Послије генерала – хоће ли мржња надживјети човјека?

Подјелите чланак

Број прегледа: 108

Пише: Српскопитање

Шта чека Србе, Србију и Републику Српску послије смрти генерала Ратка Младића?

То питање није само питање о одласку човјека који је више од три деценије једна од најистакнутијих личности ратне и политичке историје Балкана. За једне је он правоснажно осуђени ратни злочинац пред Механизмом за међународне кривичне судове у Хагу, а за друге генерал и симбол одбране и опстанка српског народа у рату у БиХ. Али оно што ће се догодити послије његове смрти могло би отворити потпуно ново поглавље.

Како ће бити сахрањен?

У тишини и кругу породице или уз присуство великог броја људи који ће жељети да му одају посљедњу почаст?

И, можда још важније, хоће ли чак и његова смрт бити повод за нове политичке обрачуне са Србима?

Јер, када је о Ратку Младићу ријеч, већ одавно није спорно само његово име. Око њега се годинама сударају двије потпуно различите представе о рату, историји и карактеру Републике Српске и Босне и Херцеговине.

Александар Лукић, професор и сарадник Института за политичке студије у Београду, сматра да физичка смрт човјека не значи и крај онога што је он оставио иза себе.

-Убили су га физички, али дјело нису. Када дјело живи иза њега, на овај начин страдања се улази у историју и вјечност. Никакав суд, ни земаљска сила, ни неправда не могу ту ништа. Народ то најбоље зна. Када Ратко Младић добије Булевар умјесто Зорана Ђинђића који је испоручио Слободана Милошевића, а добио и споменик. Када све то добије генералн Младић онда ћемо знати да смо слободни! Јер запад сво вријеме од нас тражи да починимо издају. Испорука Милошевића и наших генерала је био услов да почнемо преговоре са Европском унијом, а сада траже да признамо Косово и Метохију да уђемо у ЕУ. Многе ствари ће тек да изађу на видело, Хаг није меритум истине и правде – рекао је Лукић на телевизији Информер.

Према његовим ријечима, коначни суд о људима и историјским догађајима не доносе само институције једног времена.

-Том такозваном суду који је осудио Младића судиће историја, јер није имао аргументе. У прошлости је било много осуђених „криминалаца“, али је историја касније пресудила свим тим судовима. Страдањем од јаче, неправедне овоземаљске силе рађа се бесконачност херојства – додао је Лукић.

Он своју мисао завршава ријечима које представљају његов поглед на правду и историју:

-Божанска правда је да бољи не страда од горег, јер друге правде осим Бога нема. Тога се и боје ови који су све то смислили!

И управо ту почиње питање које ће, без обзира на свачије мишљење о генералу Младићу, остати и послије његове смрти.

Може ли се једном народу одредити кога ће памтити?

Може ли се прописати како ће један народ туговати?

И може ли политичка пресуда једног суда постати средство за трајну стигматизацију читавог народа?

Џевад Галијашевић, стручњак за безбједност и тероризам, сматра да је управо у томе суштина онога што се годинама дешава у политичком простору БиХ.

-Ирационална мржња нема логику ни у вјери, ни у историји, ни у истини. Бошњаци мрзе генерала Младића и мртвог. Али они не мрзе само њега. Мрзе све што је српско, све војнике генерала Младића, Републику Српску, Србе као народ и све њихове симболе – 9. јануар, грбове и заставе – јасан је Галијашевић гостујући вечерас на телевизији Информер.

Према његовим ријечима, проблем је утолико већи што се таква атмосфера, како тврди, не ствара само на маргинама друштва.

-Политички кругови из Сарајева носе ту мржњу и вуку цијели народ. Оно што пише Зукан Хелез на друштвеним мрежама, човјек који је на дужности министра одбране, има своје посљедице. Када се говори о мртвима, мора се имати у виду да због живих треба бити суздржан, јер овакве ствари сигурно носе посљедице – додао је Галијашевић.

