Годишњица битке код Велбужда 1330. године

Пише: Српскопитање

Данас обележавамо годишњицу највеће српске војничке победе у средњем веку, а можда и у нашој досадашњој историји.

Имали смо ми Срби у својој историји сјајне војне победе, као рецимо победа српског кнеза Властимира, оснивача династије Властимировића, над Бугарима кана Персијама 851. године или победа у бици код Бара, која се одиграла 7. октобра 1042. године између српских одреда кнежевине Дукље, предвођених кнезом Стефаном Војиславом, оснивачем српске династије Војисављевића, и моћне ромејске војске, предвођене драчким стратегом Михајлом или Лазарева победа над Муратовом војском код Плочника 1386. године или победа у Банатском устанку 1594. године (код Петровграда-Зрењанина, Бечеја, Титела, Панчева и Липова) или победа Карађорђевих устаника над надмоћном турском војском попут оних на Мишару, Делиграду, Иванковцу, Штубику, Малајнци или Милошевих устаника на Љубићу или Дубљу, а да не помињемо велике победе српске војске у 20. веку код Куманова, Битоља, Брегалници, Церу, Колубари, Кајмакчалану, пробоју Солунског фронта или победа у митровданској одбрани Херцеговине Светог Саве на Митровдан 1992. године или у бици за Коридор 1992. године итд.

Али ипак, далекосежно посматрано и по непосредним резултатима, битка код Велбужда је највећа српска војничка победа.

Битка код Велбужда (данашњег Ћустендила на самом западу Бугарске), одиграла се на данашњи дан, 28. јула 1330. године.

Зашто кажемо да је ова победа српске војске највећа у историји?

Просто зато што смо од тог дана постали заправо европска империја и зато што смо у једном дану потпуно поразили Бугарско царство и та некада моћна држава постала је српски вазал, док се сврха постојања Ромејског царства свела на то како да се задовоље Срби и њихови владари, који су створили најмоћнију балканску (а по некима и европску) силу.

Битка код Велбужда је само војнички потврдила оно што је већ увелико била реалност још у доба краља Милутина, а то је да је Србија постала највећа сила југоисточне Европе и да се целокупна историја овог простора заправо вртела око Србије и оног шта Србија чини.

У суботу 28. јула 1330. године, на брду Спасовица, ког видите на слици, код села Николичевача испод ког пролази река Струма, у 7 ујутро отпочела је та чувена битка код Велбужда.

Велбужд је заправо данашњи Ћустендил—што у преводу значи Константонова бања касније поневши име по српском велможи Константину Драгашу, који је владао тим крајевима југоисточне Србије.

Битка је отпочела изненадним и муњевитим српским нападом на бугарске трупе предвођене царем Михаилом III Шишманом (1323—1330) .

Српске трупе је, након безуспешних преговора са Бугарима и одслужене Свете Литургије у задужбини краља Милутина у манастиру Светог Ђорђа у Старом Нагоричану (данас одузетом од СПЦ и припојеном Титовој МПЦ уз признање аутокефалности), предводио Свети краљ Стефан Дечански (1322-1331), заједно са својим сином „младим краљем“ (тј. престолонаследником) Душаном који је столовао у Зети тј. у старој српској престоници Скадру.

Син Душан се са својим трупама придружио пристигавши из Скадра, у ком су иначе столовали „млади краљеви“ Немањићи припремајући се за будући српски краљевски или царски престо.

Трупе Бугарске царевине је са друге стране предводио цар Михајло III Шишман (1323-1330).

Повод за битку био је покушај краља Стефана Дечанског да предупреди спајање бугарске војске са ромејском на Вардару и заједнички бугарско-ромејски напад на Србију.

Управо зато краљ Стефан Дечански напада прво Бугаре надајући се да ће одлучном победом над Бугарима моћи да се фокусира на одбрану од евентуалног напада Ромеја.

Битка код Велбужда се окончала потпуном победом српске војске и погибијом бугарског цара Михајла Шишмана, чије су трупе до ногу потучене.

У бици се нарочито истакао „млади краљ“ и престолонаследник Душан, пошто су трупе под његовом командом и он сам били кључ у погубљењу бугарског цара Михајла, незадрживим пробојем тешке српске коњице и оклопника.

Тешка српска коњица је постала симбол српског ратовања и сила пред којом ниједна војска није имала одговор.

Директне последице српске победе код Велбужда била су мања територијална проширења Србије источно од Ниша према Софији и постављање малолетног сестрића српског краља Стефана Дечанског Јована Стефана (1330-1331) на бугарски престо јер је од тада Бугарска постала вазал Србије.

Међутим, ова српска победа имала је далеко дубље последице.

Њоме је у самом зачетку уништен ромејско-бугарски савез уперен против Србије, пошто је ромејски цар Андроник III (1328-1341) своју војску коју је требало да споји са бугарском, након вести о њеном поразу, окренуо на другу страну и напао Бугарску.

Исход ове битке доводи и до тога да се у Србији осећало незадовољство властеле владавином краља Стефана Дечанског и настојања да Душан стане на чело нестрпљиве властеле и покуша да обори оца са власти, како би се искористила ова победа за даља ширења и јачања земље.

Тако се на крају и десило.

Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву и био јој је отворен пут ка највећем територијалном проширењу и економском јачању у њеној историји.

Извор: фејсбук страница Историја Срба

ФОТО: фејсбук