ ЈЕ РУШИТИ, МНОГО ЈЕ ТЕЖЕ ПОКАЗАТИ ШТА ЗНАШ ДА ИЗГРАДИШ.

Посебно је занимљиво посматрати како се на политичку сцену враћају појединци који су већ имали прилику да буду дио власти, да учествују у доношењу одлука и покажу своје способности. Данас многи од њих наступају као да су тек стигли из неког другог политичког универзума, као да немају никакву прошлост и као да нико не памти њихове раније функције, одлуке и политичке савезе.

Одједном су сви постали експерти за промјене, сви имају рецепт за излазак из кризе, сви су незадовољни оним што се догађа, а мало ко показује спремност да озбиљно разговара о сопственој политичкој одговорности.

Не може се политичка прошлост избрисати једним телевизијским наступом, нити се политичко искуство доказује гласноћом. Грађани имају право да питају гдје су били они који данас дијеле лекције, шта су раније урадили и зашто би им сада требало вјеровати.

С друге стране, ни власт не може очекивати да се свака критика доживљава као непријатељски чин. Политичка одговорност подразумијева спремност да се одговори на питања, саслушају примједбе и суочи са резултатима сопственог рада. Критика је саставни дио демократског живота, али и критичари морају разумјети да јавна одговорност подразумијева више од свакодневног нападања.

И ту долазимо до суштине проблема: Србија не може вјечно живјети у стању политичког ванредног програма, у којем се сваки дан производи нова драма, нова подјела и нови разлог за међусобну нетрпељивост.

Коме је у интересу да се друштво непрестано држи на ивици сукоба? Коме користи атмосфера у којој се људи дијеле на непомирљиве таборе, у којој се свако другачије мишљење проглашава непријатељским, а политички противник више није неко са ким се полемише, него неко кога треба јавно понизити и дискредитовати?

Политика би требало да буде простор у којем се сучељавају идеје, а не арена у којој се такмичи ко ће коме нанијети тежу увреду.

СРБИЈИ НЕ ТРЕБА ЈОШ ЈЕДАН КРУГ ПОЛИТИЧКОГ НАДГОРЊАВАЊА. ТРЕБА ЈОЈ ОДГОВОРНОСТ!

Јер шта грађанин има од тога што је један политичар другоме узвратио увреду? Хоће ли му због тога бити лакше да плати рачуне? Хоће ли добити сигурније радно мјесто, квалитетније здравство, боље образовање или перспективу да његова дјеца остану у својој земљи?

Хоће ли се отворити нова радна мјеста зато што је неко одржао још једну конференцију за медије? Хоће ли се ријешити проблеми обичних људи зато што се политички актери међусобно оптужују од јутра до мрака?

Наравно да неће.

Грађани не би смјели бити таоци политичких сујета, амбиција и неостварених каријера. Нико нема право да сопствене политичке фрустрације претвара у терет читавог друштва.

Посебно забрињава када се у јавном простору подстичу подјеле и када се политичка борба претвара у надметање чија ће ријеч изазвати већи бијес. Србија је прошла кроз довољно тешких историјских периода да би било какво неодговорно распиривање сукоба требало посматрати са највећом озбиљношћу. Није свака политичка криза увод у катастрофу, али ниједно друштво нема користи од непрекидног подизања тензија.

Земљи су потребни мир, стабилност, функционалне институције и политички актери који разумију тежину јавне одговорности.

И нека нико не мисли да је довољно промијенити неколико имена, распоредити нове људе по функцијама и прогласити да је почело ново вријеме. Ако се задрже исти обрасци понашања, иста политичка охолост, иста нетрпељивост и иста потреба за обрачунима, онда се није промијенило ништа суштинско.

СЈАШИ КУРТА ДА УЗЈАШЕ МУРТА НИЈЕ ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ, НИТИ ЈЕ СМЈЕНА ЈЕДНИХ АУТОМАТСКА ГАРАНЦИЈА ДА ЋЕ ДРУГИ БИТИ БОЉИ.

Србија не треба политичаре који ће се међусобно надвикивати док грађани чекају да неко коначно проговори о њиховим стварним проблемима. Не требају јој вјечити кандидати за власт који се буде тек када осјете прилику да поново заузму неку фотељу. Не требају јој ни самозвани спасиоци који нуде велике ријечи, а од конкретних одговора упорно бјеже.

Потребни су људи који ће знати да преузму одговорност, да разговарају, да признају грешку, да понуде рјешење и да иза својих обећања остану и онда када се угасе камере.

Јер држава није ничије приватно власништво, политичка функција није насљедна привилегија, а грађани нису публика која је дужна да свакодневно посматра исте политичке представе.

Вријеме је да се политичари, без обзира на то којој страни припадају, коначно суоче са једном једноставном чињеницом: народ не живи од њихових међусобних обрачуна. Народ живи од рада, плата, пензија, сигурности, институција и наде да ће сутра бити боље него данас.

А ако неко жели да води Србију, нека прво покаже шта зна да уради за Србију. Не шта зна да каже против другога.

Јер најлакше је бити против некога. Најтеже је показати да имаш способност, знање и одговорност да урадиш нешто боље.

И зато, доста више политичког театра, увреда, надмудривања и бесконачних борби за власт!

Србија није ничија политичка играчка. Није ничији експеримент, нити полигон за лијечење личних амбиција. Србија је земља милиона људи који заслужују много више од непрекидног гледања истих политичких лица у новим улогама и са старим навикама.

На крају, остаје питање које би сваки политичар, без изузетка, требало да постави сам себи: да ли се борим за бољу Србију или само за своје мјесто у њој?

Јер између те двије ствари постоји огромна разлика.

А ту разлику грађани имају право да препознају, да о њој говоре и да на основу резултата доносе своје одлуке.

Каква је ово незрелост политичара?

Људи који претендују да одлучују о судбини једне државе морали би најприје да покажу да умију да контролишу сопствени его, обуздају сујету и разговарају без међусобног понижавања. Ако нису способни да превазиђу личне анимозитете, како мисле да управљају сложеним државним пословима?

Државничка озбиљност не мјери се гласноћом, већ способношћу да се мисли неколико корака унапријед. А управо тога у овој политичкој какофонији највише недостаје.

ФОТО: фејсбук