Шта нам на врху Фортице говори приједлог споменика „љиљану“?

Историјски апсурди и политички инжењеринг

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Намјера да се на брду Фортица изнад Мостара подигне колосални споменик у облику хералдичког љиљана није само питање просторног планирања или визуелног идентитета једног града – она представља школски примјер савременог историјског ревизионизма и псеудоисторијског инжењеринга на простору Босне и Херцеговине.

Иза ове идеје крије се дубоки историјски парадокс који заслужује озбиљну научну, хералдичку и демографску анализу:

1. Симбол Богородице, задужбина и међународних повеља.

Хералдички љиљан (fleur-de-lis) у европској цивилизацији изворно је и искључиво хришћански симбол. Он симболише чедност Пресвете Богородице и Свету Тројицу.

У српске земље улази преко краљице Јелене Анжујске (супруге краља Стефана Уроша I и мајке светих краљева Драгутина и Милутина), ктиторке манастира Градац.

Као саставни дио династичке баштине Немањића, љиљани се налазе на српском новцу, фрескама и задужбинама. Твртко I Котроманић преузима љиљане у свој грб 1377. године када се у манастиру Милешеви, над моштима Светог Саве, крунише за „краља Срба Босне и Поморја”.

У свим сачуваним средњовјековним повељама босанских владара и великаша (од Кулина бана, преко Твртка I, до Стефана Томашевића), писмо је ћирилица, а језик је експлицитно дефинисан као српски.

2. Историјски парадокс: Грб крсташа као национални амблем исламске народности!

Стилизовани љиљан био је главно обиљежје француских племића и крсташа током ратова против исламских држава на Блиском истоку.

Апсурд нашег времена – данашњи бошњачки национални покрет једини је муслимански колективитет у свијету који за свој примарни симбол користи изворно хришћански симбол – и то управо онај под којим су крсташи јуришали на исламски свијет.

3. Хералдичка хирургија: Уклањање крстова са династичких грбова.

Апсурд фабриковања идентитета понајвише се огледа у савременој модификацији средњовјековних симбола. Изворни грбови Котроманића и средњовјековне Босне садржавали су хришћанске крстове (како на штитовима, тако и на крунама и заставама).

Приликом политичког усвајања овог симбола 1992. године, извршена је свјесна хералдичка редакција: крстови су уклоњени, а задржан је само љиљан, како би се визуелно прикрио хришћански и немањићки коријен тог грба и прилагодио потребама једне конфесије.

4. Калајев пројекат, Устав из 1974. и демографска стварност.

Конструкција „бошњаштва“ као обухватног идентитета није производ 20. вијека, већ аустроугарске окупационе политике.

Крајем 19. вијека, аустроугарски министар Бенјамин Калај започиње системски инжењеринг стварања „бошњачке нације“ с циљем пресијецања веза овдашњег народа са Србијом. Тадашњи муслимани су се томе оштро супротставили – одбијали су Калајев наметнути нови национални идентитет, сматрајући себе у вјерско-културном смислу дијелом исламског свијета одн. Турцима, а идентитетски и језички везаним за српско поријекло.

Током читавог 20. вијека ова групација тражи свој номинални оквир. Тек Уставом СФРЈ из 1974. године добијају статус конститутивног народа под вјерско-националним именом Муслимани (са великим М). Властити етноним Бошњаци усвајају тек на Бошњачком сабору у Сарајеву 1993. године.

Демографски контекст (мухаџири): Креирање мита о „јединим хиљадугодишњим старосједиоцима“ занемарује историјску чињеницу да је значајан дио данашњег муслиманског становништва у БиХ (према процјенама историчара и преко 60-70%) потомак мухаџира – муслиманских избјеглица које су се током 18. и 19. вијека масовно досељавале у Босански пашалук повлачењем Османског царства из Србије, Црне Горе, Славоније, Угарске и Далмације.

Предложени монумент на Фортици није споменик историјској истини, већ споменик забораву и идеолошкој конструкцији. Намјера да се симбол који свједочи о хришћанским, немањићким и српским корјенима средњовјековне Босне претвори у искључиви маркер политичког ислама представља врхунац историјске манипулације.

Истина је, међутим, неумољива: сваки љиљан подигнут на овим просторима – чак и када му уклоне крст – свједочи о Богородици, Светој Тројици, Немањићима и српском средњовјековном насљеђу.

ФОТО: фејсбук