Скандал на Козари, срамота дубичке „Просвјете”! (ФОТО)

Бетоном и сјајним иноксом „окрстили” злотвра друга Шошу на крвавом стратишту!

Браварски пијетет на светом мјесту! Срушили споменик, па подигли путоказ за крвави маљ друга Шоше!

Аутор: Зоран М. КОС, новинар-истраживач и публициста

(У сарадњи са аналитичким тимом)

Најављени илиндански скуп у организацији дубичке „Просвјете” представља коначни покушај да се кроз симултани верски обред забашури грађевински и естетски атентат на меморијалне комплексе Кнешпоља. Подизање неписмених латинично-ћириличних путоказе и серијских инокс крстова са рекламама приватних бравара брутално је погазило стручну реч историчара и девастирало аутентични камени амбијент поткозарских стратишта. Овај истраживачки оглед деконструише како је под плаштом обнове извршена приватизација културе сећања зарад јефтиног маркетинга и незајажљивог ктиторског егоизма „аутора те глупости”.

ШИРОКА ЛУКА, 2. август – Јутрос, на Светог Илију, јављамо се директно са лица места, из саме крваве Широке луке подно Козаре, где се велерас и 18 одвија најављени меморијални скуп. На терену затичемо огољену и болну стварност која нема никакве везе са истинском културом сећања, већ са агресивним маркетингом и естетским суновратом…

Браварски пијетет и инокс рекламе на светом месту

Гледам овај јад и чемер на фотографијама локалитета „Шошин јарак” и Рањеничке чесме у Грабовцу и покушавам да ухватим нит са правилима нормалности, логике и пијетета. Не вреди. Тамо где наука и етика престају, почиње естрадни бизнис под плаштом лажног родољубља. Оно што председник дубичке „Просвјете”, као самопроглашени идејни творац и уметнички „аутор те глупости”, мисли да је „уређено и обележено” место сећања, у ствари је обична разрована пустиња. На месту где би човек требало да застане у тишини, поклони се сенима жртава и осети свету тежину Козаре, дочекује нас амбијент који подсећа на недовршени сеоски паркинг или привремено грађевинско стовариште. Сјајни, углачани инокс крстови од нерђајућег челика, причвршћени масивним машинским шрафовима за голе бетонске коцке, делују као стубови за јавну расвету или фабричка ограда.

Док шетамо овом девастираном рутом, мој фотограф ме тихо подсећа на наше раније доласке и у пола гласа каже: „Е мој Зоране, лепо сам те упозоравао да на Козари има медведа.(читај:међеда!)” Окренем се и, као и увек, љутито му одбрусим: „Ма нема их, шта причаш!” Он застане, покаже руком према оном хладном, машинском металу, ланцима од арматурног гвожђа и каже: „Има, има, видиш да их има… Само нису аутохтони.”

И заиста, нису аутохтони. Као што завичају не припада ни она његова накарадна књижевна награда названа туђицом и то по човеку  незавичајном завичајцу који уопште није радом из  из овог краја. награда „Дивит”, која као турска мастиљара без мастила симболизује самопорицање и зулум ,тако Козари не припада ни овај лимени, браварски кич. Потпуни је логички и идентитетски суноврат да организација која има задатак да чува српску културу поставља неписмене ћирилично-латиничне путоказе са ознакама „500m” и „2,2km” испред козарских светиња.Зулумћари, рар не!

Данас, најавом илинданског скупа, „аутор те глупости” изводи свој коначни институционални маневар. Користећи стару тактику „ко нам шта може, ми можемо све”, он под плаштом оправданог и светог опела за 500(?) несахрањених рањеника Мученика покушава да направи незамислив историографски Франкенштајн-колаж. На исти дан и место насилно се гура комеморација за српске жртве комунистичке револуције из 1941. и 1942. године, правећи опасну релативизацију и ревизију. Порука је јасна: света емоција народа према рањеницима са Мљечанице треба да послужи као емоционални штит и духовно покриће за грађевински атентат на терену. Администрација је нема, епископ стар, па мишеви коло воде, мислећи да ће свештени обред амнестирати лош извођачки укус, занатске зупчанике и приватне рекламе донатора утиснуте на самом православном крсту.

Али Козара и Кнешпоље се не могу брендирати нити претворити у ЕПП каталог приватних интереса. Памћење без чисте историјске истине није памћење. Светом месту су потребни молитва, тишина и вечни камени континуитет, а не серијски штанцовани лим посут туцаником. Свештеник ће урадити свој део посла, очитаће молитву за покој душа наших мученика. Ако не знате пут до тамо,  не брините, „аутор те глупости” се побринуо да вас дочека његов лични оријентир налик на фабрички стуб за струју. Ако упркос свему залутате, не чудите се шта вас је снашло,  у режираном свету завичајних комбинација, чак и медведи носе шешире. Али одмах након што се опело заврши, а дим из кадионице разиђе, отварамо архиву и до детаља размонтирамо овај естетски фалсификат.

