Слободан Пенезић Крцун (1918–1964) – од револуционарне репресије до уставноправних противрјечности социјалистичке Србије

Подјелите чланак

Пише: Спасоје ТОМИЋ/javnost.me

Политичка лојалност, злочини комунистичког апарата, косовско-метохијско питање и границе југословенског федерализма

Сажетак

Предмет истраживања представља политичко дјеловање Слободана Пенезића Крцуна, са посебним освртом на његову улогу у успостављању комунистичког репресивног апарата у Србији, обрачуну са монархистичким покретом, сузбијању албанских сепаратистичких организација и уставноправним расправама о положају Србије у југословенској федерацији.

Рад полази од тезе да Пенезићеву политичку биографију није могуће објаснити једнодимензионално. Његово дјеловање од 1944. до 1946. године обиљежено је руководећом улогом у ОЗНИ за Србију, која је учествовала у политичким ликвидацијама, прогону монархиста и уклањању противника револуционарног поретка. Истовремено, његова каснија каријера отвара питање односа комунистичког централизма према републичким интересима Србије и аутономији Косова и Метохије.

Посебна пажња посвећена је разликовању документованих поступака, командне одговорности, накнадних мемоарских свједочења и политичких интерпретација. Анализирају се административна реформа из 1959. године, уставне расправе 1962–1963, Пенезићев однос према Ранковићу, Титу, Кардељу и Бакарићу, као и контроверзе око његове погибије 1964. године.

Основни закључак јесте да је Пенезић остао дио комунистичког поретка, али да је у његовој завршној политичкој фази питање функционалности Србије добило значајније мјесто. Степен његовог непосредног сукоба са заговорницима децентрализације захтијева додатну архивску провјеру.

Кључне ријечи: Слободан Пенезић Крцун, ОЗНА, комунистичка репресија, монархисти, Дража Михаиловић, Александар Ранковић, Косово и Метохија, албански сепаратизам, АКМО, федерализам, Едвард Кардељ, Владимир Бакарић, Јосип Броз Тито, Србија.

Увод

Између револуционарног насиља и републичке државности

Политичка биографија Слободана Пенезића Крцуна представља један од најсложенијих примјера противрјечности југословенског комунистичког поретка. Његова каријера обухвата двије наизглед различите историјске улоге: организатора безбједносног апарата који је учествовао у насилном успостављању комунистичке власти и републичког функционера чије се дјеловање касније повезивало са одбраном политичке и уставноправне функционалности Србије.

Између те двије улоге није нужно постојао идеолошки раскид. Пенезић је до краја живота остао високи функционер Савеза комуниста. Његова евентуална противљења појединим облицима децентрализације развијала су се унутар институција комунистичког поретка. Човјек који је учествовао у стварању система заснованог на централизованој партијској власти и потискивању политичког плурализма касније се нашао у положају у којем је морао да се суочи са питањима републичких надлежности, покрајинске аутономије и односа Србије према федералном центру.

Историографски значај теме потврђују радови Венцеслава Глишића, Срђана Цветковића, Бојана Димитријевића и Игора Вукадиновића. Глишић је указао на сложени мит о Крцуну, у којем су се суровост, револуционарна лојалност и накнадна идеализација спојиле у противрјечну јавну представу. Задатак историографије је да утврди стварни обим Пенезићеве политичке одговорности.

Истраживање поставља четири питања.

1.  Каква је била Пенезићева улога у револуционарној репресији над монархистима и другим противницима комунистичке власти?

2.  У којој је мјери као министар унутрашњих послова Србије био одговоран за безбједносну политику на Косову и Метохији?

3.  Да ли је у периоду 1959–1964. године развио препознатљиву концепцију уставноправног положаја Србије?

4.  Колико су његова смрт и касније уклањање Александра Ранковића утицали на политичку равнотежу унутар југословенске федерације?

