Брашно за сва сита Европе
Кикиндски „Дамфил” снабдевао Беч и друге земље
Пише: Богдан ИБРАЈТЕР/Политика
До руку ми је дошао „Лексикон познатих Кикинђана” севернобанатског хроничара Душана Дејанца. У лексикону је Дејанац споменуо 375 људи који су, свако у своје време, доприносили уздизању ове банатске вароши „на клиповима кукуруза, брашну, воловима, црепу и гвожђу”.
По подацима из 1902. године, на пример, Кикинда је била једна од најбогатијих општина у великој Аустроугарској монархији. Имовина јој је процењена на пет милиона и 800.000 круна. Тада су у Кикинди већ игране оперете. Будимпештанско позориште извело је 1900. године у Боновом хотелу „Ејлер” Калмановог „Циганина барона”, а 1912. радила су два биоскопа: „Уранија” и „Олимпија”.
Кикинда је тада имала 137 телефонских претплатника, излазило је десетак новина и часописа на неколико језика, а девојке су овде 1923. почеле да играју хазену. С моћним агрокомплексом, металургијом, хемијском индустријом, гасом, нафтом и империјом црепа, Кикинда је 1987. године била на трећем месту по дохотку у Југославији. Само Ливница железа и темпера имала је 6.300 запослених и ухлебљивала бар 20.000 душа!
Кад је пре 103 године, поводом обележавања Дана уједињења Кикинде, посетио млађани репортер „Политике” Милош Црњански, од железничке станице до центра вароши возио се омнибусом, који су домаћи звали „анибус”. Тај романтични анибус, који је чекао путнике заглављен у блату пред станицом, вукли су робусни коњи шпедитерске породице Чуданов.
Црњански описује бесконачне улице, редове липа, варошке „фртаље”, огромни млин, „можда највећи у држави” и све што је велико и угојено…
„Стигао сам доцкан, после подне, када је огроман ручак у част војске на којем је било 400 званих био прошао… Цигани су свирали и коло је играно… Пре подне се све лепо свршило, сви су били у цркви, а Милош Будишин упрегао је свој шестар, шест грдних вранаца, и провозао бригадира. Звона су звонила за покој душе мртвих Кикинђана…”
Кикинда је и пре парног млина, „највећег у држави”, била један од центара млинске индустрије. За млевење жита имала је 1847. године 51 сувачу. Парни млин звани „Дамфил”, који спомиње Црњански, подигао је 1868. године с групом акционара Федор Николић (1836–1903), барон од Рудне.
Како у алманаху наводи Душан Дејанац, Федор је био син Јована Николића и Јелисавете, кћерке Милоша Обреновића. Завршио је право у Будимпешти и радио као „правни вежбовник” у управи Српске Војводине у Темишвару. После убиства српског кнеза Михаила Обреновића 1868. наследио је велика имања у Румунији…
Милорад Павић у причи „Зидари” спомиње Јована Лествичника, али не Синајског, већ једног од 800 српских дунђера из босанског Осата, „које је турски скелеџија превезао преко Дрине у Србију, све их пребројао и сваки се звао Јован”.
Са Јованом Дамаскином, Јован Лествичник од Осата зидао је цркве и каштел витезу Реда златног руна, господару Николићу од Рудне. У парку каштела Павић спомиње фонтану „коју је уместо жубореће воде требало напунити сузама”.
Можда је његов Лествичник имагинаран лик, тек од дунђераја Дамаскина и Јована остао је само оронули каштел у Рудни, с парком обраслим жбуњем и киселим дрветом, а полупани прозори заптивени су црним најлоном. То сам нашао на интернету пре пет година. Рудна је место у румунском делу Баната.
Годину дана пре оснивања „Великокикиндског парног млина”, великобечкеречки лист „Вохенблат” већ је 1867. донео табелу по којој је „аутохтона банатска пшеница, која успева између река Мориша и Тисе, највеће хектолитарске тежине, а да њено црвено зрно даје снажно хранљиво брашно… Боља је од пшенице из области Васенбурга, Бачке, Барање и Шомођија”.
„Вохенблат” пише да се из Баната у Беч годишње извезе милион и по метричких центи брашна! И коју годину касније, када је подигнут „Великокикиндски парни млин”, Беч и друге земље куповали су брашно из „Дамфила” и мешали га са својим брашном да би му побољшали квалитет. Кикиндско брашно прошло је кроз сва европска сита. Беч је био заинтересован за градњу „Дамфила”, јер је Банат у то време давао трећину пшенице потребне великој монархији.
