У почетку бијеше ријеч – Свједочанство вјере између медијске мисије и молитвеног стиха

„Као птице небеске“ – Жива веза са светима и метафора јеванђељске слободе

Пише: Зоран М. КОС, новинар-истраживач и публициста

Права духовна поезија никада није само игра речима нити пуки покушај да се остави траг у књижевности. Она је дубоки егзистенцијални-животни  крик и истински одговор човека на Божији позив. Хришћанство је од својих почетака вера у Реч која је постала Тело. Бог је свет створио Речју, а у православном предању она одувек има свето и посебно место.

Овај рад представља  духовни осврт на веру, Цркву и наше свете пастире. Он је постављен у оквир темељног разматрања медијске мисије шабачког „Гласа Цркве“ и његовог непроцењивог историјског значаја. Управо су ова кућа, њена капитална издања и радио-емисије, уз друге велике духовне светионике, кључно утицали на моје формирање као православног хришћанина и суштински изградили мој поглед на свет.

На тој истој трајној линији духовног стваралаштва, где се медијски рад претаче у живу проповед, морамо посматрати и јединствено поетско дело митрополита зворничко-тузланског Фотија. Као архијереј који својом службом спаја прошлост и садашњост, он враћа реч њеном најдубљем, првобитном смислу. Кроз његово стваралаштво, савремени човек поново открива литургијску тајну у којој стих престаје бити само лепа књижевност и постаје чиста, жива молитва.

Митрополит Фотије своју архијерејску службу не остварује само кроз управљање епархијом, проповед и богослужење. Он је препознатљив и по настојању да савремени човек поново чује лепоту духовне песме, да се стих не одвоји од молитве, а уметност од вере. Његова поезија носи једноставност молитвеног разговора. У њој се сусрећу теме које су вековима биле срце православног предања: Христос, Пресвета Богородица, Свети Сава и остали светитељи, покајање, смирење и човекова потрага за смислом.

Посебна вредност његовог стваралаштва је у томе што стих не остаје затворен у књизи. Он добија свој други живот кроз појање. Када духовна песма буде отпевана, она престаје бити само текст и постаје заједничка молитва, нешто што повезује оне који певају и оне који слушају. У томе је можда највећа снага његовог уметничког приступа: он не гледа на песму као на украс, него као на службу. Као што храм има своју архитектуру, тако и духовна песма има своју унутрашњу градњу, води човека од немира ка миру, од питања ка поверењу, од слабости ка нади.

„Као птице небеске“ – Жива веза са светима и метафора јеванђељске слободе

Митрополит Фотије посебну пажњу посвећује и животима светитеља. Пишући о њима и њиховом духовном путу, он подсећа да светитељи нису само ликови из прошлости, већ живи примери како човек и данас може тражити Бога. Зато његове песме о светитељима нису само посвете. Оне су позив савременом човеку да се врати вредностима које су увек биле темељ хришћанског живота: вери, смирењу, љубави и жртви.

Управо у том духу стоји његова препознатљива и дубока песма „Као птице небеске“. Овај наслов и мотив нису само поетска слика, већ снажна јеванђељска истина о човековом ослобађању од земаљских брига и потпуном препуштању Божијој промисли. Песма нас подсећа на ону исконску хришћанску слободу, бити лаган, бити загледан у небо, живети без роптања и страха од сутрашњице, баш као птице о којима се Отац Небески стара. Кроз ове стихове, митрополит Фотије савременом, анксиозном човеку нуди духовни лек и позива га да рашири крила вере изнад сивила свакодневице.

У времену у којем је много буке, а мало тишине, много информација, а мало мудрости, духовна песма има посебан значај. Она човека зауставља и враћа му оно што је најважније, способност да слуша. Када посматрамо целокупно деловање митрополита Фотија, издаваштво, мисионарски рад, бригу о духовном животу народа и његово песничко стваралаштво, видимо једну исту нит: жељу да се вера не затвори само у храм, него да прожме све области човековог живота. Зато се може рећи да је митрополит Фотије један од оних архијереја који подсећају да Црква није само чувар прошлости, већ и стваралац садашњости. Он је показао да стих може бити више од стиха, да песма може бити више од песме и да реч, када је прожета вером, може постати молитва. А можда је управо то најлепша мисија духовног песника: не да говори о Богу само својим речима, него да помогне другим да својим срцем започну разговор са Богом.