Рад се ослања на критичку анализу објављених извора, историографске литературе и мемоарских свједочења. Тамо гдје није извршен непосредан увид у архивску грађу, закључци су означени као историографска тумачења или истраживачке претпоставке.

I. Револуционарни Крцун

Партијска лојалност, ОЗНА и ликвидација политичких противника

1. Партија као политички и морални ауторитет

Слободан Пенезић припадао је генерацији југословенских комуниста чије је политичко формирање било обиљежено илегалним партијским радом, револуционарном дисциплином и марксистичко-лењинистичким схватањем државе. Његово ступање у КПЈ 1939. године означило је почетак политичке каријере у организацији која није прихватала парламентарни плурализам као трајан облик политичког поретка.

У комунистичкој идеологији тог времена класна борба била је средство политичког организовања и механизам преображаја друштва. Противници револуције могли су бити посматрани као препрека успостављању новог поретка. Такво схватање нарочито је дошло до изражаја у Другом свјетском рату. Пенезићев ратни пут одвијао се у оквиру партизанског покрета, у којем су војна борба против окупатора и револуционарно преузимање власти били међусобно повезани. Његова рана политичка дјелатност припадала је и антифашистичкој борби и процесу успостављања новог политичког система.

Појам „фанатична партијска лојалност“ може се користити као критичка оцјена његове спремности да партијске циљеве претпостави правима политичких противника. Таква оцјена захтијева ослонац на документоване поступке.

2. Оснивање ОЗНЕ и преузимање власти у Србији

Формирање Одељења за заштиту народа 13. маја 1944. године означило је институционално обједињавање обавјештајних и безбједносних послова у оквиру партизанског покрета. Пенезић је постављен за руководиоца ОЗНЕ за Србију. Поред прикупљања података о окупационим снагама, апарат је пред крај рата припремао преузимање контроле над територијом, институцијама и политичким противницима.

Према архивској грађи коју су обрађивали истраживачи послијератне репресије, Пенезић је у августу 1944. године стигао у јужну Србију, гдје су организоване прве структуре ОЗНЕ за Србију. Рад је настављен у другим ослобођеним мјестима и Београду. ОЗНА је била орган револуционарне власти без демократске контроле карактеристичне за правну државу. Њено дјеловање укључивало је обавјештајне операције, хапшења, испитивања и политичко праћење, а њени припадници учествовали су и у вансудским ликвидацијама.

Треба разликовати непосредно учешће у конкретном злочину, одговорност за издавање наређења или одобравање незаконитих поступака и руководећу одговорност за институцију у којој су такви поступци били распрострањени. Пенезићев положај на челу ОЗНЕ за Србију утврђује његову руководећу одговорност. Кривична или непосредна одговорност за појединачне ликвидације захтијева засебно доказивање.

3. Револуционарни терор у Србији 1944–1945. године

Након ослобођења Београда у октобру 1944. године, комунистичка власт приступила је обрачуну са припадницима поражених формација и ширим кругом стварних и претпостављених противника. Репресија је обухватала и политичке противнике, представнике претходног државног апарата, дијелове грађанске елите и цивиле чија је кривица често утврђивана изван редовних судских поступака. Истраживање Срђана Цветковића о револуционарном терору 1944–1945. године, засновано на архивској документацији, показује да су вансудске ликвидације биле значајан дио почетног периода успостављања комунистичке власти.

За Пенезићеву биографију важан је податак да су Александар Ранковић и Пенезић крајем децембра 1944. године упутили захтјеве за прекид праксе убијања без суђења и постепени прелазак на институционализоване облике репресије. Наређења показују да је врх безбједносног система био упознат с праксом вансудских ликвидација и да је имао могућност да утиче на њено ограничавање. Питање одговорности за раније поступке апарата остаје отворено, а прекид вансудских убистава могао је представљати преношење политичке репресије у формалније институционалне оквире. У том смислу, Пенезић је учествовао у организовању и усмјеравању апарата принуде.

