Као Цептер шерпе без воде
У Козарској Дубици суве све градске фонтане, жубори само Цептерова (ФОТО)
Пише и фотографише: Зоран М. КОС
Фотографије из Петрограда: Ана Баландина
Док у царском Петергофу више од 150 фонтана већ три века ради без иједне пумпе, у нашем граду три градске фонтане раде по револуционарном патенту Дубичанина Милана Јанковића (Филипа Цептера), потпуно без воде. Једина фонтана са водом припада управо компанији „Цептер“.
Погледајте фото-хронику нашег тихог нестајања: од лимених срца за сликање, „дубичког Дорћола“ и пешачких прелаза без пешака, па све до огласног стуба на којем се смењују само политика и читуље.
Напомена: Услед техничког пропуста приликом прелома текста, на самом крају репортаже поткрала се и једна „фото-грешка“ (аналогно некадашњим словним грешкама у штампи). Унапред се извињавам за поменуту на фотографију!
Од Петергофа, где царски геније и закони физике три века покрећу стотине водоскока без иједне пумпе, а позлата сија правим сјајем, до Козарске Дубице, где је Милан Јанковић, алијас Филип Цептер, свету подарио шерпе за кување без воде, а градски оци у његовом родном граду тај патент применили на градске фонтане, па једина фонтана која заиста ради припада управо компанији „Цептер“. Фото-хроника нашег тихог нестајања, од пластичних срца за сликање до огласних стубова на којима се смењују само (предизборна) политика и читуље.
У историји људске мисли и градитељства постоје места која сведоче о томе колико далеко досеже људски ум када се упрегне у опште добро и визију. Једно од таквих места јесте Петергоф, чувена летња резиденција Петра Великог на обали Финског залива. Тај величанствени комплекс, познат као „руски Версај“, почетком осамнаестог века замислио је сам цар, а у дело спровели врхунски инжењери тог доба. Оно што Петергоф чини задивљујућим тријумфом науке над природом јесте чињеница да његових више од стотину и педесет фонтана, укључујући и монументалну Велику каскаду, ради непрекидно већ три века без иједне једине пумпе или мотора. Систем почива на савршеном познавању хидростатике и природном паду воде која се са узвишења Ропша, удаљеног више од двадесет километара, аквадуктима и цевима спушта ка мору, стварајући природни притисак који млазеве воде подиже и преко двадесет метара у висину. У вртовима попут Монплезира, где свака цветна алеја одише поретком, оно што сија на скулптурама заиста јесте злато, а не јефтина маска. У Петергофу вода не тече захваљујући трошењу струје или бескрајним тендерима за одржавање, већ захваљујући памети, систему и поштовању природних закона.
Петергоф, летња резиденција Петра Великог, више од стотину и педесет фонтана које већ три века покреће искључиво природни пад воде, без иједне пумпе, као споменик људској визији и знању. (Фото: Ана Баландина)
Врт Монплезира у Петровој резиденцији, где се знање, ред и брига виде у сваком детаљу, а све што сија заиста је злато. (Фото: Зоран М. Кос)
А онда, након тог сусрета са великим светом и великим идејама, вратимо се у нашу балканску стварност, у моју Козарску Дубицу. На први поглед, паланачка управа се труди да не заостаје за светом, барем када је реч о површним трендовима. У пустом парку у центру града освануло је црвено лимено срце и зелени лист са именом града, униформна кулиса за друштвене мреже, постављена да створи привид савремености тамо где одавно нема никога ко би пред тим срцем застао.
„Тренд, па и ми“ – лимена љубав према граду у пустом парку, где се за друштвене мреже шминка стварност коју више нема ко ни да фотографише. (Фото: Зоран М. Кос)
Када од пластике и лима поглед скренемо ка води, долазимо до поражавајуће, али и гротескно духовите комуналне чињенице. Док је Дубичанин Милан Јанковић, алијас Филип Цептер, светску славу стекао патентирајући шерпе за кување без воде, градски оци у његовом родном граду тај су револуционарни изум применили на градске фонтане. Од четири фонтане у урбаном језгру, три су у власништву града и све три “функционишу” потпуно без иједне капи воде.Тако у граду имамо четири фонтане: две видљиве градске које зврје празне попут шерпи без воде, једну Цептерову која једина има воду (сада уредно заштићену плавом церадом), и ону трећу градску која је готово у илегали, толико заборављена и „забетонирана“ у градском небригом да више ни не личи на фонтану.
У самом Градском парку, око „Споменика миру“ и у непосредној близини бисте Скендера Куленовића, налази се фонтана која је некада симболизовала живот и повезаност са светом. Данас је то суво, оронуло бетонско корито огуљене плаве фарбе, затрпано јесењим лишћем и нагризено влагом. Једина фонтана у читавом граду која заиста ради јесте она четврта , и то не захваљујући општини или јавном предузећу, већ управо зато што се налази на платоу у власништву компаније „Цептер“. Тако смо дошли до савршеног паланачког парадокса: градске фонтане “раде” без воде, а воду има само фонтана онога ко је свету продао систем без воде. Данас, са доласком јесени и хладних дана, и та једина жива фонтана уредно је заштићена и прекривена плавом церадом, док градске остају да зјапе празне током читаве године, сад их киша помало пуни.
