Козара није завршена 1942. године – свједочење Василија Карана
Записао и фотографисао: Зоран М. КОС, новинар, публициста
За историчаре, љето 1942. године на Козари је датум, војна операција и статистика страдања. За Василија Карана, књижевника из Поткозарја, 1942. година никада није престала. Као осмогодишњи дјечак који је преживио бијег из усташке колоне смрти, док су му најмилији нестали у Јасеновцу и земунском логору, Каран је свој вијек посветио томе да лично сјећање претвори у колективно памћење српског народа.
Василије Каран листа каталог Прихватног логора Земун (Старо сајмиште), мјеста гдје је у јесен 1942. године од глади издахнуо његов отац Благоја, чији гроб ни данас није познат (Фото: Зоран М. Кос)
Василије Каран, рођен 1934. године, данас је један од најстаријих и најплоднијих живих књижевника Поткозарја, али прије свега непосредни свједок страдања српског народа. У јулу 1942. године нашао се са мајком, браћом и сестром у усташкој колони која је одвођена према Јасеновцу. На мајчин тихи шапат да бјежи, искочио је из колоне и успио да преживи, док његови најближи нису имали исту судбину.
У разговору за „Српско питање“, овај неуморни хроничар говори о томе шта је преживјело дијете запамтило, шта је писац деценијама биљежио и шта наше друштво и историографија данас дугују жртвама Козаре, Јасеновца и Доње Градине.
Лично сјећање као историјско свједочанство и судбина дјеце Козаре
З. М. Кос: Господине Каран, иза Вас је седам деценија књижевног рада, али све почиње и завршава се са Козаром. Када вратите сјећање у 1942. годину, шта је оно што је осмогодишњи дјечак тада заувијек урезао у памћење?
В. Каран: Пишем пуних 70 година. Написао сам шездесет и два књижевна дјела. Почео сам од Козаре. Као осмогодишњи дјечак, у шуми сам живио без родитеља и стално бјежао пред окупаторским војницима. Трпио сам глад, страх, сањао родитеље, два брата и сестру, а они су тад били у јасеновачком логору. Ја сам утекао из колоне која је отпутовала у хрватске и њемачке логоре.
З. М. Кос: Ваша породица је подијелила трагичну судбину хиљада козарачких породица и дјеце. Шта се догодило са Вашим оцем и сестром након одвођења у логор?
В. Каран: Мој отац Благоја је из јасеновачког логора, у јесен 1942. године, пребачен у земунски логор. Тамо је од муке, од глади, гризао своје руке и тако издахнуо. За гроб му не знам. Не знам ни за сестрин, која је пузила логором и изговарала само двије ријечи: „Мама крува, мама крува!“
Од дјечака из збјега до хроничара Поткозарја: Василије Каран у млађим данима, у вријеме када је почео да претаче лична сјећања у прве књижевне записе (Фото: Приватна архива)
Однос књижевности и историјске документације
З. М. Кос: Историјска наука се ослања на архивску грађу и бројке, док књижевност чува појединачну људску судбину и емоцију. Како сте кроз више од шездесет књига градили тај мост између личног свједочанства и писане ријечи?
В. Каран: Написао сам 19 романа, 18 збирки прича, приповједака, путописа, репортажа, 4 збирке поезије, једну радио-драму, осам филмских сценарија и 12 монодрама. Једна монодрама је одиграна чак 300 пута. У свим мојим дјелима доминира епопеја Козаре и Поткозарја! Ја лако пишем, али свој рукопис не носим у штампарију док му се више пута не посветим, јер знам какву одговорност носи свака записана реченица.
З. М. Кос: Поред тешких ратних тема и страдања у Јасеновцу и Доњој Градини, писали сте и хумор. Откуд тај контраст у Вашем стваралаштву?
В. Каран: Од муке то чиним. Морам да се одморим од Другог свјетског рата, а хумор ми лежи. Некада су ми Београђани говорили: „Ви, драги Каране, жарите и палите Београдом“. Писао сам највише за „Јежева“ издања и Радио Београд. Да није било козарске епопеје, опет бих био писац, али Козара је моја животна судбина.
Козара, Јасеновац, Доња Градина и однос друштва према жртвама
З. М. Кос: Када посматрамо троугао нашег страдања — Козару, Јасеновац и Доњу Градину — стиче се утисак да је култура памћења деценијама била препуштена појединцима и свједоцима, умјесто да буде системска брига државе. Какав је био пут Ваших књига до читалаца?
В. Каран: Добио сам од читалаца више од 60 писама, а пошта ми и сада стиже. Пишу ми људи из Европе, Америке, из многих наших мјеста. Створио сам од тих писама веома лијепу књигу! Двадесет пута сам на књижевним конкурсима освајао награде. Истина је то — да ми није било таквих награда, данас би моја дјела била необјављена! Немален је број моћних људи који су ми излазили у сусрет, али морамо бити свјесни да књиге које свједоче о нашем страдању не смију зависити само од добре воље појединаца.
З. М. Кос: Често сте говорили у јавности и гостовали на телевизији, не ради личне промоције, већ због тема о којима пишете.
В. Каран: Само у посљедњих годину дана био сам на телевизијским програмима бар тридесет пута. Мени не треба реклама, али треба мојим литерарним дјелима. Кад угледам своје романе на екрану, могао бих да плачем, али само од среће, јер знам да ће та прича доћи до нових људи и да жртве неће бити заборављене.
Биљежење живе историје: Књижевник Василије Каран у разговору са новинаром Зораном М. Косом за портал „Српско питање“
Зашто се о страдању мора говорити и данас?
З. М. Кос: Шта је оно што историчари, институције и друштво у цјелини данас највише дугују жртвама Козаре и Доње Градине, и зашто та прича није завршена 1942. године?
В. Каран: Све док постоји иједан неистражени гроб, иједно дијете чије име није уписано и иједан покушај да се истина умањи или прећути, прича о Козари није завршена. Наше друштво дугује жртвама трајно и институционално памћење, а младим генерацијама истину без уљепшавања. Ето, када бих се поново родио, опет бих писао књиге. Оне су ми мој свијет, моја музика, мој сан, моја радост. Добар роман и истинито свједочанство никаква чуда, никакве новотарије не могу да потисну.
Пред бањалучку премијеру филма „Златни рез“ (с лијева надесно): др Перица Бундало, Василије Каран, Зоран М. Кос, Славко Басара, уредник портала „Српско питање“, и Рајко Миљешић, пријатељ портала
Антрфиле : Из богатог књижевног опуса Василија Карана
Василије Каран је своје дјетињство у збјегу и трагедију Поткозарја преточио у више од шездесет наслова који представљају својеврсну књижевну хронику српског страдања. Међу најпознатијим дјелима издвајају се:
· „Како сам добио писмо од Хитлера“
· „Плава свјетлост“
· „Јоја“
· „Падале су црвене кише“
· „Вјетар још није стао“
· „Плач анђела“
· „Врт црвених ружа“
· „Панцир козарских рафала“