4. Монархистички покрет као политички противник револуције

Однос Пенезића према Југословенској војсци у отаџбини треба посматрати у контексту грађанског рата унутар Другог свјетског рата. Монархистички покрет генерала Драгољуба Михаиловића формално је полазио од континуитета Краљевине Југославије. Комунистички партизански покрет настојао је да ратну побједу претвори у револуционарну промјену власти. Сукоб је био војни, политички и идеолошки. Различити облици насиља, локалне сарадње са окупатором и међусобних репресалија захтијевају да се поступци припадника оба покрета разматрају појединачно.

За Пенезића је монархистички покрет био један од главних противника новог поретка. Послијератни обрачун обухватао је сузбијање преосталих оружаних група и спречавање политичког обнављања монархистичке организације. Дјеловање ОЗНЕ, судски поступци и политичке забране били су дијелови ширег процеса уклањања организоване опозиције.

За оцјену тог процеса важно је утврдити колико су акције против монархиста почивале на индивидуално утврђеној одговорности, а колико на припадности пораженом покрету. Лишавање живота без правичног поступка представљало је тешку повреду основних правних начела, независно од политичке припадности жртава.

5. Хапшење Драже Михаиловића 1946. године

Хапшење Драгољуба Михаиловића 13. марта 1946. године било је један од најзначајнијих догађаја у Пенезићевој безбједносној каријери. Пенезић је имао важну улогу у организацији акције. За комунистичку власт хапшење је означавало уклањање најпознатијег симбола монархистичког војног отпора.

Историјска анализа захтијева да се засебно испитају законитост хапшења, правичност суђења и Михаиловићево ратно дјеловање. Судски поступак из 1946. био је обиљежен политичким околностима новоуспостављеног једнопартијског поретка. Рехабилитација из 2015. године односила се на правне недостатке и неправичност поступка. Историјска оцјена Михаиловићевог ратног дјеловања захтијева посебна истраживања.

Улога у хапшењу повезује Пенезића с једном од најзначајнијих безбједносних операција нове власти. За прецизно утврђивање његовог односа према осталим руководиоцима акције и степена самосталности у одлучивању потребан је увид у оригиналне оперативне извјештаје.

6. Прелазак из револуционарне у институционалну репресију

Пенезићево именовање за министра унутрашњих послова Народне Републике Србије 1946. године означило је прелазак из ратне у послијератну фазу његове каријере. Револуционарни апарат принуде постепено је добијао трајнију институционалну структуру. Политичка полиција, партијска контрола и ограничења политичких слобода остали су основне карактеристике поретка.

Пенезић је учествовао у револуционарном успостављању власти и у њеном институционалном учвршћивању. Његова каснија настојања да се очувају одређене надлежности Србије показују да су се унутар комунистичког поретка могла развијати различита схватања државног уређења уз очување основних начела једнопартијске власти.

II. Косово и Метохија

Безбједносна политика, аутономија и уставноправне расправе

7. Безбједносне прилике на Косову и Метохији након 1945. године

Након Другог свјетског рата Косово и Метохија представљали су једно од најсложенијих безбједносних и националних питања у Југославији. Током окупације значајан дио територије био је укључен у италијанску окупациону зону и политички повезан са Албанијом под италијанском контролом. Након капитулације Италије 1943. године, њемачке окупационе власти подржавале су поједине албанске националистичке формације. На том простору дјеловале су и оружане групе које су се противиле обнови југословенске власти. Дио њихових припадника наставио је отпор комунистичком поретку и послије 1945. године.

Нова власт суочила се с успостављањем безбједносне контроле и сложеним односима између српске, албанске и других заједница. Као министар унутрашњих послова Србије, Пенезић је био дио система који је сузбијао оружане и илегалне политичке организације. За оцјену његове улоге потребно је разликовати формалну надлежност од оперативне контроле. Савезни органи имали су значајну улогу у одређивању политике, док су локални органи располагали непосредним сазнањима и оперативним структурама. Пенезићева лична улога у појединим акцијама може се утврдити увидом у наређења, извјештаје и документацију о командном ланцу.