Митрополит Фотије (Сладојевић) је изузетна личност савремене Српске православне цркве јер код њега видимо управо тај нераскидиви спој архијерејске службе, богословског рада, духовне поезије и богоугодног стваралаштва. Рођен 1961. године у Дујаковцима код Бањалуке, завршио је Богословски факултет у Београду, а монашки пут започео у манастиру Ковиљу. Био је епископ далматински, а потом је дошао на чело Епархије зворничко-тузланске. Оно што га издваја јесте настојање да се вера изрази не само кроз богослужење и беседу, већ и кроз песму као молитву. Посебно су запажене духовне композиције настале на његове стихове, које изводе црквени појци и протођакони. Међу њима су песме са албума „Празник над празницима“, који садржи више духовних композиција по његовим стиховима. Једна од новијих песама је „Помилуј ме“, која носи изразито молитвени и покајнички карактер, у извођењу протођакона Ненада Новића. Такође, ту је и песма „Крститељ“, посвећена Светом Јовану Крститељу, као и песма „Пајсије Светогорац“, која говори о духовном лику старца Пајсија и његовом значају за савремени православни свет.

Ако бисмо тражили једну заједничку нит између његовог издаваштва, беседа и песама, могли бисмо рећи да митрополит Фотије враћа реч у њену првобитну службу,  да реч буде молитва, а песма сведочење вере. У времену када је много речи празно и пролазно, он користи књигу, беседу и појање као три начина једне исте мисије: књига поучава, беседа сабира, а песма уздиже душу.

Наслеђе Светог Владике Николаја и „Глас Цркве“

У овоме се јасно види дубока веза са духовним наслеђем Светог Николаја Велимировића и радом шабачког „Гласа Цркве“. Духовна реч овде није само информација, већ позив човеку да се мења. Издавачка делатност „Гласа Цркве“ из Шапца временом је прерасла оквире часописа и постала једна од најзначајнијих црквених издавачких кућа у Српској православној цркви, нарочито након обнове рада 1985. године под благословом епископа Јована (Велимировића).

Развој ове куће нераскидиво је везан за тројицу епархијских архијереја: епископа Јована, који је покренуо велику обнову рада; епископа Лаврентија (Трифуновића), који је водио епархију од 1989. до 2023. године и у чије је време „Глас Цркве“ постао гигант који је објавио стотине књига, укључујући сабрана дела Светог Владике Николаја и аве Јустина Поповића; те епископа Јеротеја (Петровића), који од 2023. године достојно наставља ову богату кућу књиге. Почетком 2026. године представљен је капитални „Светосавски триптих“, поводом 850 година од рођења Светог Саве, што сведочи о непрекинутом стваралачком континуитету.

Најважније одлике ове делатности јесу библиотека „Глас Цркве“ (која је још 1988. објавила треће издање књиге „Свети Сава“ Милоша Црњанског), објављивање капиталних монографија, Светог писма различитих формата, те дела знаменитих српских књижевника попут Исидоре Секулић. „Глас Цркве“ данас представља сложен систем у оквиру Епархијског центра у Шапцу који обухвата Радио „Глас Цркве“ под уредништвом свештеника Владимира Перића, Информативну службу, Мисионарски центар „Соко Град“ и Канцеларију за верску наставу.

За многе генерације, у које се и аутор убраја, управо је овај центар био и остао главни духовни извор са ког се учило како се реч претвара у мисију. Као аутор ово са поносом истичем у свом разматрању, јер је управо „Глас Цркве“, заједно са капиталним теолошким делом и незаборавним личним разговорима са проф. др Лазаром Милиним, суштински обликовао мој духовни и хришћански идентитет.

Три расадника духовне агилности

Данас, на траговима тог величанственог медијског искора који је својевремено учинио Шабац, Епархија зворничко-тузланска под вођством митрополита Фотија развија три међусобно повезана стуба деловања: издаваштво, мисионарство и добротворни рад. Као својеврсни расадник духовне агилности и савремене мисије, ова епархија показује како се црквена реч успешно укорењује у савремени медијски простор. Главни носилац издаваштва је Издавачка кућа „Синај“, која објављује дела Светих Отаца, историјске публикације и књиге самог митрополита, редовно излажући на Међународном сајму књига. Кључни стубови ове мисије су и часопис „Животворни Источник“ (чији је 52. број објављен управо 2025. године), Радио „Синај“, као и интензиван мисионарски рад кроз Светосавску омладинску заједницу и летње кампове. Посебна круна овог рада је Добротворна организација „Тројеручица“, која пружа континуирану помоћ сиромашним и вишедетним породицама.

