Питање свијести, пут ка небу или паклу

Пише: отац Александар РАДУНОВИЋ

Из дубине свога бића, са болом који не тражи ни похвалу ни оправдање, постављам питање: хоће ли се у такозваном „светском православљу“, које се све дубље везује за уније свејереси и које је многе вековне заблуде почело да признаје као тобожње делове једне свеобухватне истине, наћи макар један пастир који ће јавно изговорити оно што ми многи тајно пишу?

Јер има оних који ме у скривености подржавају ; епископа и свештенослужитеља из различитих крајева целокупног такозваног „светског православља“ ; који признају да је борба против свејереси неопходна и који јасно виде провалију пред нама, али ипак ћуте и од исте се не одвајају.

Ћуте ради положаја.

Ћуте ради удобности.

Ћуте ради људске части, плате, конака, епархијске сигурности и страха од осуде, прогона и одбацивања.

У приватности говоре једно, а пред народом друго. У срцу осећају рану, али уснама чувају мир са заблудом. У тајности признају да је пут којим се кренуло пут духовне пропасти, али када треба стати пред људе, њихов глас ишчезава, а савест бива покривена административном послушношћу, црквеном дипломатијом и страхом од губитка онога што су стекли.

Пишу ми тајно из различитих институционалних помесних патријаршија, из многих земаља и са разних страна света.

Неки од њих отворено ми говоре да је ово један ретки, а по њиховим речима и једини јавни профил који без прикривања и дипломатског ублажавања говори о свејереси и њеним духовним последицама.

Моје име и презиме је јавно ,моја слика је јавна и не стидим се онога што исповедам јавно, то јест Православља и наше вере.

Али јавно због тога на улици од оних који ме не разумеју у мантији будем попљуван итд.

Слава Богу на свему јер сам заслужио и тежу казну ради рана својих.

Али они не познају другу страну тог сведочења.

Не знају са каквим се стањима сусрећем међу онима који не разумеју, који су заслепљени страшћу, страхом, људском приврженошћу или лажним представама о Цркви.

Не знају колико клевета, измишљотина, претњи, подсмеха и духовног насиља може да се подигне на онога који се усуди да наруши мир изграђен на прећуткивању заблуде.

Не знају колико је тешко стајати пред људима који више воле утеху лажи него бол Истине; који сваку опомену доживљавају као напад, а свако разобличавање јереси као мржњу према човеку.

Не знају колико је тешко носити терет речи када знаш да ће је једни намерно изопачити, други исмејати, трећи употребити као повод за прогон, а четврти, иако знају да је истинита, ипак из страха од ње побећи.

Искрено говорећи, ово није за свакога.

Овакво сведочење не може се носити људском самоувереношћу, сујетом, жељом за истицањем или потребом да се буде у праву пред другима.

Ко у ову борбу уђе без покајања, без молитве и без страха Божијег, лако ће од ревности начинити страст, од исповедања – самоуздизање, а од одбране Истине – осуду људи.

Или те води благодат Божија и велика љубав према Богу, према Православљу и спасењу људских душа или ће те тежина овога пута сломити, огорчити или претворити у оно против чега си устао.

Јер истински исповедник не говори зато што мрзи људе, него зато што не може мирно гледати како се људске душе успављују пред провалијом. Он не разобличава јерес да би показао своје знање, него зато што зна да лаж, када се обуче у црквене одежде, постаје опаснија од отвореног безбожништва. Он не подиже глас зато што себе сматра чистим, него зато што се боји да ће и његово ћутање једнога дана сведочити против њега.

Не питам ово да бих себе узвисио, јер сам и сам прах и црв , слабост и човек под судом Божијим. Не постављам себе као меру Истине, јер је једина мера Христос и оно исповедање које су Апостоли предали, Мученици крвљу запечатили, а Свети Оци саборно сачували.

Питам као човек који осећа страх да ће, када мој глас утихне и када ме више не буде међу вама, остати само тишина ; тишина пастира који су знали, али нису сведочили; који су разумели, али су изабрали да не изгубе оно што се свакако једнога дана губи.

Питам се хоће ли се после мене појавити макар један који неће пристати да Истину сведе на приватно мишљење, нити да догматско исповедање замени дипломатским језиком; један који ће бити спреман да изгуби положај, част, удобност и људску наклоност, али да не изгуби мир савести пред Богом.