8. Албанске илегалне организације и питање сепаратизма

Дио послијератне безбједносне политике односио се на албанске националистичке организације које су тежиле издвајању Косова и Метохије из Југославије или његовом повезивању са Албанијом. Организације и мреже у изворима се јављају под различитим називима, међу којима је Национал-демократски комитет Албанаца. Њихови циљеви, организациона структура и обим дјеловања морају се утврђивати на основу конкретне документације.

Албанску националну политичку активност треба разликовати од сепаратистичког дјеловања, а политичко противљење комунистичком режиму од припадности оружаној организацији. У извјештајима органа безбједности ознаке „народни непријатељ“, „реакционар“ и „сепаратиста“ могле су имати и оперативно и идеолошко значење. Зато се стварно дјеловање осумњичених мора провјеравати независно од квалификација у извјештајима. Пенезићев однос према сепаратизму треба испитати и са становишта заштите територијалног поретка и са становишта метода примијењених према осумњиченима.

9. Однос са албанским комунистичким руководиоцима

Српски републички функционери и албанско покрајинско руководство дјеловали су у истом партијском систему. Албански комунистички функционери учествовали су у спровођењу комунистичке политике и заступали покрајинске интересе. Пенезићеве функције упућивале су га на сарадњу с тим руководством у питањима безбједности, административног уређења и економског развоја. Заједнички партијски оквир омогућавао је да се у истим институцијама испоље национална и уставноправна размимоилажења.

За реконструкцију тих односа потребно је утврдити конкретне облике Пенезићеве сарадње и размимоилажења са Фадиљем Хоџом, Алијем Шукријом и другим руководиоцима.

10. Призренски процес 1956. године

Призренски процес из 1956. године у историографији је разматран у контексту односа безбједносних структура, албанских националистичких организација и покрајинских политичких интереса. Пенезић је функцију министра унутрашњих послова Србије обављао до 1953. године. Његову евентуалну улогу у процесу стога треба утврдити на основу функције и поступака у вријеме догађаја.

Потребно је установити да ли је учествовао у партијским расправама о процесу, располагао извјештајима органа безбједности или утицао на одлуке републичког руководства. Призренски процес у том смислу представља засебну студију случаја.

11. Правна природа Косовско-метохијске аутономије

Косовско-метохијска аутономна област била је саставни дио Народне Републике Србије. Њена аутономија била је територијална и ограничена републичким оквиром. Институционално постојање области створило је основу за касније ширење њених овлашћења.

Територијална аутономија подразумијевала је посебне институције на одређеном простору. Административна самосталност односила се на конкретна овлашћења у управљању локалним и обласним пословима, а уставноправни положај у федерацији на односе аутономне јединице према републичким и савезним органима. Србија је морала усклађивати републичке надлежности с постојањем двије аутономне јединице. Та институционална специфичност добијала је на значају с јачањем републичке и покрајинске самосталности.

12. Административна реформа 1959. године

У историографским истраживањима развоја косовско-метохијске аутономије указује се на Пенезићево учешће у расправама о територијалној организацији Србије и преношењу надлежности са срезова на друге органе. Укидање срезова на Косову и Метохији допринијело је јачању административне улоге обласних институција. Поставља се питање како се његово учешће у тој реформи односило према каснијем противљењу конфедералним тенденцијама које му се приписује.

Разликовање административне децентрализације и политичке конфедерализације омогућава једно тумачење: Пенезић је могао сматрати да је преношење појединих послова на обласне институције оправдано ради ефикаснијег управљања и привредног развоја, уз задржавање аутономне јединице у републичком систему. Истраживање Игора Вукадиновића о економском и просвјетном преображају аутономије 1958–1965. године показује да су одлуке крајем педесетих биле повезане са ширим програмом привредног и институционалног развоја Косова и Метохије. Развојна политика према области и њен коначни уставни статус стога су засебна питања.

