Куда плови црно-бијели брод и хоће ли коначно сванути у Хумској?
Пише: Српскопитање
Кажу да после сваке кише долази Сунце. Само у Хумској то правило, изгледа, већ предуго не важи.
Ноћ над Партизаном траје годинама. А када се учини да се на хоризонту појављује први трачак светлости, као да неко поново спусти завесу и пошаље поруку да Фудбалски клуб Партизан не може — или не сме — ни у једном сегменту да буде најбољи.
Ипак, колико год ноћ била дуга, ниједна није трајала заувек.
Партизан више нема право да троши своје људе
Партизан је последњих година потрошио много својих бивших играча. Људе који су оставили озбиљан траг у црно-белом дресу, који познају величину клуба и који су својим именима покушавали да врате веру навијачима.
Неки су одлазили разочарани. Неки су искоришћени као штит. Неки су дочекани као спаситељи, а испраћени као кривци за све.
Да ли ће Партизан сада потрошити и Сашу Илића и Радосава Петровића, на челу са Данком Лазовићем?
Видећемо.
Али се искрено надамо да неће.
Јер Партизан више нема луксуз да одбацује сопствене легенде и троши људе који његов грб не доживљавају као пролазну функцију, већ као део живота.
Оставке су најављене, па повучене — шта се сада нуди?
Стручни штаб, спортски сектор и готово цела управа најавили су и поднели оставке. Затим су се предомислили.
Добро.
Ако остају, онда јавност има право да зна шта својим останком нуде. Који је план? Који су рокови? Ко је одговоран за резултате, ко за финансије, ко за спортски сектор, а ко за повратак поверења навијача?
Останак не сме да буде само одлагање проблема. Мора да представља почетак нове, озбиљније и потпуно отворене борбе за Партизан.
Највећа грешка направљена је првог дана
Ова управа је на самом почетку направила једну озбиљну грешку.
Морала је одмах да ангажује независне домаће и стране ревизоре који би детаљно прегледали комплетну документацију клуба. Резултати те ревизије морали су да буду јавно објављени на званичном сајту Партизана.
Без скривања.
Колико Партизан тачно дугује? Коме дугује? На основу којих уговора и послова? Колики је стварни годишњи буџет клуба? Одакле новац долази и у којим износима? Колике су обавезе према држави, бившим играчима, тренерима, менаџерима, добављачима и другим повериоцима?
Објављивање потпуне истине изазвало би фудбалски земљотрес у Србији.
Показало би да је Партизан изабрао транспарентност као основ свог рада. Истовремено би поставило стандард пред све оне који годинама финансијским акробацијама и мађионичарским триковима са улепшаним извештајима прикривају право стање, добијају лиценце и остављају клубу још веће дугове, а све зарад титуле, лечења комплекса званог црно-бела Армија.
Партизан је имао прилику да први каже:
„Ово је истина. Ово је наш дуг. Ово су људи који су га направили. Ово је нас план да га вратимо.“
Та прилика још није изгубљена.
Шта би Партизан добио потпуном транспарентношћу?
Добио би, пре свега, истину.
Добио би коначан и јасан пресек дуга, без нагађања, спиновања и произвољних тумачења.
Видело би се ко се у јавности представља као велики партизановац, а истовремено је тужио клуб или од њега потражује новац. Видело би се колико Партизан дугује држави, али и колико држава заиста даје Партизану. Видело би се колику камату држава обрачунава Партизану. Коначно би престало препуцавање бројкама које свако тумачи према сопственом интересу.
А најважније — Партизан би поново добио своју армију навијача.
Људи не беже од истине, колико год она била тешка. Беже од лажи, прикривања и осећања да их неко годинама прави наивне.
Навијачи би поново пунили стадион када би знали да се пред њима ништа не крије. Дошли би не само да гледају утакмицу већ да помогну обнову клуба који им отворено говори где се налази и куда жели да иде.
А шта би Партизан изгубио?
НИШТА.
