Зашто?

На старту новог циклуса УЕФА Лиге нација само треба да се запитамо: да ли је и сада Драган Стојковић Пикси највећи, и главни, кривац за све?

Пише: Славко БАСАРА

Код нас се фудбал претворио у: „да је ово, да је оно, да није било овога…“ А то, лоптање ногама, као најпрефињенија уметност људске атлете, не трпи. Деценијама слушамо – мало нам је недостајало! И стално нам мало фали!

Почетак је увек, као непознаница, тежак, служи, углавном, као алиби онима који би вечно да се крију иза некога, нечега…

Или постоји енергија која ће идеју да претвори у мотив или ћемо изумрети, фудбалски, само на констатацијама и судбином тужном, са закључком – нисмо имали среће!

Са јадним сватовима ни славља на свадби нема…

На старту новог циклуса УЕФА Лиге нација само треба да се запитамо: да ли је и сада Драган Стојковић Пикси највећи, и главни, кривац за све?

Није, сада ће то да буде Вељко Пауновић! Као што су то били: Слободан Сантрач, Радомир Антић и, поготово, Славољуб Муслин. За Пиксија чекамо да време пресуди…

Санибој је наследио генерацију која је, по многима, била зрела да освоји Европски шампионат у Шведској 1992, али су јој снове „појеле“ санкције Уједињених нација, оне организације за чијом бином се, пре неко вече, јако чула, и одјекнула, реч једне мале, али поносне, суверене земље! Било је тешко после санкција, али легендарни Миљан Миљанић је, у духу западне Србије, дао поверење голгетеру „романтичара“ и није погрешио. Сантрач је са „плавима“ у Француску дошао преко Чеха, европских вицешампиона, а поразила га је пенал-пречка у дуелу са Холанђанима, Предрага Мијатовића, јунака бараж двомеча против Мађарске.

Антара се „сударио“ са моноплистима који су, тада, на плећима његовог ауторитета, по Београду, причали како су, уствари, они ти назаслужнији за пласман у Јужну Африку, после неукусног разједињења у Немачкој 2006. са Илијом Петковићем чији је највећи грех био његов син Душан, уврштен у репрезентацију за Мондијал. Динарски човек из Книна, стасао на Карабурми као и Сантрач, је толико понижен и поништен, да је на „Дану фудбала“ у Бањалуци 2018. године рекао оно што сви непризнати Срби у Београду очекују: да буду селектори Републике Српске!

По корену Крајишник, по рођењу Војвођанин, а по опредељењу Ера – нећак славног народног хероја Раде Бркића испод Грмеча, по којем је понео јуначко име, Радомир Антић успео је да изгради култ репрезентације у демократско настројеној Србији! Онда су и њему „нашли“ сина Душана, да га оптуже, облате, омаловаже, дехуманизују и отерају. У истом том Београду! Кајање је уследило касније, али… Србија је остала дужна Радомиру све оно што је он за њу дао. И он је маштао да једног дана буде селектор репрезентације из Бањалуке у којој је, волонтерски, држао стручне часове, код браће.

Пун стадион и усхићење против Камеруна на ЈНА нису били довољни, као ни величанствена победа над Румунијом када је Топчидерско брдо последњи пут било сјајније од месеца, заједно са свим звездама космоса…

Путеви ка Русији су прављени од острвске, советске и аустријске калдрме са пројектантом и инжињером из срца Шумадије. Прецизни, одмерени, јасни, отресити и искључиви Славољуб Муслин је покушао и настрадао! Прошавши „пакао“ мондијалских квалификација „врата раја“ у Кремљу је отворио зенички тандем Славиша Кокеза-Младен Крстајић. Тамо их је дочекао „швајцарски“ дуо Гранит Џака-Ђердан Шаћири и елиминисао, ефикасније од албанског дрона Исмаила Морине, у Хумској 2014. године.

Ето, вратише се у репрезентацију сви они који су били „повређени“ у мандату Драгана Стојковића Пиксија, селектора који је једини успео да одведе Орлове на два велика такмичења узастопно! Селектор који је победио Роналда и друштво у сред Лисабона и чекирао визу за Катар, после 24 године обезбедио нашој репрезентацији пут на континенталну смотру је матиран од Албанаца у Лесковцу. Тако је и Нишлија „погинуо“ са заслугама, без ордена!

Вељко Пауновић је преварен! Није добио прилику када је требало, када су његови златни Орлићи са Новог Зеланда били у напону снаге. Добио их је у партији калкулација, самопризнајући, да је ухватио последњи воз за „функцију части“.

Једноставно, време је појело патриотизам, ентузијазам је ишчезао, а ауторитет људи је срозан од колективитета до колективитета. Онај збирни и уједињујући, у српском фудбалу, више не постоји. Ако боље анализирамо ствари, нисмо га ни произвели… Само смо, законом наметнутог тржишта, произвели манекене!

Иван Јовановић никада није добио прилику да тренира један клуб у Србији, али је победио Србију на „Маракани“!

Сви наши селектори били су људи патриотског задатка, нису преживели…

Навијача одавно нема на утакмицама репрезентације у Београду, а престали су да долазе и они највернији, из Републике Српске!

Зашто?

ФОТО: Српскопитање