Као деца и ми смо неколико пута у Кикинду, код наших родова Бурчулових „у четвртом фртаљу”, стизали возом. Романтичног Чудановог омнибуса већ није било. Уместо „анибуса”, господскије путнике чекала су три црна фијакера са шатрама, али смо ми увек од станице пешачили „најдужим сокаком на свету”.
Пролазили смо поред дугог жутог зида болнице и виђали часне сестре. Са белим тророгим шеширима и тамним широким хаљинама изгледале су као бића са неке друге планете. Нашег другара Ивана из села су баш тада оперисали од слепог црева. После нам је причао „како је у болници после операције био јако жедан и молио ’сестрице’ да му дају макар кап воде. Оне су му на вреле усне стављале само хладну влажну марамицу”…
Пролазили смо и поред парног млина „Дамфила”. Поред њега је земља подрхтавала, а утроба му бректала од тутњаве ватрених машина и челичних ваљака. Чини ми се да је било и неколико железничких колосека с вагонима натовареним џаковима брашна које су директно излазиле из млина…
Узгред, недавно сам у Београду професору Миладину Шеварлићу показао списак АД „Великокикиндског парног млина” из 1877. године, са 14 ставки производа: од стоног гриза, краљевског брашна, екстрафиног белог брашна, четири класе брашна за земички – све до хлебног и црног брашна, ситних и крупних мекиња…
После болнице и „Дамфила” табанали смо Улицом Ђуре Јакшића, која се од друге половине пута звала Змај Јовина. Сокак дугачак, да су му дали два имена… Кућа наших родова Бурчулових била је преко пута такође бескрајног зида, иза којег су биле баште Маре и Чеде Терзина, родитеља народног хероја Угљеше Терзина, чије је име једно време носила кикиндска млинска индустрија.
У великој Мариној и Чединој башти бугарски баштовани гајили су најразноврсније поврће. Терзини су од комшија Бурчулових куповали за своје баштоване овчији сир и у Кикинди најбоље кисело млеко, које је правила наша тетка Мица.
Тетак Чича Бурчул био је најчувенији кикиндски чобан. Код њих је увек мирисало на сир, сурутку и овчије коже. У прочељу предње собе била је икона Светог Ђорђа, а на десном зиду увеличана слика, на којој су била четири чобана на магарцима: чича Бурчул и његови ортаци Маринко Зарић, Јоца Телечки и Милан Микалачки.
Као врсни чобани, он и брат му Ђура нашли су се у књизи Кикинђанина Миливоја Милосављевића „Сточарство у северном Банату”. На једној фотографији чича стриже овце, на другој, зубима, „на азијатски начин”, шкопи овна… То је најстарији и најбезболнији начин шкопљења животиња, говорили су искусни стари пастири…
Брат му Ђура приказан је у књизи у „ирошкој” кабаници од белог ваљаног сукна. Била је по ивицама и портвишима извезена црвеним шарама и „лалама”. Позади, на леђима, имала је „шарени преклопац”. Такву кабаницу звали су и коласта аздија…
Рођена им сестра Смиља, удата Бераров, била је најчувенија банатска жена – гајдашица! Смиља веже пешкир за прдаљку гајди, иде сокаком, свира, пева и сакупља жене да се ревене.
Ревено је старински строго женски празник, који се уобичавао после Белих поклада, на Чисти понедељак, почетком ускршњег поста. На ревено су се среве (скупе) жене да се ревене. То су углавном биле старије жене, кућне газдарице, које су целе године биле радне и смерне домаћице. На дан ревена имале су сва права: да мрсе, пију, играју, певају ласцивне песме, понашале су се разуздано и раскалашно – праве банатске баханалије. Ритуалу је мушкарцима приступ био строго забрањен…
Ако смо у Кикинду ишли запрежним колима, од Мокрина смо се кроз два атара између њива возали такозваном Великом ленијом. Већ издалека смо изгледали југозападне обрисе Кикинде, где су димили редови гаравих цигларских димњака.
Кикинда је педесетих година прошлог века била варош с највише фабричких димњака у јужној Панонији. Само поред Бонових, односно „Тозиних” циглана и црепана било је 12 оџака. Тринаести је припадао Ливници. На другом крају Кикинде уздизало се још толико. Пет-шест димњака парних млинова и пола туцета од осталих кикиндских циглана и црепана…
„Димњаци црепана и ливнице уздижу се као ускличници, вијугајући кроз врпцу дима ка небу”, описао је слику надахнути хроничар…
ФОТО: Б. И. ТАНЕ