Европу већ не игра. За титулу се не бори равноправно, јер титуле се освајају пре почетка првенства. Клуб је предуго удаљен од места које му припада. Не постоји више ништа што треба чувати ћутањем, осим туђих грешака и туђих интереса.
Шта је ова управа урадила добро?
Да ли је актуелна управа урадила добре ствари?
Јесте — и то много више него што јавност види.
Смањен је део дуга. Буџет је приближен реалним могућностима. Почело је уређивање стадиона. Направљено је неколико изузетно добрих трансфера. Покренути су процеси чији се резултати не виде преко ноћи.
Проблем је што највећи део тога није јасно и систематски представљен јавности.
Због тога 99 одсто људи не зна право стање. А када нема званичних чињеница, простор заузимају гласине, интересне групе, самозвани спасиоци, лажни ауторитети и професионални продавци магле.
Једна лаж поновљена стотину пута почиње да звучи као истина. Управо зато се истина не сме шапутати — мора се документовати и објавити.
Ова управа, на челу са Расимом Љајићем, Данком Лазовићем и Милком Форцан, треба да остане. Треба да остане и спортски сектор.
Али њихов останак мора да прати потпуна транспарентност, јасна подела одговорности и мерљиви резултати.
Подршка не знаци ћутање. Напротив — права подршка подразумева да се од људи који воде Партизан захтева да буду достојни његове величине.
Метла мора да прође кроз Хумску
У Партизану мора да почне озбиљно чишћење свих структура клуба.
Не може се градити здрава будућност док у систему остају људи, навике и интересне групе које су клуб годинама изједале изнутра. Каријес се не лечи тако што се преко њега стави нова фасада. Ако се не одстрани, полако и сигурно уништава све око себе.
Партизану зато није потребна представа за јавност, већ прецизна и немилосрдна реорганизација.
Свако ко прима плату од Партизана мора да има јасан посао, одговорност и резултат који може да се измери. У клубу више не сме да буде места за људе без задатака, за вечите саветнике, почасне функционере без учинка и оне који се појављују само када треба стати пред камере.
Партизан није ничија приватна канцеларија, политички плен, сигурна плата нити место за поправљање биографије.
Партизан је институција.
Ко су људи који воде Партизан?
Под хитно морају јавно да буду представљени сви чланови управе и клупских органа.
Навијачи имају право да знају ко су ти људи, шта су постигли у својим каријерама, због чега су изабрани и шта је конкретно задатак свакога од њих.
Неко мора да буде одговоран за финансије. Неко за маркетинг. Неко за спонзоре. Неко за инфраструктуру. Неко за омладинску школу. Неко за односе са навијачима. Неко за међународне односе.
И за сваки сектор морају да постоје циљ, рок и јавни извештај.
Време колективне одговорности, у којој су сви задужени за све, а на крају нико није крив ни за шта, мора да буде завршено.
Партизан неће спасити један човек.
Партизан неће спасити један председник, један директор, један тренер или један фудбалер.
Спасиће га систем.
Спасиће га истина.
Спасиће га људи који неће побећи када постане тешко. Спасиће га навијачи који ће поново напунити стадион, али само ако осете да клуб припада њима, а не затвореним круговима и пролазним интересима.
Зато ово није тренутак за нове поделе. Ово је тренутак да сви којима је црно-бела боја у срцу стану иза једног циља: да се Партизан очисти, подигне и врати тамо где припада.
Саша Илић је рекао да Сунце мора да сване.
И свануће.
Али Сунце у Хумској неће доћи само од себе. Свануће када истина замени тишину, када одговорност замени изговоре и када се са трибина поново проломи глас људи којима је Партизан изнад сваког појединца.
Зато — сви заједно за спас Партизана.
Без скривања. Без поделе. Без предаје.
Јер црно-бели брод можда дуго плови кроз олују, али још није потонуо. А када се његова армија пробуди, ниједна ноћ неће бити довољно дуга да спречи ново свитање у Хумској.
ФОТО: фејсбук