Галијашевић сматра да се Срби не могу застрашити политичким притисцима и пресудама:

-О томе је писао и Иво Андрић. Србе не можете препасти оваквим судовима. Онај ко мисли да може, не зна шта су Срби, ко су и шта могу да ураде.

СТИГМАТИЗАЦИЈА НАРОДА ПРЕКО ПРЕСУДА

Посебно мјесто у Галијашевићевој анализи заузима питање начина на који су хашке пресуде током година коришћене у политичком животу БиХ. Јер једно је индивидуална кривична одговорност, а сасвим друго покушај да се пресуде појединцима претворе у трајну оптужницу против читавог народа.

-То је стигматизација једног народа преко хашких пресуда – каже Галијашевић и додаје:

-Пред Хашким трибуналом осуђени су и припадници других војних и политичких структура у рату у БиХ. Расим Делић, Енвер Хаџихасановић и Амир Кубура само су нека од имена људи који су се нашли пред међународним правосуђем. Нико не пита гдје је Махмуљин.

Галијашевић, међутим, поставља питање да ли су њихове пресуде у јавном простору коришћене за колективно означавање читавог бошњачког народа на начин на који су, како он тврди, пресуде српским командантима годинама коришћене против Срба.

Посебно се осврће на страдање Срба на подручју Возуће и Озрена.

-На Возући су се догодили страшни злочини. Многи настрадали Срби до данас нису пронађени. Одред ‘Ел Муџахид’ оставио је иза себе крваве трагове и то је тема о којој се мора говорити. Не може бити помирења ако једне жртве имају право на сјећање, а друге се прећуткују – вели Галијашевић.

За српске породице које и данас трагају за посмртним остацима својих најближих, Возућа није само географски појам. Она је симбол ране која није затворена. Али у политичкој БиХ често се чини да за једне постоји обавезно сјећање, док се од других очекује заборав.

ХЕЛЕЗ НИЈЕ САМО ЈЕДАН ГЛАС

Галијашевић сматра да министар одбране БиХ Зукан Хелез није изолована појава, већ производ политичке атмосфере која се годинама гради.

-Хелез није изолован појединац. Атмосфера мржње се подстиче из политичких кругова. То што он говори није ни људски, ни нормално, а није ни у складу са било каквим вјерским учењем. То је једна специфична политичка психопатологија. Он долази из црвеног покрета који је уствари зелени, муслимани не разговарају ни са ким, ни са Бањалуком ни са Мостаром, Београдом и Загребом поговото, а наратив жртве је „испуцан“ и више не изазива никакве посљедице… Лице босанског муслимана није више лице жртве у данашњем свијету већ лице запјенушаног фундаменталисте пуног мржње што све Бошњаке ће коштати оваквог неодговорног понашања – рекао је Галијашевић

Он поставља и питање које, како сматра, најбоље показује двоструке стандарде:

-Шта мислите да су Срби покушали да на овакав начин оспоре или забране сахрану Алије Изетбеговића? Каква би била реакција?“

Управо је то питање које остаје да виси над БиХ.

Имају ли сви народи право на своје мртве?

Имају ли сви право на сјећање?

Или је једнима дозвољено да своје политичке и војне личности памте, док други морају да прихвате туђу интерпретацију сопствене историје?

Галијашевић сматра да ће политика која се заснива на трајном одржавању мржње на крају произвести посљедице за цијело друштво.

То су оштре ријечи Џевада Галијашевића и његов политички став о атмосфери која влада у БиХ.

Али иза свих тих ријечи остаје суштинско питање.

ШТА ПОСЛИЈЕ ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА?

Цивилизацијска разлика у БиХ је драстично различита.

-Имамо десетине хиљада кривичних пријава и шта са њима? Хелез није нормалан, као да је изашао из болнице са Сокоца или било које лударе у Србији. Све је ово посљедица лика и недјела Алије Изтбеговића! – закључио је Галијашевић.

Историја ће тек да пише о рату у БиХ од 1992. до 1995. за који је и Алијин син Бакир недавно рекао да је имао карактер грађанског!!!