Муслимански крвници су злочином на Глођанском брду кренули на пут без повратка
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
„Велики поздрав за Вас докторе! Здравље да Вас послужи и да истрајете у Вашим доказима за страдање нас Срба. Итересује ме да ли ћете нешто писати о Глођанском брду код Зворника? Ту су страдали мој пријатељ Мићо Тешић (1968) и његов отац Крсто Тешић ( рођен 1934. године). Знам да је Мићо нађен послије три мјесеца, а да није било доктора Станковића не би га могли препознати, јер није имао пола главе.“
Шта је било на Глођанском брду, код Зворника?
Муслимани, припадници „Армије БиХ“ су, 6. новембра 1992. године, на свиреп начин убили 126 припадника Војске Републике Српске. Заробљене српске војнике су везивали бодљикавом жицом за храстове и на најмонструозније начине мучили. Одсијецали су им главе и друге дијелове тијела. Према свједочењу покојног патолога Професора доктора Зорана Станковића, неке жртве су пронађене без срца, а појединим су сјечени и језици.
Тијела деветоро тада убијених Срба још нису пронађена. Нису пронађена тијела Миладина Ложњаковића, Борисава Михајловића, Миладина Недића, Ратка Продановића, Богдана Радовића, Виктора Савића, Алексе Савића, Ђорђе Стевановића и Милоша Зеленовића.
У кривичним пријавама које је Министарство унутрашњих послова Републике Српске подносило Тужилаштву БиХ, за напад и масакр на Глођанском брду директно се оптужују и повезују војни команданти и припадници јединица „Армије РБиХ“ (конкретно Оружаних снага Сребреница, ТО Церска и ТО Каменица). Без обзира на позната имена команданата тих јединица и зликоваца који су се нарочито истакли монструозношћу над живим и мртвим Србима – злочин на Глођанском брду и даље представља један од некажњених злочина.
Сви они који, посљедњих година, пуни амбиције и елана иду трагом ових који су бјежали пут Тузле јер су били свјесни својих ратних злодјела (као и овог на Глођанском брду), требало би да знају да не иду путем мира, већ обрнуто! Срби знају да оцијене шта је искрено а шта није, па „пут мира“ не цијене као пут мира.
ФОТО: фејсбук