Историјска режија, „Бели шиш” и матрица селективног заборава

Свештенички духовни дуг према мученицима биће испуњен, али ми остајемо очи у очи са бруталном реалношћу на терену и оним што је уследило, најављеним „историјским часом” у Широкој Луци. Дошли смо, погледали и проценили шта је стварна историја, а шта њена јефтина локална режија.

Предавач на овом несвакидашњем „3 у 1” часу маште и тумачења је лично „Он”, председник дубичке „Просвјете” , самопроглашени специјалиста за све и свашта, општи смер. Човек чији умишљај коначно леже на своје место када се погледа његов досадашњи грађевински и културолошки поход. Након што је већ извршен  скрнављење споменика на Патрији и тамо патентиран  културолошки фалсификат, ред је био да чујемо и његово „научно” образложење. Некада је у Мостару сирово речено: „Направићемо ми старији и љепши мост.” На Козари и Патрији, ови савремени „неимари” одлучили су се за још гору варијанту, срушили су изворно, погазили реч петорице историчара, па излили новији и, по сопственом лошем укусу, „лепши” споменик. Смеју се струци у лице. Бога се не боје, јер они тренутно владају локалним буџетима и администрацијом.

У цивилизованом свету, обнова је чин понизности пред историјом, где се постојећи споменик пажљиво лечи и чува ради будућих генерација. На Козари је, међутим, под плаштом обнове извршен грађевински атентат: стари споменици су девастирани, затрпани бетоном и угушени индустријским сјајем инокса. То није обнова, то је фалсификовање прошлости, материјално користољубље и брисање аутентичног памћења заједнице. Умишљај „аутора” овог деструктивног грађевинског похода коначно се огољује на тзв. „нултој тачки”, новопостављеном саобраћајном тотему, односно путоказу (4. биљег) који наизглед служи за туристичко-меморијалну оријентацију, а за који они који залутају поручују: „Не брините ако не знате пут, чека вас Бели шиш, наш путоказ, он вас даље води.”Ово је „центар“!

Стуб са путоказима

Саобраћајни тотем „Бели шиш” на нултој тачки селективног заборава. Неписмени ћирилично-латинични хибрид са ознакама „500m”, „2,2km” и нелогичним стрелицама демаскира антикултурне намере својих градитеља и потпуни изостанак стандардизованих међународних ознака за туризам и меморијале. Фото: З. М. Кос

Погледајте управо тај лимени тотем на насловној фотографији: то е тај нови самопроглашени центар свега, па и саме Козаре,  наш „Бели шиш”. Погледајте те бруталне латиничне стрелице и бројке накалемљене на бели лим који штрчи усред козарског зеленила. Неписмени ћирилично-латинични хибрид са стрелицама које хаотично и нелогично упућују „напред, назад, лево, десно” на истој притки, јасно демаскира укус и намере својих градитеља. На овом тотему нема нормалних, стандардизованих ознака које се свуда у цивилизованом свету користе за туристичко-меморијалну и саобраћајну сигнализацију,  све је подређено дивљој извођачкој машти.

А иронија историје је комплетна баш на овом месту. Овај простор је у нашем народу одавно познат по Драгином кориту за крмке. Легендарни Драго Кличковић је управо у та крмећа корита крио пушке, док је тадашња милиција непрекидно роварила, прекопавала терен и тражила оружје, али га никада није нашла. Чим би се милиција мало одмакла, Драго би испуцао коју, они би се хитно вратили и поново све преровали као помахнитали – баш као што и ови данашњи „неимари” роваре и преливају бетоном Козару. Али ни тада милиција ништа није нашла, јер је Драго своју танџару након пуцања убацивао замотану у врећу право у корито за крмке, у мећу, тамо где нико не гледа. Ови данашњи прекопавачи и градитељи „Белог шиша” такође непрекидно роваре, прекопавају и преливају камени континуитет Кнешпоља, али у свом том бетонирању за собом остављају само празнину и јефтину лимену ЕПП селекцију, потпуно слепи за праву народну историју довијања и отпора.

Избор Светог Илије као дана за овај скуп представља грубу историјску грешку. Око Светог Илије страдали су мештани околних места масовно, док су сами рањеници страдали у току и по завршетку офанзиве, до Светог Илије од њих већ није остало ништа. Да апсурд буде већи, илустрација на позивници показује како друг носи рањеника, а ти исти „другови” су рањенике оставили и ставили у положај страдања. Поготово је безобразно, за народ збуњујуће и етички недопустиво правити у исто време обележавање страдања за покој душа православних Срба које на овом подручју, од половине 1941. и почетком 1942. године, побише следбеници екстремних циљева комунистичке револуције. Поред геноцида над Србима у НДХ и погибија устаника, била је то нова трагедија мученичког српском народа Босанске Крајине. Спајати ове контексте у исту илинданску режију је безобзирно потискивање чињеница по матрици: „ко нам шта може, ми можемо све и како хоћемо”.

