Свједочанство Стеве Буловића насупрот росвај ктиторству – како је дубичка „Просвјета” путоказима избрисала Патрију и Мраковицу са улаза у Широку луку

Козара није ничија прћија

Пише : Зоран М. КОС, новинар-истраживач и публициста

(У сарадњи са аналитичким тимом и стручном јавношћу)

Уместо хладне статистике и естрадног маркетинга локалних моћника, култура сјећања на Козари брани се именима жртава и аутентичним подвизима преживјелих. Још 1972. године, преживјели рањеник козарачке крваве страданије, Станко Поповић, подигао је сопственим трудом Рањеничку чесму како би искрено и без политичких рачуна одао почаст својим страдалим друговима.

Изворни и аутентични изглед спомен-чесме у Грабовом јарку пре уништења од стране „крсташа“ и „академика“

Данас, у Широкој луци, насупрот функционерима који возе скупоцјене аутомобиле и хвале грађевинске предузетнике, стоји млади Андреј Буловић. Он у рукама достојанствено држи слику свог претка Стеве Буловића (1924–1942), који је из Градишке дошао на Козару, био рањен од кушума митраљеза на Козари и пребачен на Витловској у болницу затим пред пробој у Грабов јарк и ту звјерски убијен са осталим рањеницима.

Чувари породичног памћења: Млади Андреј Буловић испред споменика у Грабовом јарку држи фотографију свог претка Стеве, сведочећи о страдању које локални организатори нису поименично поменули

Док званични говорници СПКД „Просвјета” из Козарске Дубице нису изговорили ниједно једино име палог борца или цивила, Андрејева породична трагедија , у којој је Стевин отац Петар заклан у Старој Градишки, а брат Јово завршио у логорским жицама Њемачке, представља болни шамар савременом селективном памћењу.

Пијетет који не бледи: Потомци козарачких мученика из породице Буловић достојанствено прате помен, чувајући лик свог пострадалог претка у епицентру Широке луке

Као новинар-истраживач, упућујем ово јавности као оштар протест и научну деконструкцију грађевинског, естетског и историског атентата који се тренутно спроводи на поткозарским стратиштима. Меморијални скуп код спомен-чесме Грабов јарак, у организацији Општинског одбора СПКД „Просвјета” Козарска Дубица, оголио је поразну чињеницу: под плаштом лажног родољубља, на дјелу је брутална приватизација културе сјећања, комерцијализација пијетета и свјесно фалсификовање географије страдања Кнешпоља и Козаре , коју мештани попут Драгице Драгине отворено називају обичним „прањем пара”.

Путоказ као инструмент брисања историје

Најбољи материјални доказ ове противзаконите делатности јесте импровизована конструкција путоказа закована на самом улазу у историјски епицентар Широке луке. Пажљива научно-кустоска анализа открива следеће чињенице:

Институционална неписменост

Супротно одредбама Закона за заштиту споменика, постављен је неартикулисан низ табли насађених на један стуб, са неписменим латинично-ћириличним смерницама које руше заштићени природни амбијент Поткозарја.

Рекламни индекс уместо науке

 Све тачке које путоказ наводи (Шошин јарак, Рањеничка чесма, Грабов јарак, Црква Св. Петке и Храм у Међувођу) представљају искључиво локације које су организатори одабрали за сопствене грађевинске интервенције и остале радове.Гаде их нема тога нема, не постоји..

Инокс обиљежја насупрот светињи

Ове локације су обележене серијским инокс (металним) крстовима ушрафљеним у огољене бетонске коцке. Уместо имена 450(пише на чесми!) или 500(пише на позивници!) пострадалих рањеника (чијим се бројкама на позивницама паушално лицитира), на полеђини сва три крста стоје крупно угравиране рекламе приватних бравара и натписи дародаваца (попут „Крст придарио Н.Т. на једном, на другом је „Он“, на тречен брат из Отаџбине).Имају само и помињу се приватна имена директори,шефови газдинстава, начелници, грашевински неимари, не помиње се ниједна установа, удружење или сл.

Грађевинска импровизација и историјски час: Представник „Просвјете” најављује наставак постављања крстова испред спомен-чесме у Грабовцу, из чијег бетона излази поцинчана цев од пола цола са коленом на врху

Естетски контраст на стратишту Грабов јарак: Опело испред новопостављеног серијског крста од сјајног инокса (росваја) зашрафљеног у бетон, чија упадљива индустријска израда нарушава аутентични рустични амбијент Поткозарја

Поглед на меморијални скуп у Грабовом јарку: Окупљени верници и свештенство током служења помена на стратишту у Широкој луци, окружени природним и заштићеним камено-шумским амбијентом Поткозарја

Брутално географско брисање Патрије и Мраковице

Највећи скандал ове конструкције јесте оно што је са ње намерно изостављено. У смеру унапред, путоказ потпуно игнорише Мраковицу као централни меморијални простор, заједно са кључним тачкама офанзиве као што су Витловска, Саставци и Зидани млин. У смеру уназад, поглед ка прошлости оставља у мраку Патрију, митско место крвавог пробоја козарачких збегова , као и масовне гробнице у Мацурама. Пошто на Патрији и Мраковице локални организатори немају своје приватне браварске рекламе, ове светиње српског страдања за њих једноставно не постоје.

