Лице злочина без кајања – Елфета Весели и подсмијавање правди

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Ово је лице жене која је 1992. године у Доњој Каменици код Зворника извршила један од најсвирепијих злочина у протеклом рату. Елфета Весели, припадница такозване Армије БиХ, звјерски је мучила и убила једанаестогодишњег дјечака Слободана Стојановића, чија је једина „кривица” била то што се вратио у село да спаси свог везаног пса.

За монструозно иживљавање – сијечење ушију, распоривање стомака и коначни пуцањ у главу невиног дјетета – ова жена је деценијама избјегавала одговорност, скривајући се у Швајцарској под маском „цивилне избјеглице”.

ПРАВОСУДНА СРАМОТА И ПРИВИЛЕГИЈЕ ЗА ЗЛОЧИНЦА

Када је коначно изручена, правосуђе БиХ јој је изрекло срамно малу казну од свега 13 година затвора – казну која представља увреду за жртву и њену породицу и за здрав људски разум. Но, ту није крај бешчашћу – умјесто да служи строго контролисану казну за садистичко убиство дјетета и буде смјештена у компетентну психијатријску установу, Елфети Весели су омогућене ванзатворске погодности. Сваког мјесеца слободно шета Илиџом и Тузлом.

У КПЗ Тузла измишљено јој је радно мјесто у „хортикултури” само да би јој се формално омогућило право на годишњи одмор.

У знатном дијелу муслиманске јавности ова психопата се чак доживљава и као хероина.

ТЕРОР ИЗАТВОРЕНИЦА И БАХАТОСТ ИЗА РЕШЕТАКА

По посебном третману који ужива у КПЗ Тузла види се дубина системског лицемјерја.

Према свједочењима других затвореница Елфета ужива отворену заштиту појединих стражара, због чега непрестано малтретира и терорише друге затворенице српске и хрватске националности.

Када би малтретиране затворенице скупиле храброст да пријаве њену тортуру, умјесто да Елфета буде кажњена – оне су слане у самицу.

Због ње се у затвору није смјела обиљежити ни православна божићна литургија док је другим затвореницама Српкињама отворено пријетила ријечима: „да Бог да па да опет зарати, да опет идем у рат”.

Слободанови родитељи, мајка Десанка и отац Илија, преминули су од туге не дочекавши правду а њихова кћерка и остатак фамилије данас морају да живе са сазнањем да убица њиховог брата слободно шета улицом и ужива заштиту чак и у затвору.

Елфета Весели је живи доказ да систем није донио правду, већ је омогућио злочинцу да се и даље подсмијева жртвама и отворено пријети новим крвопролићем.

Слободан Стојановић је данас Свети новомученик, а наша дужност превазилази само чување успомене. Ово није само питање борбе против заборава, већ питање будности и опстанка. Када друштво и систем отворено величају, штите и награђују овакве психопате, док оне иза решетака отворено сањају о новом рату – то није прошлост, то је директна пријетња. Друштво које од монструма прави хероину и омогућава јој слободу, тиме отворено припрема и планира нове злочине. Зато је опрез наша обавеза.

Заборав је саучесништво, а наивност корак ка новом страдању!

ФОТО: фејсбук