Тихи прогон који траје – саборност против нестанка

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

Прогон Срба из Крајине оставио је дубок траг, не само на разорену и опустјелу земљу, већ и на читаво наше биће, наш идентитет и матерњи говор. Недавно смо у уредништву „Ускока” водили дуг и тежак разговор о овој теми, отварајући ране које ни послије толико деценија не зацјељују. Сваки прогнани крајишки човјек, у ком год ћошку свијета да се обрео, носи у себи исту бол, осјећај да полако губимо тло под ногама.

Изгубљене су куће, имања и вјековна огњишта, али од свега је најстрашнији тихи губитак онога што нас суштински одређује. „Губимо се. Утапамо се”, записао је један од наших људи у недавној преписци, сажимајући у двије кратке реченице сав очај расијања. Овај прогон нас је коштао прескупо, није однио само територију, већ кида читаво српско крајишко биће. Када се један народ физички ишчупа из свог коријена, тада почиње она друга, подмуклија фаза страдања: постепени заборав самога себе.

БОРБА ЗА ЈЕЗИК, ГОВОР И КРАЈИШКО БИЋЕ

Један од најболнијих ожиљака прогона види се у језику. Наш човјек, одрастао далеко од родног краја али са срцем у њему, с тугом говори како је некада одлазио међу своје у Крајину само да од милине слуша њихов, наш изворни говор. Данас се та милина претворила у грчевиту свакодневну борбу. Родитељи у расијању воде тиху битку да им дјеца уопште проговоре српски. „Мука жива”, каже саговорник, свједочећи како се у страном и ужурбаном окружењу дјечји гласови све више удаљавају од звукова завичаја.

Када утихне језик предака, почиње нестајање. Зато посљедице прогона трају сваког дана, кроз сваку заборављену ријеч, кроз сваки изгубљени нагласак и кроз сваку генерацију која Крајину памти само као дивну бакину бајку или тужну причу из далеке прошлости.

САБОРНОСТ КАО ЈЕДИНИ ОДГОВОР НА ЗАБОРАВ

У свијету који нас брзо утапа и меље, једини одговор на овај тихи нестанак јесте саборност. Од пресудне је важности да будемо на окупу, чврсто ослоњени једни на друге. Наша Црква остаје вијековни стожер око којег се сабирамо и у коме душа налази свој мир и свој језик. Једнако тако, српска друштва, завичајни клубови и организације, сабори и прела, имају свету дужност да његују крајишке дијалекте, обичаје, пјесму, културу и традицију, не дозвољавајући да се угаси пламен који смо са огњишта понијели.

У тој борби нема малих корака. Па чак и ова наша мала Ускок страница на Фејсбуку, са сваким објављеним записом, сликом и ријечју, труди се да одржи памћење и отргне га од заборава. Не смијемо допустити да вријеме доврши оно што је започето прогоном. Чувајући свој говор, своју православну вјеру и саборујући заједно, ми чувамо Крајину живом у нама самима, ма гдје данас живјели.

А пламен се треба на угашено огњиште враћати.

ФОТО: фејсбук