Зато данас и имамо књижевну награду за децу турског имена „Дивит”, којом смо овековечили појам симбола зулума и преверавања, као што смо у Кнешпољу окрстили и злотвора Шошу и подигли му спомен-обележје. Ето то смо урадили и то радимо под вођством локалних скрнавитеља. На овом лименом стубу путоказа нема Мраковице, нема Патрије, нема Мацура, нема Дечијег гробља ни Витловске. Ова себична бизнис-селекција представља бруталан пример монументалног егоизма и нулту тачку селективног заборава, где заједница губи своје памћење зарад занатског профита и личне промоције „аутора те глупости”.Али има храм у „тјеснацу“, о њему чемо касније!?

Али највећи апсурд и неправда ове локалне инсценације јесте потпуно, безочно брисање људи који су заправо крварили на терену.

Теренска екипа испред споменика на Патрији

 Избрисани гумицом заборава – Аутентична завичајна екипа која је годинама обилазила терен, претраживала архив и у камену бранила историјски континуитет Козаре, пре него што је прекројени споменик на Патрији постао плен културолошког фалсификата и приватне режије „специјалисте за све и свашта”. Фото: З. М. Кос

Погледајте ову другу фотографију из наше новинске архиве: ту стоји екипа која је истински радила,  по терену, претраживала и спасавала од заборава ове козарске локалитете. А шта је са њима данас у званичној режији председника „Просвјете”? Избрисани су гумицом! Баш као у оној дечијој песмици Душка Радовића о страшном лаву: „Био једном један лав… Какав лав? Страшан лав, нацртан лав… Гумица је избрисала лава, и ником ништа.”

Тако је и ову екипу, која је у камену и зноју носила истину Кнешпоља, локални „уметник” потпуно склонио са сцене како му не би кварили приватни ЕПП пројекат и засенили његов пренадувани ктиторски его. А ко је та нова „гумица” која брише лавове са терена?

Препарирани медвед са ловачким шеширом

 Све је наопако у завичајном ЕПП каталогу похлепе – Када неименовани „неимари” брутално затрпају старе споменике бетоном, а историјску струку протерају из Шошиног јарка, тада чак и неаутохтони козарски „међед” ставља шешир и постаје гласноговорник нове културне политике. Фото: З. М. Кос

Погледајте трећу фотографију: то је тај нови козарски „медвед” са ловачким шеширом, симбол уплитања неаутохтоног кича и сирове самовоље који је запосео кутке нашег завичајног сећања. Страшно, страшно. Нацртаног лава брише ушушкани, вештачки међед, док Кнешпоље у тишини посматра режију сопственог заборава. Стари споменици су девастирани, затрпани бетоном и угушени индустријским сјајем инокса. То није обнова ,то је фалсификовање прошлости, материјално користољубље и брисање аутентичног памћења заједнице.

ПОЗИВ ЧИТАТЕЉИМА: СЛИКАЈТЕ ДЕВАСТАЦИЈУ НА ТЕРЕНУ!

Позивамо све становнике Кнешпоља и Поткозарја да нам пошаљу своје фотографије девастираних споменика -изворне, и сад  бетонираних стратишта и наметнутог индустријског кича са терена , упоредите нову Рањеничку чесму преливену сивим грађевинским бетоном са изворним изгледом пре овог грађевинског атентата. Сликајте све серијске инокс крстове постављене „иза затворених врата” мимо струке у Јарку и околини. Не дозволимо да нам завичајни прекројитељи избришу историју и огласним паноима замене камени континуитет наших предака. Ваше документоване материјале шаљите у склопу шире акције јавности за спас козарских меморијала.

Рањеничка чесма пре девастације

Аутентичност и склад са пејзажом – Изворни споменик у Грабовцу са природном патином и три камена пилона на врху, које су савремени „неимари” брутално срушили и уклонили како би направили простор за своје извођачке експерименте. Фото: З. М. Кос

Рањеничка чесма после бетонирања

 Грађевински атентат под плаштом обнове – Изворни камени амбијент замењен огромном количином сивог грађевинског бетона префарбаног у бело, чиме је светилиште претворено у хидротехнички бедем са јефтиним степенастим завршецима налик на позоришне кулисе.

„Франкенштајн-колаж” на трећој локацији у Јарку

Сукоб традиционалног камена и хладног машинског метала – Криви бетонски зид на чији је крај посађен серијски инокс крст са вијцима, потпуно изолован од традиције Кнешпоља и изворног каменог знамења са традиционалним млинским точком.

Упаљене свеће за избрисане у Шошином јарку

 Памћење које се не може избрисати гумицом заборава – Тихи пламен свећа на стратишту у Шошином јарку за све оне мученике Кнешпоља чија су имена и локалитети свесно изостављени са лименог тотема савремених прекројитеља историје.

ФОТО: Зоран М. КОС