Када фудбал мора рећи – доста!

Пише: Сабахудин ТОПАЛБЕЋИРЕВИЋ, спортски новинар

Александер Чеферин није присуствовао финалу Свјетског првенства у Неw Јерсеyју.

Према информацијама које су објавили свјетски медији, предсједник УЕФА одлучио је изостати у знак протеста због начина на који је ФИФА водила одређене ствари током првенства, посебно након случаја Фоларина Балогуна и одлуке која је отворила озбиљна питања о политичком утјецају на фудбалске прописе и дисциплинске органе.

УЕФА је такву одлуку назвала невиђеном, несхватљивом и неоправданом, уз поруку да је пређена црвена линија.

Александера Чеферина пратим дуго а имао сам прилику и да га упознам, управо зато о овоме не желим писати навијачки, површно нити некритички.

Али постоје ствари које се једноставно морају рећи.

Чеферин је био човјек који је рекао не затвореној Суперлиги богатих, пројекту који је желио фудбал претворити у приватни клуб привилегованих, без праве шансе за мале, без сна, без пута којим се до врха долази на терену.

Када су многи шутјели, рачунали и чекали да виде ко ће побиједити, он је стао у одбрану отвореног такмичења и права сваког клуба да вјерује да може доћи до највеће европске сцене.

Под његовим водством покренута је Конференцијска лига, такмичење које је отворило европска врата клубовима и земљама које су годинама живјеле далеко од великих утакмица, озбиљних прихода и међународне пажње.

Покренута је и Лига нација, такмичење које је великом броју бесмислених пријатељских утакмица дало важност, смисао и такмичарски набој.

Под његовим мандатом ВАР је уведен и проширен кроз највећа УЕФА клупска и репрезентативна такмичења, уз све расправе, грешке и контроверзе које технологија и данас носи.

Није све што УЕФА ради савршено, није ни Чеферин човјек без грешке, такав не постоји.

Али постоји огромна разлика између човјека који је спреман бранити систем такмичења и институције која почиње остављати утисак да правила могу бити промијењена након телефонског позива политичара.

Фудбал не смије имати једно правило за домаћина, друго за госта, једно за моћне, а друго за мале.

Црвени картон мора бити црвени картон у Сарајеву, Мадриду, Буенос Аиресу и Неw Yорку.

Оног тренутка када политички утјецај постане важнији од судијске одлуке и правилника, више не говоримо само о једној утакмици, говоримо о повјерењу у цијели систем.

А без повјерења нема ни игре.

Европа коју Чеферин представља била је свјетски првак пет пута на посљедњих шест првенстава, Италија 2006, Шпанија 2010, Њемачка 2014, Француска 2018, Шпанија 2026, само је Аргентина 2022. прекинула тај велики европски низ.

То није случајност, то је резултат традиције, система, инфраструктуре, образовања тренера, рада са младима и поштовања такмичења.

Зато одсуство предсједника УЕФА са финала Свјетског првенства није обичан протоколарни детаљ.

То је порука.

Можемо расправљати је ли бојкот био најбољи начин да се она пошаље, али не можемо игнорисати оно што та порука значи.

Нико, па ни ФИФА, не смије бити изнад фудбала.

ФИФА и УЕФА не морају се вољети, њихови предсједници не морају бити пријатељи, али морају поштовати иста правила и чувати игру од политичког притиска, личних интереса и демонстрације моћи.

Александер Чеферин је много пута показао да зна рећи не када је много лакше климнути главом.

Некада је управо то најважнија особина лидера.

Не да буде присутан на свакој фотографији.

Него да зна када на фотографији не смије бити.

ФОТО: Агенције