Ко ће владати свијетом?

Како данас изгледа велики тренер?

Пише: Слободан СТАРЧЕВИЋ, фудбалски тренер

Сутрашње финале Свјетског првенства између Шпаније и Аргентине неће бити само дуел двије репрезентације, двије фудбалске школе или двојице највећих играча различитих генерација. Биће то и сусрет двојице селектора који су модерном фудбалу показали да се ауторитет више не гради галамом, већ повјерењем, знањем и способношћу да саслушаш људе које водиш.

На једној страни је Лионел Сцалони, човјек који је од Аргентине направио породицу. Репрезентацију у којој Месси више није једини који носи терет одговорности, већ је сваки играч спреман да трчи, уклиза и жртвује се за саиграча. Посебно је занимљиво да Сцалони никада није желио бити главна звијезда. Током утакмица слуша своје играче, разговара с искусним лидерима попут Мессија, Паредеса, Отамендија и Де Паула и не сматра да ће изгубити ауторитет ако прихвати идеју која долази с терена. Напротив, управо у томе лежи његова највећа снага.

На другој страни стоји Луис де ла Фуенте, човјек који је годинама стварао ову генерацију кроз млађе селекције Шпаније. Његова највећа побједа није само освајање трофеја, већ изградња система у којем сваки играч зна своју улогу. Када гледате Шпанију, готово да не видите селектора. Не зато што није присутан, него зато што се његов рад препознаје у сваком кретању играча, њиховим међусобним удаљеностима, реакцији након изгубљене лопте, начину на који стварају вишак и контролишу простор. Његов глас није најгласнији, али је његова идеја најјаснија.

Њих двојица нису само ривали.

Њих повезује једна посебна прича.

Када је Лионел Сцалони завршавао школовање за УЕФА ПРО лиценцу у тренинг центру Шпанског фудбалског савеза у Лас Розасу, један од његових предавача био је управо Луис де ла Фуенте. Учитељ и ученик тада сигурно нису могли ни замислити да ће се једног дана састати у финалу Свјетског првенства.

Њихов међусобни однос остао је пун поштовања и након тога. Сцалони никада није крио колико цијени свог некадашњег ментора, док је Де ла Фуенте у више наврата истицао колико поштује начин на који је његов некадашњи полазник изградио Аргентину у једну од најбољих репрезентација свијета.

Послије пласмана Шпаније у финале Сцалони је рекао да неће бити телефонских позива између њих до завршетка утакмице.

„Надам се да ћемо разговарати послије финала.“

Једна једноставна реченица говори више од било које тактичке анализе.

Прије више од двије хиљаде година Лао Це је записао:

„Најбољи вођа је онај за којег људи једва да знају да постоји.“

Те ријечи као да описују управо Сцалонија и Де ла Фуентеа.

Обојица су доказ да модерни тренер не мора бити главни глумац. Његов посао није да буде у центру пажње, него да припреми играче толико добро да они сами доносе исправне одлуке када утакмица постане хаотична.

Зато ће сутра можда бити важније оно што се неће видјети.

Неће побиједити селектор који буде више гестикулирао поред аут-линије.

Побиједиће онај чији ће играчи, у тренуцима највећег притиска, препознати прави простор, донијети бољу одлуку и остати вјерни идеји коју су заједно градили мјесецима и годинама.

Можда управо зато ово финале представља много више од борбе за Златни пехар.

Пред нама није само дуел Шпаније и Аргентине.

Није само дуел Мессија и Yамала.

Није само дуел позиционе доминације и колективне адаптације.

Пред нама је сусрет учитеља и ученика.

Двојице лидера који су показали да се највећи ауторитет не намеће гласом, него знањем, повјерењем и међусобним поштовањем.

Један је Аргентину претворио у породицу.

Други је Шпанију претворио у готово савршено организован систем.

Обојица су показала да највећи тренери данашњице нису они који највише говоре.

Већ они који знају када треба говорити, а када слушати.

Сутра нећемо гледати само финале Свјетског првенства.

Гледаћемо причу о томе како се знање преноси с генерације на генерацију.

Како се повјерење гради годинама.

И како једног дана учитељ и ученик могу стајати један насупрот другом, сваки са својом фудбалском филозофијом, али са истим увјерењем – да се највећи тимови не стварају страхом, већ повјерењем.

Без обзира ко подигне пехар, једно је већ сада јасно: будућност свјетског фудбала припада тренерима који стварају играче способне да размишљају, а не само да извршавају наредбе.

ФОТО: фејсбук