Теологија свештеничке браде и одијевања попадије
Згоде и необичности из свештеничког живота…
Пише: отац Спиридон СКУТИС
Нажалост, често се срећемо са „теологијом свештеничке длаке“. Односно, многи процењују духовност свештеника на основу количине и дужине његове косе и браде. Штавише, данас ономе ко има кратку браду одмах лепе етикету да „конанизује“, алудирајући на бившег клирика Андреаса Конаноса. Познајем клирике са дугом косом и брадом који су разорили породице, али и оне са кратком брадом који се боре и чине изузетна дела – као што, наравно, важи и обрнуто.
И ово вам пише човек који је прошао кроз обе ситуације. Девет година сам имао дугу косу и браду, али пошто сам се лињао као мачак, скратио сам их и смирио се. Једноставно! Да не помињем да је дуга коса захтевала негу и време, а кратка не. Питање косе нема везе са духовношћу. Свако ради шта жели по том питању и то свакако није тема достојна критике. Али, нажалост, дотле досежемо. Када видимо некога са косом и брадом до колена, аутоматски му лепимо етикету: „Велики старац (герон)!“. Ако неко, пак, има дугу косу па направи „грешку“ да је скрати, чуће се следеће: „Видиш? Поп је скратио косу и браду, постао је модеран и не-духовник!“
Волимо етикете, желимо да подигнемо нишан критике и „пуцамо“ у другога како бисмо осетили да смо ми у праву. Трагедија… Не заборавимо, ипак, да имамо и светитеље са кратком косом и брадом. Немојмо се, дакле, бавити длакама свештеника, већ ако заиста волимо свог свештеника, помолимо се мало за њега и његову породицу.
Шта тек рећи за јадне попадије…
Оне су увек у оку олује. Чим сирота попадија уђе у храм, примењује се војничка команда: „Главу десно!“. Све ће се окренути да је погледају. Док попадија стигне да упали свећу, прошла је кроз „топлог зеца“ оговарања. Шта носи, колико то кошта, како је уклопила одећу, да ли је та комбинација морална, да ли је и како нашминкана, какав накит носи итд. Посебно ако је млада девојка и има, на пример, једну рупицу више на увету, онда је треба обесити на Теразијама и то након бичевања.
Многе попадије пате чак и када оду на море. Једном је једна попадија отишла на плажу, а неко ју је критиковао речима: „Попадије не треба да се купају у мору, него да седе код куће“. „Православно“ етикетирање и лажни морализам. Фразе типа: „Баш је модерна попадија, не облачи се као попадија, можда се ту нешто дешава…“, „Јеси ли је видела? Сукња изнад колена! Недопустиво, вероватно шврља около!“
Имамо захтеве од попа и попадије, а не знамо какве крстове носе и како спавају ноћу.
Концепт светости и људске потребе
Једном сам пио пиво са драгим пријатељем. Прилази црквени тутор и каже следеће: „Охо, оче! Пијемо и пивце, а?“ Да, пријатељу! Постоји ли проблем? Покварио сам ти концепт светости? Зар је вино „легално“, а пиво грешно?
Чак ми је један човек рекао да ми попови не треба да носимо наочаре за сунце! То је модернизам!
Сећам се инцидента који ми је испричао пријатељ свештеник: „Отишао сам, оче Спиридоне, да једем роштиљ са попадијом и децом у среду Светле недеље (када је разрешење на мрс). У једном тренутку прилази ми човек и почиње да ме вређа, говорећи да смо ми попови лицемери, да причамо о посту, а сами га не држимо. Објаснио сам му да се данас једе све, и променио је десет боја у лицу.“
Суштина је у љубави, не у форми
Много ноћи сам преплакао сам, уз једину утеху у загрљају моје попадије, због ножева у леђа које смо примили, нарочито од људи који су говорили да нас воле. Нема везе, нека је благословено. Већина има високе захтеве и очекивања, а ако погрешиш, сручиће се на тебе као гавранови.
Да ме не схватите погрешно – не кажем да свештенички пар не треба да пази да не саблажњава вернике, па да одемо у другу крајност потпуног распојаса. Поента је да, с друге стране, нормалност не крштавамо као грех.
Престанимо да „пуцамо“ на наше попове. Ако се не слажемо или имамо проблем са својим свештеником, идимо и разговарајмо с њим лично. Ни у кафанама, ни на Фејсбуку. Помолимо се за попа и његову попадију. Нарочито ако су то млади људи којима су на почетку потребни љубав и подршка. Оставимо се фраза: „Ми смо овде тако навикли! Ми смо тако радили!“
Тамо напољу постоје свештенички парови који воде битке! Моле се и боре за своју парохију и дају целу своју душу. Али, нажалост, свет ће увек имати нешто да каже за попа, попадију и њихову децу.
Оставимо се, дакле, длака и тканина на људима. Помолимо се мало више и гледајмо у суштину ствари.
Христос Васкрсе.
Свештеник Архиепископије Атинске, парох болничке цркве „ЕЛПИС“.
ФОТО: фејсбук