Ако упоредимо водеће црквене центре Српске православне цркве, добијамо јасну и заокружену академску слику институционалног развоја медија. Напоредо са Шапцем и Бијељином, Митрополија црногорско-приморска и њена „Светигора“ заузимају посебно место у историји наше духовне штампе. Она је била мој лични духовни путоказ и главни информатор. Ова кућа је нераскидиво везана за громогласну појаву и богоугодни  рад блаженопочивег митрополита Амфилохија (Радовића). У време када је Црна Гора пролазила кроз деценије духовне пустиње и материјалистичког мрака, митрополит Амфилохије је препознао медије као ново поље мисије. Он није чекао да народ дође у цркву, већ је Цркву извео на тргове, у домове и у етар. Покренуо је часопис „Светигора“ (1992), основао издавачку кућу (1995) и Радио Светигору (1998), прву православну радио-станицу националне покривености у Црној Гори.

Митрополит Амфилохије је преко „Светигоре“ извршио истинску духовну револуцију и обнову духа. Његова реч била је снажна, пророчка, оштра али исцељујућа. Он је кроз радио-таласе и штампу подигао косовски завет, вратио Ловћенску капелу у свест народа и припремио терен за историјске литије. Његов наследник, митрополит Јоаникије (Мићовић), реорганизовао је и додатно повезао овај медијски систем који је за 33 године рада објавио више од хиљаду штампаних издања у укупном тиражу већем од невероватних осам милиона примерака. То „Светигору“ чини највећим православним издавачем на српском језику и живим спомеником митрополиту Амфилохију.

У овом великом медијском сазвежђу стоји и Епархија бачка са својом „Беседом“ у Новом Саду, основаном под благословом епископа Иринеја (Буловића), који се на челу епархије налази од 1990. до данас. „Беседа“ обухвата истоимени угледни богословски часопис који излази од 1991. године, Радио Беседу на 91,8 FM таласима, богат каталог са стотинама књига посвећених Светом Иринеју бачком и страдању српского народа у злогласној Рацији, као и изврсну Информативну службу.

Похвала речи која спасава дух

Кроз овај упоредни преглед видимо да Црква није само чувар прошлости, већ живи организам који кроз савремене медије, штампу, радио, интернет и песму,  разговара са модерним човеком. Ови истакнути духовни центри спадају у сам врх српске црквене просвете и мисије.

Сведочанство вере, започето некада давно кроз усамљене духовне гласове који су одјекивали са страница шабачког „Гласа Цркве“, а које је затим пламено разгорео митрополит Амфилохије кроз цетињску „Светигору“, данас свој дубоки емотивни, тихи и поетски врхунац доживљава у Богом чуваној Епархији зворничко-тузланској.

Митрополит Фотије је својим делом потврдио да медији не морају бити простор отуђења и буке, већ могу постати продужена литургија. Сваки његов стих, преточен у појање, свака књига објављена у „Синају“ и свака реч пуштена у радио-етар јесте покушај да се човек уздигне и полети слободно, баш „као птице небеске“, проналазећи у тишини свога бића Бога и отпочињући разговор који никада не престаје.

Ако да драги Бог, ускоро ће уследити и наш велики разговор – ексклузивни интервју са Високопреосвећеним митрополитом Фотијем о актуелном тренутку наше душе, бића и православног пута у савременом свету. Овај сусрет ће, за мене као новинара, представљати природни и благословени наставак духовних дијалога које сам до сада имао част да водим и преточим у интервјуе са својим незаборавним узорима – поред мени изузетно драгог професора др Лазара Милина и уваженог професора др Здравка Пене, ту су и блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) и митрополит Амфилохије (Радовић). Разговор са митрополитом Фотијем биће ново поглавље на том путу тражења и сведочења истинске Речи и Бога Живог.

фото 1: Високопреосвећени митрополит зворничко-тузлански Фотије током разговора.

фото 2: Са сусрета у Епархији зворничко-тузланској: Аутор у срдачном разговору са Високопреосвећеним митрополитом Фотијем.

фото 3: Са сусрета у Епархији зворничко-тузланској: Високопреосвећени митрополит Фотије, аутор Зоран М. Кос и сарадници током припрема за велики интервју.

Фото: Ауторова  архива