13. Пећ 1962. године и свједочење Рајка Видачића

У интервјуу објављеном у „Печату“ 2015. године, Рајко Видачић навео је да је Пенезић на састанку Уставне комисије у Пећи у априлу 1962. одбацио конфедералне елементе у југословенском уређењу. Према истом сјећању, предложио је да Косово и Метохија добију статус аутономне покрајине, као и Војводина, и прихватио проширење појединих аутономних права, позивајући се на раније одлуке Савеза комуниста о националним мањинама и развоју Косова и Метохије.

Видачићево свједочење упућује на то да је Пенезић могао истовремено заступати ширу покрајинску аутономију унутар Србије и противити се конфедерализацији Југославије. Видачић је био Пенезићев сарадник, а свједочење је објављено више од педесет година након догађаја. Да би се утврдили садржај Пенезићевог излагања и његова улога у предлагању покрајинског статуса, мемоарске наводе потребно је упоредити с оригиналним записницима, стенографским биљешкама и службеним извјештајима са састанка у Пећи.

14. Устав из 1963. године и републичка функционалност Србије

Уставном реформом из 1963. године Косово и Метохија добили су статус аутономне покрајине, чиме је њихов формални положај изједначен са Војводином. Обим покрајинске самосталности и даље је био ужи од оног који ће бити утврђен каснијим реформама.

За Србију је све значајније постајало питање вршења републичких надлежности на цјелокупној територији. Морала је усклађивати властите институције с посебним органима аутономних јединица. Даље ширење покрајинских надлежности захтијевало је и уређивање њиховог односа с републичким органима. Доступна свједочења дају основ за претпоставку да је Пенезић настојао да очува јасну хијерархију републичких и покрајинских надлежности. За тврдњу о заокруженом уставноправном програму потребна је додатна грађа.

III. Крцун, Тито и југословенски федерализам

Политичка размимоилажења, погибија и историјско насљеђе

15. Пенезић и Едвард Кардељ

Едвард Кардељ био је један од најважнијих идеолога југословенског самоуправљања и постепене децентрализације државе. Његова концепција полазила је од критике административног централизма и преношења овлашћења савезне власти на републике и друге самоуправне институције. За Србију, једину републику с двије аутономне јединице, тај процес отварао је и питање односа републичких и покрајинских органа.

Уколико извори из уставних расправа потврде Пенезићево противљење конфедералним елементима, оно би могло указати на размимоилажење са правцем Кардељеве политичке концепције. Кардељеве ставове почетком шездесетих година треба разматрати у њиховом времену, посебно у односу на рјешења из 1974. године. За оцјену домета размимоилажења потребно је утврдити конкретне расправе у којима су обојица учествовала и упоредити њихове ставове о истим питањима.

16. Владимир Бакарић и економска основа децентрализације

Владимир Бакарић био је један од најзначајнијих руководилаца Хрватске и утицајан учесник у расправама о економском развоју федерације. Његова политичка оријентација била је повезана с настојањем да се смањи административно управљање привредом и ојачају републичке економске надлежности. Централна питања постала су расподјела инвестиционих средстава, финансијски односи република и савезних органа и степен економске самосталности.

У том контексту треба посматрати Пенезићево дјеловање као предсједника Извршног вијећа Србије. Републичка влада била је непосредно заинтересована за привредни развој, инвестиције и однос према савезним фондовима. Доступни подаци упућују на различите политичке и институционалне интересе. За тврдњу о личном политичком сукобу Пенезића и Бакарића потребна је конкретнија документација.

17. Пенезићев однос према Титу

Пенезић је изградио каријеру у систему чији је врховни политички ауторитет био Јосип Броз Тито. Његова револуционарна дјелатност, успон у безбједносном апарату и касније високе републичке функције били су неодвојиви од тог поретка. Почетком шездесетих година развој федералних противрјечности отварао је могућност размимоилажења између републичких интереса Србије и политике савезног руководства.