Хоће ли се тада наћи бар један који ће, без мржње према људима, али и без помирења са јересју, рећи да Истина не може ступити у савез са лажју; да Црква није дипломатска заједница супротстављених учења; да благодат није административна привилегија и да се спасење не обезбеђује спољашњом припадношћу, положајем, одеждом, титулом или историјским именом?

Хоће ли неко имати храбрости да јасно исповеди да тамо где се јерес свесно прима, оправдава, догматски изједначава са Истином и упорно чува као црквени пут, нема пуноће благодатног живота Цркве нити сигурног пута спасења?

Хоће ли неко рећи да свесно и упорно пребивање у свејереси није безопасан „дијалог“, нити питање различитих богословских нагласака, него одступање од исповедања које су Апостоли предали, Мученици крвљу запечатили, а Свети Оци догматима оградили?

Јер свејерес није само једна погрешна мисао међу многима. Она је покушај да се граница између Истине и заблуде избрише; да се Христова Црква представи као један део шире религијске целине; да се оно што су Оци осудили назове „сестринском традицијом“, а оно за шта су Мученици умирали прогласи превазиђеним језиком прошлости.

Када се Истина и лаж поставе за исти сто као равноправни саговорници, није лаж постала истинита, него је Истина у људској савести престала да буде апсолутна. А када пастири то прихвате, тада народ више не зна где је тор, где су врата, где је глас Пастира, а где дозивање туђина.

Не судим тајнама појединачних душа, јер њих зна једино Господ. Не одређујем ничију вечну судбину, нити преузимам Суд који припада само Христу. Бог једини зна незнање, немоћ, страх, намеру, покајање и последњи покрет свакога срца.

Али то нас не ослобађа обавезе да јасно разликујемо Истину од јереси, Цркву од њеног изопачења и спасоносно исповедање од верског релативизма.

Дужност пастира није да успављује савест неодређеним речима, него да покаже где је пут, где провалија, где је Истина, а где њено изопачење. Пастир није постављен да чува институционални мир по цену вечности људских душа, него да сведочи Христа и онда када га то сведочење оставља без људске заштите.

Стога се питам: када мене више не буде, хоће ли неко од оних који данас шапућу у тами имати снаге да изађе на светлост и каже оно што сада признаје само у тајности?

Хоће ли неко од оних који ми данас пишу да сам у праву, сутра стати пред своје епископе, свештенство и народ и изговорити исте речи?

Хоће ли неко престати да своју савест умирује тиме што је Истину признао у приватној поруци, док је јавно наставио да служи систему који ту исту Истину пориче?

Јер тајно слагање није исповедање.

Приватна подршка није сведочанство.

Реч изговорена у скривености, из страха да је људи не чују, не може заменити реч коју је пастир дужан да изговори пред повереним стадом.

Не тражим да било ко следи мене. Не тражим присталице, похвале нити људско оправдање. Тражим само да они који су постављени да чувају веру престану да се понашају као да је Истина њихова приватна тајна.

Јер пред Престолом Божијим неће нас питати колико смо положаја сачували, колико смо људи задовољили, колико смо конака задржали и колико смо сукоба избегли.

Неће нас питати да ли смо били прихваћени, хваљени и заштићени.

Питаће нас да ли смо Истину исповедили онда када је њено исповедање имало цену.

Питаће нас да ли смо упозорили стадо када смо видели вука.

Питаће нас да ли смо говорили када је ћутање постало саучесништво у лажи.

И тада више неће бити тајних порука, скривене подршке, дипломатских оправдања, положаја, плата, конака и људских страхова.

Остаће само човек, његова савест и Истина пред лицем Божијим.

А сагледавајући садашње време, овај безвредни црв из дубине своје немоћи вапије: „Помози, Господе, јер неста преподобнога, јер ишчезоше верни међу синовима људским!“

И са страхом се заустављам пред речима Христовим: „Али Син Човечији, када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“

Хоћеш ли, Господе, затећи веру која није продата за положај, прећутана ради мира и измењена ради духа овога века?

О, каква туга обузима душу када види да се некада исповедало пред мучитељима, а данас се Истина скрива и пред сопственим стадом.

Господе помилуј.

Са љубављу у Христу.

ФОТО: фејсбук