Сјећање на убиство српског дјечака у Приједору
Игор Кнежевић (17) сурово убијену свом граду
Пише: Српскопитање
Тог црног 30. маја 1992. Приједором су се проломили крици и јауци неутјешних родитеља младог Игора Кнежевића. Имао је само седамнаест ипо година када су његов млади живот прекинули освајачии!
Припадници „Зелених беретки“ и других бошњачких паравојних формација су тог 30. маја 1992. извршили напад на град Приједор. Тог дана је убијено 18, док је рањено 26 грађана Приједора. Најмлађа жртва био је управо Игор. Талентован и изузетно културан дјечак, веома зрео за своје године… момак којег су сви у крају изузетно вољели.
Како наводи агенција СРНА, муслимански војници су најпре ранили малољетног Игора а потом га заробили и заклали, масакрирали у засеоку Заједнице.
Од родитеља је наследио културу и лијепе манире, а био је и веома успјешан и у школи. Имао је Игор планове, жеље, снове…али те дјечачке снове окрутно је прекинуо рат. Умјесто да данас ужива у породичном дому са својом дјецом, а да се рата сјећа само као ружне успомене, Игор нажалост три и по деценије почива на градском гробљу. А његово име и лик уклесани су и на споменику у Горњим Орловцима, заједно са још 18 приједорских бораца и цивила, који су изгубили животе током трајања рата. Остао је заувек дјечак! Дјечак са хиљаду снова..
Тај 30. мај 1992. један је од најцрњих дана у историји овог града. Само прибраношћу и храброшћу бранилаца града, спријечен је масакр и покољ над српским цивилним становништвом. Тога дана храбри, голобради младићи али и они старији и искуснији, стали су у заштиту нејачи и супротставили се непријатељу. Сваке године тај датум буди различита осјећања од туге, жалости и страха до поноса!
Српкиња Стана Јовић имала је саамо петнаест година када је преживјела напад на грађане Приједор.
-Сваког 30. маја мене прође нека језа, неки чудни осјећај страха. Имала сам тад 15 година, чекали смо тих дана часове да почну, радовали се школи. Умјесто звона одјекнули су пуцњи. Они, Муслимани, Бошњаци, су дошли тог дана по нас, напали су град и сад ме обузме страх кад знам да сам могла бити заробљена, силована и убијена као многе моје вршњакиње. Сви смо могли проћи као Игор и други цивили. Сјећам се да су мајке стављале дјеци руке на уста да не плачу да их не чују Ећимовић и муслимански војници, да их не побију све. Зато славимо 30. мај и захвални смо борцима, они су нас тад спасили. Њихова удружења и органзације кажу да обиљежавају само несрпске жжртве? То је дискриминација, никад нису уаплили свијећу за наше српске жртве? Коме су били криви Игор, дјечак од 16-17 година којег су тако страшно масакрирали или Божо Инђић, старац од 70 година, којег су живог запалили у кући у Подбрђу? Домаћица Стојица Кондић је убијена на кућном прагу, десетогодишњу Мају Бундало су убили с мајкомБранком.. зар они не заслужују свијет?
ФОТО: фејсбук
