Република Српска је проглашена, настала и организована далеко од ратних злочина!
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
Мировна иницијатива португалског дипломате Жозе Кутиљера, званично покренута 13. фебруара 1992. године у Сарајеву, била је шанса да се спријечи рат у БиХ, међутим муслимански политичари на челу са Алијом Изетбеговићем су тачно знали шта хоће. То што су они хтјели, а хтјели су унитарну и међународно признату републику – „Кутиљеров план“ није садржавао, па је тај план био мртво слово на папиру и прије неголи су почели разгоовори о њему. Политичко „шупљирање“ са Кутиљером, српским и хрватским представницима искористилу су за чување мира до 29. фебруара и 1. марта 1992. године и референдума за независну Босну и Херцеговину.
Међутим, добили су нови проблем: Устав Српске Републике БиХ, усвојен 28. фебруара 1992. године, дан прије референдума за независност БиХ. Знали су муслимански политичари да ми нећемо одустати од Републике Српске. Према томе, били су сигурни: рат против Срба је неизбјежан.
Успјели су да избјегну рат са Србима у скраћеној Југославији, успјели су да испрате и Кутиљера, знали су да ће Хрвати бити на њиховој страни због интереса Хрватске и њеног рата са Србима, стране државе су прихватиле резултате референдума за независност БиХ – дакле, имали су претпоставке за рат против Срба у независној „Републици БиХ“ све до уништења Републике Српске. И војнички и политички рат!
За војнички рат су се припремили колико су могли: имали су спремне војничке јединице, обезбиједили су и подршку Хрватске, а одлучили су да не жале своје људе које су успјели да мотивишу до усијања. Знали су да ће за Републику БиХ, Муслимани из БиХ, без поговора дати своје животе. Били су сигурни да ће и оружја стизати све више и више.
А политички рат?
Били су спремни и за политички рат. Везу Срба и Републике Српске са остацима ЈНА у БиХ, одмах су прогласили „српском агресијом на међународно признату БиХ“, а донијели су и одлуку да формирају „Државну комисију за прикупљање чињеница о ратним злочинима Републике БиХ“ и именовали Стјепана Кљујића, бившег новинара, за њеног првог предсједника. Комисија је кренула са радом у мају 1992. године. Главни задатак Комисије је био да учини све да Срби буду оптужени за најтеже ратне злочине, а по могућности и за геноцид. Одмах се почело са инструисањем људи, обликовањем изјава будућих свједока и масовним слањем свих тих докумената у Уједињене нације. Добили су подршку њемачког министра Клауса Кинкела, успоставили сарадњу са америчким правником египатског поријекла Махмудом Шерифом Басионијем и кренули у један врло озбиљан подухват против Срба и Републике Српске.
Наравно да сам био свјестан свега шта раде муслимански политичари, па сам све вријеме рата, на различите начине, успијевао да сачувам чисту политичку линију проглашења, настанка и организовања Републике Српске. Успјели су, наши непријатељи, посредством Биљане Плавшић да задају врло јак ударац и том пројекту, али сам успио, живећи мирно, далеко од јавне политике, да сачекам тренутак и да у Хашком трибуналу демантујем наводе из Изјаве Биљане Плавшић.
Успио сам у свом свједочењу да докажем да је Република Српска проглашена и настала на демократским основама, у легалном и легитимном политичком ангажману у међународно признатој држави (једном од оснивача УН) и да је организовала своју државну инфраструктуру у складу са законима који се ниједног тренутка не косе са Међународним повељама, без обзира на то што је у рату била.
Напомена: Фотографисано у Требињу – Република Српска
ФОТО: фејсбук