У накнадним свједочењима и јавним интерпретацијама Пенезић се понекад представља као функционер који је Титу отворено супротстављао ставове о положају Србије. Поријекло и вријеме настанка тих навода треба провјерити, као и њихову документарну основу. Политичко неслагање, лично непријатељство и постојање посебног националног програма различите су тврдње и за сваку су потребни засебни докази. Однос Пенезића и Тита у овим расправама остаје отворено архивско питање.

18. Пенезић и Александар Ранковић

Пенезић и Ранковић припадали су истом револуционарном и безбједносном систему. Обојица су имала значајну улогу у успостављању комунистичке власти и организацији органа државне безбједности. Ранковић је дјеловао првенствено у савезном партијском и државном врху, док је Пенезић у завршној фази каријере био непосредно повезан са институцијама Србије.

Ранковићев централизам произлазио је из концепције јединственог југословенског система. Пенезићево дјеловање могло је бити снажније условљено потребом очувања функционалности републичких институција. Њихови ставови могли су се подударати у противљењу конфедералним тенденцијама. Степен подударности у питањима покрајинске аутономије треба утврдити на основу преписке, записника и кадровских одлука, уз критичко читање накнадних свједочења о политичком пријатељству.

19. Погибија 1964. године

Слободан Пенезић Крцун погинуо је у новембру 1964. године у саобраћајној несрећи код Шопића, у близини Лазаревца. У већини биографских приказа као датум погибије наводи се 6. новембар, док се у појединим радовима јавља 5. новембар. Разлику треба разријешити увидом у савремену службену документацију.

Поједина свједочења и медијски прикази повезивали су несрећу са наводним политичким сукобима у југословенском руководству. Бојан Димитријевић у осврту на Пенезићеву биографију указује да је питање евентуалног атентата временом потиснуло истраживање његовог политичког дјеловања. Политички контекст може објаснити појаву сумњи. Утврђивање узрока погибије захтијева анализу полицијског записника, документације о возилу, налаза вјештачења, исказа свједока и евентуалних каснијих службених провјера. Хипотеза о организованом политичком убиству остаје недоказана.

20. Србија након Пенезића и промјена односа снага

Пенезићева смрт догодила се у периоду све израженијих расправа о федерализму и економским реформама. Србија је изгубила једног од најутицајнијих функционера са искуством у безбједносном систему и републичкој власти. За оцјену политичког значаја тог губитка потребно је испитати ко га је подржавао, ко је преузео његове институционалне надлежности и да ли су се након његове смрти промијенили ставови српског руководства.

Ранковићево политичко уклањање 1966. године услиједило је непуне двије године након Пенезићеве погибије. Срђан Цветковић је у анализи Ранковићевог пада и осуде „ранковићевштине“ указао на сложеност сукоба у југословенском руководству. Могуће заједничке политичке посљедице тих догађаја предмет су истраживања. Тврдња о њиховом заједничком узроку захтијевала би засебне документарне доказе.

21. Од Брионског пленума до Устава из 1974. године

Политичко уклањање Ранковића на Брионском пленуму 1966. представљало је прекретницу у развоју југословенског система. Игор Вукадиновић, ослањајући се и на повјерљиве извјештаје албанског Министарства иностраних послова из периода 1966–1968, показује да су албански дипломатски представници промјену односа снага послије пленума повезивали са ширењем косовско-метохијске аутономије. Извјештаји свједоче о процјенама албанског руководства. Намјере југословенских функционера потребно је утврдити из извора о њиховом одлучивању.

Уставни амандмани из 1968. и 1971. године, а потом и Устав СФРЈ из 1974, проширили су овлашћења аутономних покрајина. Косово и Војводина добили су непосредно учешће у важним савезним институцијама и остали у саставу Србије. Тако је настала сложена структура у којој су се републичке и покрајинске надлежности преплитале. Питање како би Пенезић реаговао на те промјене остаје контрафактуално јер су и Брионски пленум и уставни амандмани услиједили након његове смрти.

