Од Козаре до Земуна – пут без повратка, када је пала Козара

Пише: Василије КАРАН, књижевник

Десет хиљада колиба од грана чинило је један необичан град усред Козаре. Када се њемачко-усташка офанзива сручила на ову свету планину, настао је пакао. Више од осамдесет хиљада цивила нашло се у шумском гротлу, док је смрт косила људске животе

Написао: Василије КАРАН, књижевник

Крст на стратишту у Земуну, месту где почивају прах и кости козарачких мученика, са погледом на споменик и остатак Земунског гробља.

Њемци и усташе тјерали су српски народ у двојне колоне које су се споро кретале према логорима смрти. Тих дана Јасеновац је постао средиште читавог система концентрационих логора Независне Државе Хрватске – мјесто страдања које је по својој монструозности остало упоредиво са највећим европским логорима.

Поглеђево – село које је дијелило судбину Козаре

На ободу Козаре налазило се мало село Поглеђево са свега двадесет седам породица. Током 1941. и већег дијела 1942. године његови мјештани несебично су помагали прву партизанску болницу у Поткозарју. Обезбјеђивали су храну, огрев и све што је било потребно за опстанак рањеника.

Након пада Козаре, који је трајао готово два мјесеца, пут у смрт повео је и становнике Поглеђева. Са њима је страдало читаво Кнежпоље, Поткозарје и десетине хиљада српских цивила.

У Јасеновцу су Срби убијани ножевима, маљевима и ватреним оружјем. Страдали су у крематоријуму, у водама Саве и на бројним губилиштима. Сваки дан доносио је нове жртве и нове трагедије.

Из Јасеновца у Земунски логор

Послије три мјесеца, један дио јасеновачких логораша депортован је у Земунски логор, којим су управљале њемачке окупационе власти. Ни ту није било милости.

Логораши су били приморани да ископају широк канал који су затим морали прескакати. Ко није успио да га прескочи, био је на лицу мјеста стријељан.

Међу заточеницима били су и браћа Каран из Поглеђева – Благоја, Марко и Стево. Логораши су говорили:

„Ако ико остане жив, остаће браћа Карани.“

Нико није преживио.

Благоја Каран је, исцрпљен глађу, болешћу и мукама, у својој агонији гризао сопствене руке, не знајући више шта чини. Тако је и издахнуо.

Прилаз стратишту: Спомен-табла на гробљу у Земуну (Улица жртава логора Земун). Са леве стране се види православни крст, а десно споменик подигнут у време СФРЈ режима, посвећен Србима и другим логорашима зверски умореним на Старом Сајмишту.

Судбина мале Анке

Док је Благоја умирао у Земуну, његова двогодишња кћерка Анка умрла је од глади у Јасеновцу.

Њена нешто старија браћа, Мирко и Ранко, исцрпљени до непрепознатљивости, миловали су сестрину косу и кроз сузе говорили:

„Мама, наша сеја је умрла.“

У том тренутку кроз логор су пролазила запрежна кола која су сакупљала тијела умрлих логораша. На кола је положена и мала Анка. Пала је међу мртве, а њена глава се окренула према мајци и браћи, као да их посљедњи пут гледа.

Заједно са осталим жртвама бачена је у заједничку земљану раку, онако како су сахрањиване хиљаде невино страдалих Срба у логорима Независне Државе Хрватске.

Бањалука, 22. јул 2026.

Аутор: Василије Каран, књижевник, рођен 1934. године у селу Међувође (засеок Поглеђево) на обронцима Козаре, код Босанске (Козарске) Дубице, у тадашњој Врбаској бановини Краљевине Југославије.

Фотографија: Зоран М. КОС