Зашто Срби живе југословенску илузију?

Пише: Ђорђе БОЈАНИЋ

Опаска… Зашто код дела Срба и даље живи југословенска илузија?

Док се у Србији и даље чују одјеци југословенства, многи се питају зашто део народа показује толико одушевљење према онима који према Србима често не показују исто поштовање.

Сваки пут када игра нека репрезентација из бивше Југославије, у Србији се поново отвори исто питање: откуд толико здушно навијање за оне који према нама не показују ни приближно исту наклоност?

Нико не спори право било коме да гледа утакмицу, да поштује добру игру или да честита спортски успех. Спорт је спорт.

Али једно је гледати утакмицу и поштовати противника, а нешто сасвим друго је заносно навијати, и уз ту радост попити чашицу ракије (како рече наш политичар…) славити и одушевљавати се победама оних који отворено показују да Србију не доживљавају ни као пријатеља, а често ни као доброг суседа.

Ту долазимо до суштине проблема. Није реч о спорту, већ о наслеђу једне идеологије која је дубоко пустила корене у српском народу.

Док су други народи након распада Југославије градили сопствене националне идентитете, код дела Срба је остала жива илузија „братства и јединства“ и ,,југословенства“.

Остала је вера да су старе пароле још увек стварност, иако нас деценије догађаја уверавају у супротно.

Довољно је погледати атмосферу на концертима Марка Перковића Томпсона, масовно певање песама које величају усташтво или поруке које се могу чути на многим спортским догађајима.

Или видети клипове како смета српска застава обмотанс око појаса а младућ носи мајицу репрезентације БиХ… и како се она отима и склања.

Довољно је сетити се колико често су српски симболи непожељни на трибинама, колико пута су српске заставе уклањане или колико су Срби били изложени увредама само зато што су Срби.

А по Београду… се сасвим нормално могу видети Хрватске шаховнице и Босанска застава и мајице… али зато са сличним Српским симболима и спојена три прста се Срби хапсе у региону… и отоме се ,,мудро“ ћути, као да је то нормално…

Поставимо једноставно питање: шта би се догодило када би неко усред навијача Хрватске или Босне и Херцеговине развио српску заставу?

Какве би биле реакције? Одговор зна скоро свако на Балкану.

И управо зато многи Срби не могу да разумеју одакле толика потреба појединих политичара, јавних личности и грађана да непрестано доказују своју „ грађанистичку ширину“ навијајући за оне који им ту ширину не узвраћају.

Као да је постало важније показати наклоност другима него сачувати поштовање према сопственом народу.

Овде нико не тражи мржњу. Нико не тражи освету. Али сваки народ који држи до себе мора да има достојанство, самопоштовање и свест о сопственом искуству и својој историји.

Србији нису потребни ни комплекси ниже вредности, ни комплекси више вредности. Потребна јој је национална свест… коју изгледа као народ немамо у већини.

Да поштујемо друге, али да пре свега поштујемо себе. Да гледамо утакмице без заборава. Да пружамо руку, али да не затварамо очи пред стварношћу.

Јер пријатељство се не гради на самообмани и порицању.

Оно се гради на узајамном поштовању. А тамо где тог поштовања нема, није мудро живети у илузијама које су одавно престале да постоје.

Нараво да свако има право да навија за кога хоће, свако има право и своју на припадност… и то треба поштовати.

*И наравно, свака част за нсвијање Босанских навијача (фантастично је имати 30.000 својих навијача) за своју репрезентацију како је бодре… а и за Хрватске навијаче.

ФОТО: фејсбук