22. Историјски Крцун и политички мит

У јавним представама о Пенезићу издвајају се револуционарни функционер и организатор ОЗНЕ, руководилац чије је име повезано са послијератном репресијом и заштитник Србије који се противио конфедерализацији. Прва представа има упориште у чињеницама о његовим функцијама и учешћу у успостављању једнопартијског поретка. Другу треба конкретизовати истраживањем појединачних случајева, наредби и командне одговорности. Трећа се ослања дијелом на накнадна свједочења о уставноправним расправама, чији домет тек треба утврдити.

За цјеловиту оцјену Пенезићеве биографије потребно је упоредо размотрити његово учешће у репресивном систему, безбједносну политику, административне реформе и ставове о федералном уређењу.

Закључак

Рана каријера Слободана Пенезића Крцуна била је обиљежена револуционарном оданошћу Комунистичкој партији, организацијом безбједносног апарата и учешћем у учвршћивању новог поретка. Као руководилац ОЗНЕ за Србију имао је значајну институционалну одговорност у периоду политичких прогона и вансудских ликвидација. У области безбједносне политике на Косову и Метохији потребно је прецизно утврдити његову улогу у сузбијању илегалних организација и могућу одговорност за злоупотребе органа безбједности.

Административна реформа из 1959. и свједочења о расправама из 1962. упућују на то да је Пенезић прихватао ширење појединих облика покрајинске аутономије. Постоји основ за истраживање његовог противљења конфедералним тенденцијама, док тврдња о заокруженом програму одбране српске републичке државности захтијева додатне изворе. Његова погибија 1964. била је значајан политички губитак. Тврдња о организованом убиству остаје недоказана.

Пенезићева биографија повезује револуционарни централизам с каснијим расправама о уставноправном положају Србије. Као функционер комунистичког поретка суочио се с питањем како обезбиједити равноправност република у федерацији чија је унутрашња територијална организација била асиметрична. То питање повезује његову политичку каријеру с каснијим уставним противрјечностима социјалистичке Југославије.

Извори, литература и истраживачки апарат

Објављена научна литература

Глишић, Венцеслав. „Слободан Пенезић Крцун (1918–1964).“ Hereticus, бр. 3–4 (2014), 227–258.

Димитријевић, Бојан. Крцун. Вукотић медија, 2024. Приказ књиге „Отац српске службе“ објављен је у „Времену“.

Цветковић, Срђан. Истраживања револуционарног терора 1944–1945. године, са анализом архивске документације о репресији у Србији. [Описни навод из рукописа.]

Цветковић, Срђан. „Пад Александра Ранковића и осуда ранковићевштине.“ Токови историје, 2016.

Вукадиновић, Игор. „Економски и просветни преображај аутономије Косова и Метохије (1958–1965).“ Баштина, бр. 54 (2021), 327–344.

Вукадиновић, Игор. „Строго поверљиви извештаји министра спољних послова Албаније о политичкој ситуацији у Југославији и на Косову и Метохији 1966–1968.“ Историја 20. века, 1/2023, 159–176.

Вукадиновић, Игор. „Уклањање речи ‘Метохија’ из назива Аутономне покрајине Косова и Метохије 1968–1969. године.“ Токови историје, 2/2024, 239–267.

Петрановић, Бранко. Историја Југославије 1918–1988, књига III. Београд: Нолит, 1988.

Јовић, Дејан. Југославија — држава која је одумрла. Загреб: Прометеј, 2003.

Мемоарска грађа

Видачић, Рајко. „Истина о Слободану Пенезићу Крцуну — трећи дио.“ Печат, 2015. Мемоарско свједочење о Пенезићу и уставним расправама из 1962. године.

Примарни нормативни извори

Устав Федеративне Народне Републике Југославије, 1946.

Уставни закон ФНРЈ, 1953.

Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, 1963.

Устав Социјалистичке Републике Србије, 1963.

ФОТО: javnost.me

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *