Побиједио је фудбал који је имао јаснију идеју

Пише: Слободан СТАРЧЕВИЋ, фудбалски тренер

Много се посљедњих година говори о индивидуалном квалитету Француске, о брзини Ембапеа, експлозивности Дембелеа, физичкој доминацији и невјероватној транзицији којом су рушили противнике. Међутим, полуфинале против Шпаније показало је да и највећи индивидуални квалитет има своје границе када наиђе на екипу која колективно размишља, технички је супериорнија и прије свега контролише простор и вријеме.

Француска је током првенства доминирала на себи својствен начин. Није тежила дугом посједу, већ је користила своју снагу, корпулентност, брзину и разорну транзицију. Када добије простор, мало која репрезентација на свијету може јој парирати. Међутим, против Шпаније тог простора једноставно није било.

Луис де ла Фуенте није побиједио само резултатом. Побиједио је филозофијом игре.

Шпанија није држала лопту ради статистике. Сваки пас имао је сврху. Лопта се ослобађала онда када је требало, а не када се морало. Управо у томе лежи највећа разлика између ове двије репрезентације. Док су Французи често чекали индивидуални потез својих звијезда, Шпанија је константно стварала предност кроз кретање играча без лопте. Када један прими лопту, двојица су већ у новом простору. Управо та динамика потпуно је пореметила француски блок.

Француски медији послије утакмице готово једногласно признају да је њихова репрезентација изгубила битку у средини терена. „Л’Екип“ пише да је Шпанија држала час модерног фудбала, док „Ројтерс“ преноси ријечи Дидијеа Дешампа који је без много изговора признао да је његова екипа била надиграна и да није успјела наметнути свој ритам. Занимљиво је да су и сами француски играчи послије утакмице признали како су потцијенили способност Шпаније да контролише темпо и ритам сусрета.

С друге стране, шпански медији утакмицу виде као тријумф идентитета. „АС“ пише да је „Шпанија Француску свела на ништа“, наглашавајући да побједа није остварена само већим посједом лопте, него потпуном контролом простора, ритма и противничких транзиција. Њихова основна порука била је једноставна – Шпанија није дозволила Француској да игра фудбал који јој одговара.

Можда је управо лијева страна француске одбране најбоље показала колико је детаљно утакмица била припремљена. Већ након првих двадесетак минута било је јасно да Јамал и Педро Поро циљано нападају Дињеа. Није то била случајност нити инспирација појединца. Била је то планска тактичка одлука. Јамал је својим уласцима у међупростор привлачио два или три противничка играча, Поро је константно нападао спољашњи коридор, а поентирао кроз унутрашњи, док је Дани Олмо проналазио простор између линија. Француска никада није успјела ријешити тај проблем.

Једнако важна била је доминација Родрија, Фабијана Руиза и Данија Олма у средини терена. Нису побиједили само квалитетом додавања него интелигенцијом позиционирања. Француски везни играчи стално су били у дилеми кога преузети, када изаћи у пресинг и како затворити међупросторе. Управо због тога француски пресинг никада није био синхронизован.

Оно што додатно потврђује квалитет шпанске игре јесте чињеница да Француска готово ниједном није успјела развити своју најјачу страну – брзу транзицију. Шпанија је након изгубљене лопте реаговала тренутно. Контрапресинг је био готово савршен, а када би Французи и изашли из првог притиска, иза њега их је чекала организована посљедња линија са Унаиом Симóном као одличним коректором дубине.

Можда је најзанимљивији податак да је већина француских голова на овом првенству настајала захваљујући индивидуалном квалитету, док је Шпанија до својих прилика долазила кроз тимску организацију, аутоматизме и стално кориштење слободног простора. Управо зато ово полуфинале није било само побједа једне репрезентације над другом. Било је то поређење двије филозофије модерног фудбала.

Француска је покушала побиједити снагом, брзином и индивидуалним квалитетом.

Шпанија је побиједила колективом, техником, кретањем без лопте и контролом простора.

На крају, рекао бих да резултат 2:0 чак ни не показује колико је Шпанија тактички доминирала. Побиједио је тим који је боље разумио игру. Побиједио је фудбал у којем лопта путује брже од играча, у којем се простор ствара без лопте и у којем је колектив увијек већи од појединца.

ФОТО: фејсбук