Из Одесе до вјечности
Српски добровољачки корпус у царској Русији.
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Да ли сте знали да су Срби били један од ријетких европских народа који је, без сопствене државне територије на том простору, успио да организује и формира читав оперативни војни корпус унутар моћне Руске царске армије током Првог свјетског рата?
Ово је прича о незапамћеном јунаштву, братској љубави и жртви која је задивила тадашњи свијет.
Пред Први свјетски рат, сурова историјска судбина довела је до тога да готово половина укупног српског етничког корпуса живи под окупацијом Аустроугарске монархије – у Босни, Херцеговини, Далмацији, Лици, на Кордуну, Банији, Славонији, Барањи, Срему, Бачкој и Банату.
Када је Беч покренуо своју ратну машинерију, извршена је масовна присилна мобилизација Срба. Међутим, аустроугарска команда се суочила са огромним страхом. Знали су да српски војници неће пуцати на своју браћу у Србији. Зато је Беч донио одлуку: етничке Србе не слати на српски фронт. Како се аустроугарска команда суочила са чињеницом да су Срби за њих били војнички „непоуздан елемент“ који је одбијао рат против сопствене браће, Аустроугарска је настојала да мобилисане Србе у што већој мјери држи даље од фронта према Србији, шаљући их на Сочу и Галицију. Послати су на италијанско ратиште (на Сочу) и, у огромном броју, на Источни фронт – директно на Русију.
Највеће пребјегавање у историји ратовања!
Али, Беч је направио кобну грешку. Заборавили су да је српски идентитет кроз вијекове нераскидиво повезан са Русијом. Српска душа је русољубива. Још из доба Светог Саве, када је у Жичи за једног руског духовника речено: „Он је Рус, дакле наш!”, Срби су Русију осјећали као своју мајку и заштитницу. Против „наших” се није могло ратовати. Напротив – нашима се помагало.
На бескрајним равницама Галиције десило се нешто незабиљежено у историји ратовања. Десетине хиљада Срба, мобилисаних у аустроугарске пукове, организовано су прелазиле на руску страну. Народу који је вијековима чекао слободу није падало на памет да лије крв за туђинског ћесара. Према процјенама, у заробљеништво и пребјег на руску страну отишло је преко 100 000 Срба.
У јужној луци Руске империје, прелијепој Одеси, ови пребјези и заробљеници су одбили пасиван боравак у логорима. Сви они, вођени неописивим патриотизмом, тражили су само једно: оружје и право да се боре за слободу Русије, Србије и свог завичаја.
Тако је рођена Прва српска добровољачка дивизија, која ће убрзо прерасти у Српски добровољачки корпус, бројношћу која је у свом врхунцу прелазила преко 40 000 ратника.
Мучеништво породица код куће.
Овај чин херојства имао је стравичну цијену. Док су српски јунаци у Одеси облачили нове униформе, у Аустроугарској је отпочео незапамћен терор над њиховим породицама. Монархија је основала прве концентрационе логоре на тлу Европе (Добој, Арад, Нежидер) управо за Србе.
Када би војне власти у Бечу сазнале да је неки војник пребјегао на руску страну, његова породица код куће је била осуђена на пакао. Одузимана им је имовина, а жене, дјеца и старци су масовно одвођени у логоре смрти или вјешани. Све те злочине чинили су шуцкори – посебно успостављена аустроугарска милиција састављена од Муслимана и Хрвата. Преко пола милиона Срба страдало је током Првог свјетског рата унутар граница Аустроугарске монархије. Ипак, ни то није зауставило српске добровољце.
Подвиг који је задивио руског Цара.
Српски добровољачки корпус добио је своје ватрено крштење на суровом фронту у Добруџи (данашња граница Румуније и Бугарске) 1916. године. Тамо су се српски добровољци борили против удружених њемачких, бугарских и турских снага.
У крвавим борбама на Добруџи, корпус је изгубио готово половину свог састава, показавши јунаштво пред којим су занијемили и руски генерали.
Реакција цара Николаја II: Лично је задивљени руски цар Николај II Романов пратио подвиге ових момака. Приликом смотре српских добровољаца у Одеси, дубоко дирнут њиховим изгледом и спремношћу да положе живот за слободу и правду, Цар им се обратио ријечима пуним поштовања и љубави, истичући да му је част што у својој војсци има такве витезове. Велики број српских официра и војника одликован је највишим руским ордењем – Орденом Светог Георгија.
Након револуционарних превирања у Русији 1917. године, овај корпус је прошао нови епски пут. Да би се спојили са српском војском, прешли су преко читавог Сибира, стигли до Владивостока, а затим бродовима преко Суецког канала избили на Солунски фронт. Управо су они донијели ону пресудну, свјежу снагу која је пробила непријатељске линије и донијела коначно ослобођење отаџбини 1918. године јер чак 40% српских снага у пробоју солунског фронта чинили су Срби који су пребјегли са подручја Аустроугарске.
Завјет за будућност:
Српски добровољачки корпус у Одеси је вјечни споменик ономе што Срби заправо јесу. То је доказ да српски народ никада није трпио туђинске ланце, и да је у тренуцима највећег мрака своје очи увијек окретао ка истоку, ка братској Русији.
Слава јунацима из Одесе! Вјечан помен српским добровољцима!
ФОТО: фејсбук
