Биљана Плавшић се понашала као кучка, а Чавићева и Микеревићева Влада издајнички

Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ

Хашки трибунал је, по налогу Савјета безбједности УН-а, одредио 31. децембар 2004. године као крајњи рок до којег је Тужилаштво Хашког трибунала морало завршити све нове истраге и подићи посљедње оптужнице.

Оптужница терети Насера Орића за убиства и окрутна поступања са српским цивилима заточеним између јуна 1992. и марта 1993. у полцијској станици у Сребреници и безобзирно разарање градова, села и насеља које није било оправдано војном нуждом, као и за пљачкање јавне или приватне имовине. Снаге под његовом командом су, према оптужници, између маја ’92. и фебруара ’93. спалиле, разориле и опљачкале најмање педесет српских села и заселака у општинама Братунац, Сребреница и Скелани.

Дакле, у оптужници против Насера Орића нису наведена и масовна убијања Срба у „најмање 50 српских села и заселака“.

Јуче сам описао какав је Извјештај Хашком трибуналу послала Влада Републике Српске у јуну 2004. године. У њему није било ни ријечи о масовним убиствима Срба у „најмање 50 села и заселака“ око Сребренице. У Извјештају Владе Републике Српске није споменут нико од Муслимана из Сребренице који су предводили муслиманске јединице (а то ни тада нису била тајна имена и презимена) у походима на којима су масовно убијали Србе „у најмање 50 села и заселака“ око Сребренице.

У ситуацији у којој Влада Републике Српске шаље антисрпски, нетачан, непрецизан и тенденциозан Извјештај, а у Хашком трибуналу већ постоји Изјава Биљане Плавшић у којој је ова српска политичарка-аматерка дословно тврдила:

„Наше руководство, чији сам била неопходан дио, водило је подухват који је за жртве имао небројене невине људе.“

Та бивша потпредсједница Српске Републике Босне и Херцеговине признала је у Хашкој судници „да су 1992. снаге босанских Срба нападале цивилна насеља, убијале и окрутно поступале са њиховим становништвом, наметнуле дискриминаторне мјере не-Србима, вршиле присилне депортације, незаконито заточавале цивиле, убијале и окрутно поступале са заточеницима, уништавале културне и вјерске објекте, пљачкале и користиле заточенике за присилни рад. Да су те злочине извршиле војне и полицијске снаге и цивилне структуре босанских Срба – под контролом СДС-а и власти Српске Републике БиХ у сарадњи с ЈНА, МУП-ом Србије и паравојним снагама из Србије.“

„Признала сам кривицу за злочине против човјечности зато да бих могла преговарати о осталим оптужбама.“, рекла је 2009. године, када је већ завршено суђење Момчилу Крајишнику са којим је дијелила удружену оптужницу у којој су прве двије тачке биле: геноцид и саучесништво у геноциду. Биљана Плавшић је, дакле, признала кривицу да би је ослободили оптужбе „за геноцид и саучесништво у геноциду“.

А када је кучка сазнала да је истина изашла на видјело и да Суд није осудио Момчила Крајишника за геноцид и саучесништво у геноциду, јавно је повукла своје признање. Као није знала да ће се истина некада сазнати.

Када кажем „кучка“, то не изговарам у жељи да будем непристојан, већ стварно не могу да нађем прикладнији назив за особу која, (када је то могла да учини и када је то требало да учини), није хтјела да каже да сам управо ја на сједници Предсједништа Српске Републике БиХ отворио тему о ратним злочинима и рекао да „имамо све политичке аргументе на својој страни у стварању Републике Српске, да имамо Устав којег морамо поштовати и да не смијемо дозволити да сутра, када се рат заврши, било ко од учесника у стварању Републике Српске буде оптужен за геноцид“. Кучка је наравно знала и да сам управо ја на суђењу Момчилу Крајишнику у потпуности раскринкао њену изјаву и њено признање кривице и доказао да никакав геноцидан план није постојао. Међутим, ни повлачење признања није урадила формалним путем, путем Хашког трибунала, да би то имало стварну правну тежину и да би се то њено повлачење кривице могло користити у другим процесима Србима, већ је то урадила путем неког безвриједног интервјуа. Али, таква је Биљана Плавшић, покварена и себична.

Да се вратим на Сребреницу и страдање Срба у селима око Сребренице! Никада нико од званичник из Републике Српске нити институција Републике Српске није озбиљно приступио тим стравичним злочинима над Србима, тим стварним локалним геноцидима у српским селима и о томе извијестио Хашки трибунал, до краја 2004. године.

ФОТО: фејсбук