Од хуманитараца до „народних непријатеља“

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Како је Бањалука послије 1945. казнила своје највеће добротворе.

Када данас шетате Бањалуком,  кроз Господску, кроз Српску или Алејом Светог Саве, ви заправо корачате по мапи једне прекинуте историје. Корачате по имањима људи који су изградили грађански дух овог града, да би им послије 1945. године нова власт одузела све – па чак и право на сјећање.

Ово није прича о сувом новцу. Ово је прича о бањалучкој буржоазији која је свој иметак дијелила са својим народом, подизала школе и помагала сиротињу, да би на крају завршила у монтираним процесима, означена као „класни непријатељ“.

Ко су били људи који су живјели за Бањалуку?

У вријеме Врбаске бановине, Бања Лука доживљава процват, а српски трговци и индустријалци постају стубови просвјетитељства. Они нису били само привредници, били су филантропи.

 Породица Пиштељић – синоним за бањалучку дарежљивост

Посједовали су огроман иметак, али су остали упамћени као највећи дародавци за Српско пјевачко друштво „Јединство“ и Коло српских сестара. Помагали су Соколско друштво,, куповали књиге за сиромашне ђаке и финансирали просвјетне акције. Након рата, њихове њиве, млинови и куће постали су државно власништво, а њихово име избрисано из јавног простора.

 Породица Милић – Саво Милић и синови

Ови велики велетрговци били су кључни донатори свих српских културних и просвјетних друштава. Финансирали су изградњу цркава, стипендирали бањалучке занатлије и ученике и помагали рад сиротињских кухиња. Послије 1945, дочекао их је „Суд народне части“. Трговине су затворене, магацини одузети са свом робом у њима, а породица изложена јавном презиру.

Породица Милошевић – најбољи примјер како су се капитал и култура спајали у Бањалуци

Као оснивачи и мецене многих културних удружења, улагали су у образовање и умјетност (из ове лозе потиче и наш Владо Милошевић). Казна нове власти? Одузимање кућа, претварање приватних станова у партијске канцеларије и тихи прогон из јавног живота.

Трагедија која је прећутана

Оно што највише боли у причи о бањалучким трговцима јесте чињеница да су ове породице прошле кроз дупли пакао.

Током Другог свјетског рата били су на удару усташког режима – прогањани, затварани, а многи су изгубили животе у Јасеновцу или су били присилно расељени.

Након 1945. године, умјесто слободе и правде, дочекала их је комунистичка ОЗНА, „Црна кућа“ и сурови закони о национализацији и конфискацији. Проглашени су за „сараднике окупатора“ само зато што су током рата плаћали порез да би сачували главе својих радника и породица, или зато што су њихове фабрике морале да раде под присилом. Правни апсурд је ишао толико далеко да им је имовина одузимана „у име народа“ – истог оног народа који су те породице деценијама храниле, школовале и запошљавале.

Сјећање као дуг

Данас, када прођете поред старих бањалучких вила у центру града, сјетите се да оне нису пале с неба. Изградили су их људи који су вјеровали у просвијећену, културну и слободну Бањалуку. Свој посао су водили свјетски, а своје срце остављали свом народу. Вријеме је да се сјетимо Пиштељића, Милића, Дивјака, Томића и других, јер град који заборави своје добротворе, губи свој темељ.

Извор: Бањалучке приче

Фотографија: злогласна Црна Кућа у Бањалуци

ФОТО: фејсбук