Од заборава до тријумфа – како је српски барјак враћен тамо гдје је крвљу заслужио да буде
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
У меморијалном комплексу у шуми Компијењ код Париза, у чијој је реплици чувеног француског вагона 11. новембра 1918. године потписана капитулација Њемачке у Великом рату, деценијама је била видљива велика историјска омисао – потпуно одсуство српске државне заставе. Овај вишедеценијски изостанак није био случајан административни пропуст, већ епилог дубоких геополитичких промјена, државно-правног дисконтинуитета и идеолошког прећуткивања српске жртве.
Првобитна поставка и ратно разарање – Након отварања музеја 1927. године, уз оригинални вагон стајала је званична застава Краљевине СХС (касније Краљевине Југославије), као државе насљеднице Краљевине Србије и пуноправне побједнице у Великом рату. Међутим, након што су њемачке окупационе снаге 1940. године заузеле Француску и однијеле вагон у Берлин, спомен-комплекс је девастиран.
Када је 1950. године музеј обновљен постављањем нове реплике вагона, заставе осталих савезника (Француске, Велике Британије, САД, Италије) су једноставно враћене јер су те државе непрекидно постојале. Са друге стране, Краљевина Југославија – држава створена на темељима импресивних војних победа и немјерљивих жртава српског народа и под вођством српске династије – више није постојала.
Западни савезници у Паризу и Лондону врло добро су знали да су побједу у Првом свјетском рату изнијели Србија и њена војска. Међутим, настанак нове, социјалистичке Југославије (ФНРЈ/СФРЈ) након 1945. године донио је радикални унутрашњи и спољни преокрет.
Нови комунистички режим у Београду, предвођен Јосипом Брозом Титом, одбацио је монархију, предратну „буржоаску“ политичку елиту и традиционалне српске и краљевске симболе, намећући нови револуционарни идентитет заснован на партизанској борби из Другог свјетског рата.
Титоистичка власт се није бавила „музејском дипломатијом“ у вези са предратним наслијеђем, нити је марила за истицањем српске заставе са круном и грбом у иностранству, јер би то било идеолошки неприхватљиво за нови режим.
Са своје стране, западне музејске власти су се након 1950. године нагледале нестанка државе чије руководство није показивало никакав интерес да баштини славу краљевске прошлости, па су српску заставу једноставно изоставиле.
На овај начин, кроз комбинацију француске бирократске незаинтересованости и одсуства воље титоистичког режима да штити српско историјско наслијеђе, Србија је избрисана са европског пантеона побједника. Западни савезници нису сматрали комунистичку Југославију директном симболичком настављачицом оне Србије која је крварила на Церу Колубари и Солунском фронту, а Београд се тог наслијеђа сам одрекао на међународном нивоу.
Ова тешка историјска неправда трајала је све до новембра 2008. године, када је енергичном иницијативом српске државне дипломатије (тадашњег министра спољних послова Србије Вука Јеремића и амбасадора Србије у Паризу проф. др Предрага Симића) и Војног музеја на ово мјесто коначно враћена званична државна застава Србије. Тиме је скинут вишедеценијски талог заборава а Србији враћено оно што јој по праву, жртви и историји припада – достојанствено мјесто међу истинским побједницима Великог рата.
ФОТО: фејсбук
