Посјед је побиједио!

Карактер је одбио да капитулира

Пише: Слободан СТАРЧЕВИЋ, фудбалски тренер

Прије финала написао сам да ово неће бити само утакмица за титулу првака свијета. Биће то одговор на много важније питање – може ли позициона доминација побиједити карактер, искуство и индивидуални квалитет или ће управо Аргентина пронаћи начин да разбије можда најорганизованији тим на првенству.

Послије 120 минута фудбала, одговор смо добили.

Побиједила је Шпанија.

Али није био лак задатак.

Можемо рећи након финала да је ово репрезентација која је направила нови корак у еволуцији позиционог фудбала. Посјед више није циљ сам по себи. Он је постао алат за контролу простора, времена и противника. Није важно само колико дуго имате лопту, него гдје се утакмица игра, којим ритмом се игра и колико често противнику дозвољавате да игра оно што најбоље зна.

Управо је у томе била највећа снага Шпаније.

Током цијелог првенства анализирали смо Родријеву улогу у „rest defenceu“, високо постављену посљедњу линију, Кубарсијеву способност да брани велики простор иза себе и Унаија Симона као голмана који практично игра улогу посљедњег либера. Финале је само потврдило колико је тај систем постао стабилан.

Аргентина готово да није успјела играти своју утакмицу.

Меси је највећи дио времена примао лопту далеко од простора у којем прави разлику. Енцо Фернандез и Мек Алистер нису успијевали успоставити ритам игре, Жулиан Алварез је остајао одсјечен, а транзиције које су кроз цијели турнир представљале једно од најјачих оружја Аргентине биле су готово потпуно неутралисане.

То није била случајност.

То је био резултат шпанске контроле простора.

Али постоји један детаљ који ово финале чини много занимљивијим од обичне приче о доминацији.

Шпанија је контролисала готово све.

Посјед.

Простор.

Ритам.

Број створених прилика.

Улазак у завршну трећину.

Број удараца.

Ипак, све до 106. минуте није успјела пронаћи оно најважније – погодак.

И можемо рећи да овој Шпанији уз све суперлативе фали реализација.

Управо ту је Аргентина показала зашто је дошла до финала.

Не због доминантног посједа.

Не због тактичке супериорности.

Него због карактера.

Док је Шпанија пропуштала прилику за приликом, Емилијано Мартинез одржавао је Аргентину у животу. Свака нова одбрана додатно је хранила вјеру да ће се, као и толико пута раније на овом првенству, појавити један тренутак који ће промијенити ток утакмице.

И готово се појавио.

И са играчем мање, и након више од стотину минута огромног физичког напора, Аргентина није одустајала. Меси је наставио тражити лопту, преузимао одговорност и из сваког прекида покушавао пронаћи посљедњу шансу. Два узастопна корнера у самој завршници, а потом и велика прилика Ђованија Симеонеа, били су подсјетник колико је танка граница између потпуне доминације и пенала.

Да је Симеоне погодио, данас вјероватно не бисмо причали о шпанској контроли утакмице, него о још једном аргентинском повратку.

Управо зато мислим да је највећа поука овог финала много дубља од самог резултата.

Посјед није побиједио зато што га је било више.

Побиједио је зато што је Шпанија успјела противнику одузети његов идентитет.

Али карактер није изгубио.

Карактер је одбио да капитулира.

Аргентина је показала да се врхунски организованом противнику може супротставити вјером, дисциплином, заједништвом и спремношћу да се бори до посљедње секунде. Управо због тога Шпанија није постала првак свијета у лаганој утакмици, него тек послије 120 минута исцрпљујуће борбе.

На крају није побиједила само репрезентација.

Побиједила је једна фудбалска идеја.

Идеја да се кроз организацију, контролу простора, колективну интелигенцију и стално доношење исправних одлука може доћи до највеће титуле у свјетском фудбалу.

Али исто тако, ово финале нас је подсјетило да у фудбалу не постоји систем који може потпуно побиједити карактер.

Јер да јесте, Емилијано Мартинез не би одбранио толико зицера, Меси не би до посљедњег звиждука носио Аргентину, а једна лопта Ђованнија Симеонеа не би била удаљена неколико центиметара од тога да цијелу причу одведе у потпуно другом смјеру.

Зато ће ово финале остати упамћено као много више од побједе Шпаније.

Остаће упамћено као финале у којем је позициона доминација побиједила, али је карактер натјерао најбољег фудбалског шампиона свијета да за своју титулу ради свих 120 минута.

ФОТО: фејсбук