Градска фонтана у парку око „Споменика миру“, ради по патенту Цептер посуђа, без иједне капи воде, под тепихом опалог лишћа и огуљене фарбе. (Фото: Зоран М. Кос)
Једина фонтана од четири у граду која заиста ради, на платоу у власништву компаније „Цептер“, далеко од општинске бриге, на 50 метара од градских отаца. (Фото: Зоран М. Кос)
Зимски сан једине праве фонтане, уредно заштићена плавом церадом, док градске фонтане ни лети ни зими немају шта да штите. (Фото: Зоран М. Кос)
Свега педесетак метара даље, на самом почетку главне улице, стоји нова, мермерна фонтана подигнута 2023. године поводом пола века братимљења. На белом камену уклесане су мудре речи о „капи која препуни суд кад га пуните“ и гестама које „препуне срце“. Иронија је, међутим, уклесана дубље од слова: суд ове фонтане је сув и запуштен, а једина „кап“ која у њој одржава привид воде јесте јесења киша са неба. Док се у прљавом кориту скупља кишница, изнад угашене фонтане уздижу се огромни политички билборди са милионским цифрама и великим обећањима, стварајући савршен оквир наше савремене „Страдије“.
Споменик братимљењу из 2023. године, фонтана коју данас пуни једино небо док пада киша, смештена тачно испод великих политичких речи и милионских обећања
Када вода стане, стаје и живот. Некадашњи „дубички Дорћол“, чувена Градска кафана и њена Тераса, деценијама су били епицентар чаршијског духа, разговора и сусрета. Данас су врата закључана, беле кугле уличних светиљки угашене, а плочник прекривен дебелим, нетакнутим тепихом жутог лишћа које ничији корак не гази. Исто важи и за трговачки пролаз који Дубичани са горком иронијом зову „Кинеска четврт“, место које именом призива мравињак људи, а у стварности нуди само пустош, улегнути бехатон кроз који пробија маховина и закључане локале.
Јесен на „дубичком Дорћолу“, срце некадашњег друштвеног живота града затрпано је тепихом заборава и опалог лишћа
„Кинеска четврт“ без иједног пролазника, име које асоцира на гужву и трговину у граду у којем маховина полако преузима плочнике
Поглед низ главно шеталиште и околне раскрснице потврђује да ово није тек пролазна јесења меланхолија, већ трајна демографска и друштвена дијагноза. На киши, испред затвореног киоска, усамљено се осмехује рекламни меда са сладоледом, као замрзнути траг неког давног лета. На раскрсници, свеже офарбане беле линије пешачких прелаза укрштају се испред старе зграде спуштених ролетни, пешачких прелаза имамо на претек, само више нема ко да их прелази.
Један поглед низ главну улицу, усиљени осмех рекламног меде на киши и празне клупе као сведоци тишине
Беспрекорно обележени пешачки прелази за невидљиве пешаке, под будним оком затворених прозора старе дубичке архитектуре
На самом крају ове шетње стоји градски огласни стуб , некадашња огласна табла живота, на којој су се најављивале позоришне представе, утакмице, концерти и биоскопске пројекције. Данас на том стубу нема ниједне најаве културе или спорта. Постао је хроничар нестајања, простор на којем се смењују искључиво црно-беле, плаве и зелене читуље и исцепани предизборни плакати насмејаних политичара. Између њих двоје, политике и смрти, живот се једноставно иселио.
Некадашњи весник културе и спорта, данас сурова хроника паланке, место на којем се у истом кадру смењују само предизборна обећања и „ин мемориам“
Ова паралела између царског Петергофа и утихнуле Козарске Дубице није тек прича о пумпама, позлати и водоводним цевима. На вама је, поштовани читаоче, да сами донесете закључак и прочитате оно што јасно пише на овим фотографијама, није до мене. Упоредите овај призор са газдовањем далеко већим ресурсима: са нашом водом, сунчаном енергијом, рудним богатством и, на крају крајева, са самим људима. Када систем овако газдује са малим фонтанама у центру једне вароши, јасно је како се газдује и оним највреднијим што имамо, док Дубица, на две реке, тихо остаје и без воде и без људи.
Напомена уредништва (Фото-грешка):
Услед техничког пропуста приликом прелома текста, на самом крају ове репортаже поткрала се фото-грешка, аналогно некадашњим словним грешкама у штампи. Уместо планиране фотографије надлежних који брину о градским фонтанама и јавним ресурсима, објављујемо овај кадар. Уредништво се извињава читаоцима , и поменутима на фотографији ,због евентуалне непријатности и поређења.
Три магарца – Фото-грешка у прелому, они који немо посматрају пуста поља и празне фонтане, ни криви ни дужни што су се нашли на крају ове приче. (Уступљена фотографија)
НАПОМЕНА АУТОРА (ДИСКЛАЈМЕР):
Све наведено у овом тексту јесте плод ауторове маште и сатиричне фикције, осим приложених фотографија, које су потпуно аутентичне и тачне. Цео опис је заправо написан само ради појашњења последње фотографије (Фото 14) и племенитих животиња на њој, те је свака сличност са стварним градом, сувим фонтанама, политичким билбордима и надлежним институцијама случајна и ненамерна.
