Четири одвојена ентитета

Необорив доказ да је реакција Срба 1991. била самоодбрана, а не „планирана агресија”

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Једна од највећих конструкција којој се деценијама изврће историја распада Југославије јесте тврдња о унапријед осмишљеном „великосрпском плану”. Историјске чињенице са терена из 1990. и 1991. године говоре потпуно супротно: реакција српског народа била је ланчана, фрагментисана, изнуђена и апсолутно посљедична.

Доказ за то јесте чињеница да Срби нису наступали кроз једну централизовану војно-политичку организацију, већ су се, затечени и уплашени рехабилитацијом усташке иконографије и брисањем из Устава, самоорганизовали локално – кроз чак четири засебна и потпуно одвојена ентитета у границама тадашње СР Хрватске:

1) САО Крајина (формирана у Сјеверној Далмацији, Лици, Кордуну и Банији).

2) САО Западна Славонија (формирана на подручју Пакраца, Дарувара, Грубишног Поља и околине).

3) Српска област Источна Славонија, Барања и Западни Срем (формирана на истоку).

4) Дубровачка Република (проглашена 24. новембра 1991. године у Цавтату под вођством Александра Аполонија, као покрет локалних аутономаша и свих оних који су жељели очување Југославије и спречавање туђманизације Далмације).

Свака од ових области настала је аутономно, као локални одбрамбени рефлекс. Да је постојао унапријед разрађен државни или војни план о стварању јединствене територије, не би настале четири раздвојене административне јединице са сопственим органима власти. Народ у свакој од ових регија реаговао је самостално, спашавајући сопствене породице и куће од репризе 1941. године.

Разлог због којег се Дубровачка Република није административно спојила са осталим трима областима у децембру 1991. године додатно потврђује одсуство било каквог централног плана. Наиме, иницијатива у Цавтату није настала као српски национални пројекат, већ као аутохтони геополитички и регионални покрет свих грађана дубровачког приморја који су се супротстављали екстремизму ХДЗ-а.

За разлику од трију српских аутономних области на сјеверу које су баштиниле заједнички крајишки идентитет и биле физички и институционално усмјерене једна према другој, Дубровачка Република је концептуално замишљена као неутрална, слободна зона са сопственом локалном управом под заштитом ЈНА. Њена географска одвојеност, али превасходно специфичан мултиетнички и аутономашки карактер, били су разлог зашто овај ентитет није учествовао у процесу стварања јединствене српске државе на западним просторима.

Након повлачења снага ЈНА у мају 1992. године, хрватске формације су насилно угушиле Дубровачку Републику, што је пратио егзодус и системски прогон преко 15 000 Срба и пројугословенски оријентисаних грађана са простора Дубровника и Конавала.

Одговор на етничко чишћење Срба и хрватско једнострано отцјепљење: Обједињавање у РСК као легитиман чин

Поред једностране одлуке Загреба о отцјепљењу од СФРЈ, преломна тачка за коначно политичко и војно уједињење српских области била су брутална страдања Срба изван самог крајишког језгра током јесени 1991. године. Застрашујуће хрватске паравојно-параполицијске операције попут „Откоса” и „Оркана” у октобру и новембру 1991, током којих је у Славонији спаљено преко 100 српских села, као и талас прогона више од 251 000 Срба из градова и ванкрајинских подручја под контролом Загреба, те брутално гушење Дубровачке републике, дефинитивно су демантовали све илузије о могућности суживота са новорежимским паравојскама.

Суочен са реалношћу потпуног уништења, српски народ је искористио своје историјско и уставно право на самоопредјељење. Обједињавање српских области и проглашење статуса „републике” на Светог Николу, 19. децембра 1991. године (када су се САО Крајина, САО Западна Славонија и Српска Област Источна Славонија, Барања и Западни Срем спојиле у Републику Српску Крајину), било је директна, легална и изнуђена реакција на прогон и хрватско проглашење независности.

Планским уздизањем на ниво републике, Крајина је у правном и политичком смислу јасно показала да је конститутивни српски народ, након што је насилно избачен из Устава Хрватске, задржао право да остане у тадашњој сувереној Југославији. Ово уједињење није било узрок рата, већ касна политичка консолидованост и легитиман одбрамбени механизам народа који је након четири одвојена жаришта и стравичних злочина у Славонији морао да обједини своје снаге и институционално заштити свој голи опстанак.

ФОТО: фејсбук