Шта је заправо екуменизам, а шта православни икуменизам?

Пише: Српскопитање

Данас се реч „екуменизам” често користи, али се још чешће погрешно разуме. Док код једних изазива панику и страх од издаје вере, код других представља симбол површног сентиментализма. Да бисмо разумели ову тему, морамо најпре видети како на јединство хришћана гледају три велике традиције, а затим шта нам о томе поручују највећи духовно-теолошки стубови и светитељи нашег доба: Ава Јустин, Патријарх Павле, Митрополит Амфилохије, Владике Атанасије и Иринеј, као и светогорски старци Пајсије и Порфирије, и наш вољени Старац Тадеј Витовнички.

Три погледа на јединство: Протестанти, Католици и Православни

*Протестантски екуменизам (Механички скуп): За већину протестантских деноминација (окупљених у Светском савету цркава), Црква је невидљива и историјски раздељена на „гране”. Њихов екуменизам се углавном своди на административно уједињење, социјални активизам и хуманистички компромис, где се догматске разлике минимизирају ради привидног мира.

*Римокатолички екуменизам (Унијатски повратак): Након Другог ватиканског сабора, Рим заступа став да су остали хришћани „непотпуно присаједињени” Цркви. Њихов циљ екуменизма јесте прихватање папског примата (у некој новој, модификованој форми) и повратак под окриље римске катедре.

*Православни став (Сведочење Истине): За Православље, Црква се НИКАДА није разделила, нити је изгубила своју пуноћу. Она је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Они који су пали у јерес отпали су ОД Цркве, али Црква је остала цела. Зато за православне екуменизам није „тражење истине” (јер је већ поседујемо у Христу), већ сведочење те Истине неправославном свету, са циљем њиховог повратка у крило Једине Цркве кроз покајање.

Светоотачки стубови српског богословља о екуменизму

Наши велики Оци 20. и 21. века оставили су нам јасан путоказ како да спојимо непоколебљиву верност догматима са љубављу према онима који су ван Цркве.

1. Свети Ава Јустин Ћелијски: Разобличавање свејереси хуманизма

Ава Јустин је поставио темељ дијагнозе модерног екуменизма, назвавши га „свејерес”. Он је прецизно уочио да модерни, европски екуменизам у центар спасења не ставља Богочовека Христа, већ грешног човека и дипломатске компромисе. Ава је правио оштру разлику: модерни екуменизам је плод западног хуманизма, док је православни икуменизам – васељенско проповедање Живог и Васкрслог Христа свим народима.

2. Патријарх Павле: Сведочење истине у љубави

Свети патријарх Павле нас је учио равнотежи која често недостаје савременим дискусијама. Његово чувено начело гласило је: „Будимо људи!” У односу према инославнима, Патријарх Павле је био строг у канонима и догматима, али благ и пун хришћанске љубави према сваком човеку као икони Божијој. Нема заједничког Причешћа (intercommunio) без јединства у вери, али нема ни хришћанског сведочења ако у нама нема Христове љубави за оне који лутају.

3. Митрополит Амфилохије Радовић: Чувар Светосавског завета

Као директно духовно чедо аве Јустина, Митрополит Амфилохије је на сопственим леђима носио бреме дијалога са Ватиканом и светом. Он је подсећао да Православље не сме да се затвори у национални или провинцијални егоизам. Митрополит је јасно заступао Христов „мач” који раздваја лаж од истине, али је у исто време неуморно путовао и сведочио Косовско-метохијски и Светосавски етос свим хришћанима света, без комплекса ниже вредности.

4. Епископ Атанасије Јевтић: Против издаје Истине, али и против кукавичког „зилотизма”

Владика Атанасије је дефинисао православни икуменизам као литургијску и саборну пуноћу Цркве која обухвата читаву васељену. Био је непоштедан према уступцима које су православни представници знали да чине у Женеви, али је био једнако оштар и према тзв. „зилотима” који из панике и духовног кукавичлука стварају баук од екуменизма, беже из Цркве у секте и анатемишу сваки разговор. „Православље које поседује истину нема разлога да се плаши сусрета са било ким”, говорио је Таса.

5. Епископ Иринеј Буловић: Канонски поредак и институционално сведочење

Као водећи канониста Српске Цркве и један од кључних учесника у свеправославним и међународним дијалозима, владика Иринеј инсистира на строгом очувању канонских оквира. Дијалог да, али искључиво под окриљем Сабора, званично, трезвено и без догматског релативизма. Његов став је јасан: ми у дијалогу не тражимо истину коју немамо, већ сведочимо Риму и Женеви Свето Предање Отаца.

Светогорски поглед на екуменизам

* Свети Пајсије Светогорац: Истина се не продаје, али се лаж не побеђује фанатизмом

Свети Пајсије је имао веома јасан и оштар став према површним екуменистичким сусретима. Осуђивао је покушаје да се „помешају ствари” и наглашавао да Православље не може правити компромисе са папизмом или протестантизмом. Међутим, Старац Пајсије је истовремено упозоравао на опасност „зилотског” духа: говорио је да они који трче ван Цркве и грде све око себе ради „одбране вере” заправо рањавају Цркву изнутра. Истина се, по њему, брани личним светим животом, а не виком и презиром према другима.

*Свети Порфирије Кавсокаливит: Христос је све, у Њему се све исцељује

Свети Порфирије је овој теми прилазио из перспективе чисте Божанске љубави. Он није улазио у политичке и административне расправе, али је његово учење било лек за поделе. Старац Порфирије је говорио да се хришћанин не сме затварати у егоизам и мржњу према иновернима. Он нас је учио да се против таме екуменистичког релативизма не боримо тако што ћемо „ударати по тами”, већ тако што ћемо у својим срцима упалити Христово светло, које ће онда само по себи привући и инославне у истинску Цркву.

Духовна стража Старца Тадеја Витовничког

Старац Тадеј: Глобалне замке и мир који мора доћи изнутра

Отац Тадеј је на екуменизам гледао кроз призму унутрашњег живота и есхатолошке трезвености. Упозоравао је да иза модерних покушаја стварања „једне светске религије” кроз екуменизам стоје замке Новог доба и нечисте силе које припремају терен за глобалистички поредак, покушавајући да отупе духовну оштрицу Православља. Ипак, његов кључни лек био је унутрашњи: наглашавао је да људи узалуд покушавају да мире хришћане на спољашњем, административном нивоу, док у сопственим срцима носе немир, рат и зле мисли. Као и Светогорци, и отац Тадеј је строго бранио Истину, али је био оштар према ратоборном и острашћеном антиекуменизму: „Ако бранимо веру мржњом и виком, у нама нема Духа Светога. Мир и истина се сведоче једино личним смирењем и молитвом.”

Закључак

Православни одговор на изазов екуменизма није ни слепо прихватање модерних хуманистичких теорија (које разобличавају Ава Јустин, Пајсије, Тадеј и наши епископи), нити параноично самоизоловање у мржњу, панику и секташтво (што најоштрије осуђују Атанасије и старац Порфирије). Православни став је ХРИСТОЦЕНТРИЧНИ ИКУМЕНИЗАМ – непоколебљиво стајање у Истини, чување Светих Канона и Светог Причешћа од сваког експеримента, али и непрестана, благодатна спремност да са смирењем и љубављу сведочимо Васкрслог Христа читавој васељени.

Извор: фејсбук страница Сви ми који волимо СПЦ