Петар Поповић Пеција (1826–1875) – живот, устаничка борба и историјско памћење
Аутор текста: Зоран М. КОС, новинар и публициста
Петар Поповић Пеција (1826–1875), чувени крајишки хајдук и устанички вођа, оставио је дубок траг у историјским записима и народним предањима Поткозарја, Кнешпоља и Поуња.¹ У народу је упамћен као „српски Робин Худ” и заштитник обесправљене раје.² Предводио је српски народ Босанске Крајине у двије велике оружане буне против Османског царства – Првој Пецијиној буни 1858. године и Босанскохерцеговачком устанку 1875. године.³ Обје буне обиљежиле су жестоке борбе на ријечним границама Уне и Саве, гдје се устаничка стратегија ослањала на герилско ратовање, утврђене шанчеве и снабдијевање оружјем преко аустријске границе.⁴
Дјетињство, народна предања и одлазак у хајдуке
Народне приче и савремени записи о Пецији граде слику о неустрашивом и сналажљивом јунаку из села Бушевић код Крупе на Уни, гдје је рођен 1826. године.¹
Поријекло надимка
Према народном предању, надимак „Пеција” добио је у раном дјетињству након што се опекао поред чобанске ватре док је пекао кукуруз и бундеву.¹
Образовање и сналажљивост
Записи савременика истичу да је сам научио да чита и пише, а осим српског одлично је говорио и турски језик.¹ Ово знање му је често помагало да се преруши и надмудри османске власти.¹
Борба против зулума
Око 1848. године, у својој 22. години, одметнуо се у хајдуке заједно са побратимом Петром Гарачом због тешких намета и зулума које су проводили локални бегови Церићи и Бешировићи.¹ Отимао је благо од турских харачлија и дијелио га сиромашним сељацима по Козари и Просари.¹
Симболика у завичају
У родном Бушевићу га сматрају једним од два највећа великана тог краја, одмах уз књижевника Бранка Ћопића, а његове пустоловине препричавале су се генерацијама уз гусле.²
Прва Пецијина буна (Кнешпољска или Дољанска буна, 1858)
Устанак је избио у јуну 1858. године као реакција на несносне порезе (трећину) и злостављања од стране локалних бегова, након чега су се Пецијиним хајдуцима придружиле хиљаде крајишких сељака.⁵
Почетни сукоби
Буна је започела у Кнешпољу и Подгрмечу под вођством Петра Поповића Пеције и харамбаше Петра Гараче из Стригове.⁵ Устаничке снаге су на врхунцу у јуну бројале око 3.600 људи и водиле прве успјешне окршаје код Ивањске, Дољана и Тавије.⁵
Битка на Пецијином шанцу
У јесен 1858. године устаници су испред Босанске Костајнице подигли земљано утврђење познато као „Пецијин шанац”.⁵ Овдје се одиграла главна и најжешћа битка против бројније и боље наоружане османске војске.⁵
Повлачење преко Уне и противнапад
Након дуге борбе, Османлије су потиснуле устанике преко ријеке Уне на аустријску територију у Хрватску Костајницу.¹ Док се већина бораца предала аустријским стражама, Пеција и Гарача су са око 300 најхрабријих устаника прешли преко моста назад у Босну, изненадили Турке у јуришу и натјерали их у бијег према Пастиреву.¹
Слом буне и бекство из ропства
Устанак је угушен у децембру 1858. године.¹ Петар Гарача је погинуо у борбама, а Пецију су аустријске власти ухапсиле и изручиле Османлијама.¹ У Цариграду је првобитно осуђен на смрт, па помилован на 20 година робије, уз наредбу да се казна изврши у његовом родном крају.¹ На путу кроз Србију, у близини Крагујевца, успио је да побјегне стражарима, након чега је наредних седамнаест година радио као стражар у крагујевачкој тополивници.¹
Напомена и савремено обиљежавање (30. децембар 2024): У Козарској Дубици је обиљежен Дан сјећања на Петра Поповића Пецију у организацији Одбора Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова, уз литургију у манастиру Моштаница и полагање вијенаца на његов споменик (Извор: Влада Републике Српске; Фотографија: Зоран М. Кос, новинар и публициста).
Устанак 1875. године и битка на Сави код Гашнице
Устанак из 1875. године донио је нове сукобе у Поткозарју и Посављу, предвођене Пецијом.³
Побједа код Гашнице (28. август 1875)
Пеција је успјешно разбио османски одред код Гашнице између Градишке и Козарске Дубице.³
Борба на Сави и погибија (9–10. септембар 1875)
Заједно са Остојом Јањетовићем Корманошем, устаници су превезли оружје са аустријске на босанску страну, али су након петосатне борбе против бројнијих турских снага притиснути уз обалу Саве [4]. Под паљбом су покушали да се пребаце на другу обалу, након чега је Пеција погођен у главу и погинуо [4, 6].
Постхумни пут и савремено сјећање
Пецијини посмртни остаци су 1885. године пренесени код манастира Моштаница [2]. Његов лик и дјело се и данас редовно обиљежавају кроз филмска дјела, меморијалне походе и спомен-обіљежја
Биста Петра Поповића Пеције, рад вајара Младена Стајчића (Фото: Завичајни музеј Градишка / РТВ Градишка)
Обиљежавање Дана сјећања на Петра Поповића Пецију у манастиру Моштаница, 30. децембар 2024. (Фото: Влада Републике Српске).
Историјски портрет и камени споменик
7. Фусноте
1. Бранко Чубриловић, Хајдук Пеција: 1826–1875, Сарајево: Народна просвјета, 1954.
2. Петар С. Иванчевић и Симо Брдар, Петар (Пеција) Поповић: српски јунак и ратоборац, Бања Лука: Глас српски, 1995.
3. Милорад Екмечић, Устанак у Босни 1875–1878, Сарајево: Веселин Маслеша, 1973.
4. Васо Чубриловић, Босански устанак 1875–1878, Београд: Српска краљевска академија, 1930.
5. Славко Вујасиновић, Кнешпоље и Војвода Петар Пеција Поповић (Хајдук Пеција) 1830–1875, Бања Лука: Штампарија Браћа Јакшић, 1933.
6. Мартин Ђурђевић, Мемоари са Балкана (1858–1878), Сарајево: Тисак и наклада Јосипа Студничке и друга, 1910; Братислав Теиновић, Српски устанак у Босни 1875–1878, Бања Лука: Музеј Републике Српске, 2006.
Литература
· Вујасиновић, Славко, Кнешпоље и Војвода Петар Пеција Поповић (Хајдук Пеција) 1830–1875, Бања Лука: Штампарија Браћа Јакшић, 1933.
· Ђурђевић, Мартин, Мемоари са Балкана (1858–1878), Сарајево: Тисак и наклада Јосипа Студничке и друга, 1910.
· Екмечић, Милорад, Устанак у Босни 1875–1878, Сарајево: Веселин Маслеша, 1973 (1. изд. 1960).
· Иванчевић, Петар С., и Симо Брдар, Петар (Пеција) Поповић: српски јунак и ратоборац, Бања Лука: Глас српски, 1995.
· Теиновић, Братислав, Српски устанак у Босни 1875–1878, Бања Лука: Музеј Републике Српске, 2006.
· Чубриловић, Бранко, Хајдук Пеција: 1826–1875, Сарајево: Народна просвјета, 1954.
· Чубриловић, Васо, Босански устанак 1875–1878, Београд: Српска краљевска академија, 1930.