Какав суноврат естетске и духовне свијести показују ови сјајни метални елементи најбоље свједочи чињеница да на Мраковици, још од Митровдана 1993. године, стоји скромни дрвени крст Његове Светости блаженопочившег Патријарха Павла. Исто тако, природни дрвени крст чува сјећање и на стратишту Јадовно 41. Али за дубичку „Просвјету”, росвај је росвај, он шљашти, скупљи је и погоднији за потписе локалних ктитора.

Идеолошко префарбавање и забашуривање злочина

Овакав вид селективне меморијализације свјесно спроводи насилно „окрштавање” некадашњих партизанских споменика, који су претходно намерно остављени да пропадну. Уместо стручне конзервације мљечаничког камена, изведено је грађевинско изобличење простора: партизани Козаре се префарбавају у српске тробојке, а на мјеста страдања се насађује нрђајући индустријски челик. Код спомен-чесме у Грабовом јарку из бетона вири обична поцинчана цев од пола цола са кољеном на врху, окружена ланцима и ступчићима који су од простора направили шљунковиту пустињу.

Истовремено, СУБНОР, чији су ово изворни споменици, потпуно је заобиђен(читај:нече да се меша себи у посо!) и одсутан са скупа. Револуционарни терор команданта Јосипа Мажара Шоше и његових егзекутора свјесно се забашурује нејасном синтагмом из позивнице: „пострадали из идеолошких разлога и остала страдања”. Сама „Просвјета” признаје своју стручну немоћ када њен шеф, држећи историјски час код чесме у Грабовци, отворено каже да није историчар и да ће „историчари тек морати написати то што треба”, док он лично наставља да „сади крстове” свиђало се то коме или не.Да и понавља да че да настави ако сам добро схватио да „сади“ крстове свиђало се то неком , као… или не Почиње Крсташки поход, да не каћем рат на Козари Треба га зауставити да не направи крижни пут као комшије.

Новинар-истраживач и публициста Зоран М. Кос на лицу места у Грабовом јарку: Документовање новопостављених елемената у природном амбијенту густе грабове шуме, по којој је ово поткозарско стратиште и добило име

Захтеви јавности и струке

На дан када се у Уштици обиљежава дан страдања Рома у НДХ, Козара мора послати поруку достојанствене историјске истине, а не провинцијског бизниса. Овим отвореним писмом захтијевамо:

Хитну интервенцију Републичког завода за заштиту културно-историјског наслеђа ради уклањања нелегалних, естетски неприхватљивих инокс конструкција и поцинчаних цијеви у Грабовом јарку.

Уклањање свих приватних реклама и плочица са именима појединачних ктитора и фирми са полеђине крстова. Сакрална мјеста припадају мученицима попут Стеве Буловића, а не маркетингу дародаваца.

Ревизију путоказа на улазу у Широку луку и постављање нових, научно тачних табли према предлогу водећих српских историчара из 2025. године, које ће равноправно вратити Патрију, Мраковицу, Витловску и Мацуре у географију српског памћења.

Измену термина обележавања: Прихватање званичног предлога да се ова страдања у Кнешпољу убудуће обиљежавају на дан Свете Вјере, Наде, Љубави и мајке им Софије, чиме би се скуп измјестио из оквира тренутних локалних манипулација.

Истина се мора изговорити без страха. Све што шљашти на Козари данас није пијетет, већ споменик сопственој умишљености аутора ове естетске срамноте. У наредном периоду ћемо посебно обрадити сваки појединачни локалитиет и детаљно га документовати како новим теренским фотографијама, тако и старим, архивским снимцима који приказују изворни изглед ових данас девастираних и изобличених споменика.

Традиција и духовност у култури сећања: Скроман дрвени крст који је удружење „Јадовно 1941” поставило на стратишту у Земуну, показујући како се достојанство жртава чува природним и традиционалним знамењима без сувишног сјаја

Смиреност и пијетет насупрот индустријском сјају: Велики дрвени крст постављен на Мраковици о Митровдану 1993. године, који у потпуном складу са природом и историјом чува сећање на козарачке жртве

ФОТО: Зоран М. КОС