Историјска аутентичност и правна дубина
Шта нам свједоче стари споменици далматинских Срба?
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
У времену када се историјски ревизионизам све чешће судара са материјалним наслијеђем, надгробни споменици с краја 19. вијека – попут обиљежја српског првака и народног посланика Саве Бјелановића у Далмацији – представљају неумољиве свједоке једне епохе. На овом споменику јасно је уписано да је покојник рођен на „овој груди српске земље“, што данас код појединих десничарских кругова у Хрватској изазива рефлексе негирања и апсурдне захтјеве за ретроактивним брисањем историје.
Међутим, из перспективе правне историје и етнологије, важно је разумјети како су се ови појмови дефинисали у прошлости.
У периоду када је овај споменик подигнут (1897. година), употреба терминологије попут „српске земље“ била је потпуно легална, уобичајена и неспорна у оквирима тадашњег правног поретка Аустроугарске. Баш као што је било потпуно слободно и легитимно национално осјећање и изјашњавање српског народа, тако се и простор на којем су Срби вијековима живјели као аутохтоно становништво слободно називао народним именом. Аустроугарске власти нису оспоравале географско-етничке одреднице, јер оне нису представљале рушење државног поретка, већ природни цивилизацијски континуитет једног народа који је ту живио прије било каквих модернијих државних граница.
Суштински прелом у поимању српског етничког простора настаје након Другог свјетског рата. Успостављањем комунистичког режима и цртањем административних граница република, велики дијелови српског етничког корпуса (најмање трећина становништва) и историјских српских земаља остали су изван новоформиране социјалистичке јединице назване Србијом. Тада на сцену ступа системска политичка матрица чији је циљ био да се појам српства и српског идентитета насилно сведе искључиво на авнојевске границе Србије, док су све остале историјске српске земље (од Книнске крајине, преко Босне и Херцеговине, до Црне Горе и Вардарске Македоније) проглашене „туђим двориштем“.
Данашњи покушаји појединих десничарских кругова у Хрватској – који кроз медијске кампање и петиције покушавају да уклоне или преправљају аутентичне натписе на српским споменицима – почивају на анахроном преношењу данашњих државних граница на 19. вијек. Пратећи глобални тренд гдје се идентитет покушава свести искључиво на административно држављанство а не на поријекло и претке, ови кругови покушавају ретроактивно да избришу чињеницу да су Срби у Далмацији били своји на своме, у својој завичајној земљи. Међутим, за Туђедвориштанце је „српска земља“ искључиво само оно што је декретом зацртано у Јајцу 1943. године, док се све прије тога третира као неприхватљива историјска реалност и туђина/комшилук.
Очување оваквих споменика није само питање заштите црквене и културне баштине Српске православне цркве, већ и одбрана историјске истине од покушаја политичког инжењеринга који би да брише камене свједоке времена у којима су Срби слободно постојали и дисали на својој дједовини.
ФОТО: фејсбук
