Магода, прво погледај у своје двориште

Зашто Кенан Магода не анализира своје поступке у одгоју и васпитању свога сина? Или су му од породице пречи гласови бирача и јефтини популизам?

Пише: Српскопитање

Кенан Магода, министар културе и спорта Кантона Сарајево, нашао је за сходно да коментарише одлуке Дисциплинске комисије Фудбалског савеза БиХ и казну изречену Фудбалском клубу Борац.

Ништа спорно — свако има право на став. Али постоји један „мали“ проблем. Кад већ жели да буде „морални“ арбитар фудбала у БиХ, онда би био ред да прво погледате шта се дешава на стадиону за који је политички одговоран. На Кошеву хулигани играче гађају камењем. Људи који су дошли само да играју фудбал постају мете.

И умјесто да се министар спорта бави тим како да се спречи насиље на стадионима и како да се обезбиједи сигурност фудбалера, он се бави одлукама дисциплинских органа ФС БиХ и казном бањалучком Борцу, за шта није надлежан.

Зашто?

Да ли је камен који лети према фудбалеру мањи проблем од дисциплинске одлуке? Да ли је бацање предмета на играче прихватљивије ако се дешава у Сарајеву? Да ли правила важе само онда када треба казнити Борац?

Јавност има право да то пита.

Јер ако већ говоримо о дисциплини, онда треба да говоримо о дисциплини до краја. Ако већ говоримо о одговорности, онда нека одговорност буде једнака за све. А ако већ говоримо о моралу, онда би било добро да се морал не користи као политички реквизит.

КАДА СЕ ДРЖЕ ЛЕКЦИЈЕ ДРУГИМА

Посебно је занимљиво што Магода наступа као неко ко има потребу да другима објашњава шта су дисциплина, одговорност и исправно понашање. Једном рјечју морал!

А управо зато јавност има право да га пита: гдје су границе његове политичке одговорности?

Не за поступке његовог сина — јер за поступке малољетника одговарају институције које воде поступак. Али за сопствени јавни морални став? Ту је питање сасвим легитимно.

Магодин малољетни син и још један малољетник добили су, одлуком Општинског суда у Сарајеву, мјеру једномјесечног смјештаја у одгојни центар због сумње да су учествовали у подметању пожара у компанији „Derubis“ у Витезу.

То није трач. То није политичка конструкција. То није интернет гласина. То је случај о којем су извјештавали медији и у којем су поступале надлежне институције. И због којег се јавност у БиХ згрозила.

И управо зато постаје занимљиво слушати Магоду како говори о дисциплини других. Он је сам, поводом случаја свог сина, поручио да његово презиме не смије бити ни заштита ни олакшавајућа околност.

Одлично. Онда исти принцип треба да важи за све. Без обзира на презиме. Без обзира на клуб. Без обзира на град. Без обзира на политичку припадност. Без обзира на то ко је коме симпатичан.

Зашто Кенан Магода не анализира своје поступке у одгоју и васпитању свога сина? Или су му од породице пречи гласови бирача и јефтини популизам? Зар породица није, увијек, на првом мјесту.

А ГДЈЕ ЈЕ ПОЛИТИЧКА ОДГОВОРНОСТ?

Нико нормалан неће тражити од министра да буде судија сопственом дјетету. То би било бесмислено. Али ако политичар себи узима за право да другима држи лекције о моралу, дисциплини и одговорности, онда мора бити спреман да одговори и на питања о сопственом политичком дјеловању и „запуштању“ породице чије чланове је преузела улица.

И још једно питање није неразумно: ако је ситуација у породици таква да је малољетно дијете завршило у систему одгојних мјера због озбиљног кривичног поступка, зашто је министру важније да коментарише казну ФК Борац него да се бави стварним проблемима спорта и безбједности?

Наравно, родитељ не може контролисати сваки поступак свог дјетета. Али министар може контролисати шта ће радити као министар. Може ли контролисати стадионску културу? Може ли захтијевати одговорност за бацање камења на играче? Може ли тражити једнаке стандарде за све клубове? Може ли престати да спорт посматра кроз политичке и навијачке подјеле?

То су питања на која јавност чека одговор.

БОРАЦ НИЈЕ ПРОБЛЕМ КОЈИ ТРЕБА „ВАСПИТАВАТИ“

Борац се може казнити ако прекрши правила. И треба. Као и сваки други клуб. Али онда морају постојати исти аршини.

Не може једна страна фудбалске приче бити под сталном лупом дисциплинских органа, док се друга страна релативизује када њени навијачи направе инцидент.

Фудбалски терен није политичка говорница. А стадион није мјесто на којем камење треба да буде дио навијачког реквизита.

Зато би министру спорта било паметније да се позабави тиме како да фудбалери у Кантону Сарајево могу изаћи на терен без страха да ће на њих летјети камење, него да преузима улогу тумача одлука Дисциплинске комисије ФС БиХ.

Јер дисциплина није дисциплина само када је Борац у питању. Одговорност није одговорност само када треба казнити Бањалуку. А морал није морал ако се користи као средство за политичку самопромоцију.

МАГОДА, НЕ МОЖЕ СЕ БИТИ МОРАЛНИ СУДИЈА САМО КАДА ТО ОДГОВАРА

Предизборне године увијек изроде политичаре који одједном имају мишљење о свему. О фудбалу, судијама, дисциплинским комисијама, навијачима, казнама, моралу…

Али грађани имају једно много једноставније питање: гдје је одговорност када камење лети према фудбалерима?

И гдје је одговорност политичара који би требало да брину о спорту? Кенан Магода не мора да воли Борац. Не мора да навија за Борац. Не мора чак ни да се слаже са одлуком Дисциплинске комисије. Али као министар спорта морао би да поштује институције спорта и, прије свега, да инсистира на истим правилима за све.

Ако то не може — онда је сасвим легитимно поставити питање: да ли је вријеме да министар мање држи лекције другима, а више полаже рачуне за оно за шта је сам одговоран?

Јер најлакше је бити морални судија туђих грешака. Много је теже погледати у сопствено двориште.

Општински суд у Сарајеву одредио је Магодином малољетном сину и још једном малољетнику мјеру једномјесечног смјештаја у одгојни центар, у оквиру поступка због сумње у подметање пожара у компанији „Derubis“ у Витезу. То је важно разликовати од тврдње да је малољетник правоснажно осуђен: ради се о поступку и судској мјери према малољетнику.

Магода је након хапшења изјавио да његово презиме не треба представљати заштиту и да институције треба да раде свој посао. Управо та изјава отвара простор за политичко питање које је суштина текста: ако за друге тражи одговорност, да ли је спреман да исте стандарде досљедно примјењује и када су у питању питања за која је он као јавни функционер одговоран?

ФОТО: фејсбук