Фудбал некад и сад
Некролог за друга – због драги Петко
(Прича из необјављене књиге за 70. рођендан Фудбалског клуба Напријед)
Пише: Славко БАСАРА
Претпразнично вече у Бањалуци. Туциндан, Богдан Петковић и ја налазимо се трећи или четврти пут у вези с разговором за књигу „Напријед младости и љубави“, треба да допунимо неке ствари…
– Славко мој, све ме питај, све ћу ти рећи. Али, молим те за почетак да напишеш да се некадашња и данашња времена у фудбалу не могу поредити. Све је прије било много другачије, људи су били блискији, другачије су размишљали, гледали су општи прије личног интереса. „Напријед“ је био породица, временом се све то изгубило. Надам се да ће нова управа са младим Владимиром Росићем знати да пронађе пут и изађе из свих проблема који притискају клуб. Паметан је он и способан момак, вјерујем у њега и његове сараднике, треба им дати подршку – почео је бесједу Богдан Петковић.
У „Напријед“ је стигао 1968. године, присјетио се тих тренутака…
– Пошто сам играо са другарима фудбал на улици, негдје ме је запазио Јасмин Латифић те задужио Тому Марића, с којим сам био добар, да ме доведе у „Напријед“.
По кратком поступку су ме регистровали и веома брзо сам заиграо. Цијелу каријеру играо сам у два клуба, „Наприједу“ и „Подгрмечу“, у који ме је звао тренер Радослав Зубановић. „Борац“ је већ био спремио понуду, али ја сам се разболио, добио упалу плућа, вјероватно од путовања, знојав сам отварао прозор и, умјесто на Градски стадион, вратио сам се у „Напријед“.
Након завршетка активног играња наставио сам тренерски посао. У томе ми је много помогао Момчило Спасојевић. Углавном дјеца су била моја преокупација, али радио сам и са сениорима. Посебно се сјећам сезоне 2000/01. у Подручној лиги Бањалука када смо водили мртву трку са „Лакташима“ и на крају их престигли у фото-финишу, због боље гол-разлике. Ух, како је било стресно то првенство – присјетио се популарни Петко.
Фудбал је некада био забава, о новцу нико није размишљао, али је било и лијепих дана, када су исплаћиване посебне премије. Истиче то и Петковић:
– Мој отац је имао плату 76.000 динара, а ја сам добио премију 30.000 и нисам смио да однесем кући толики новац, јер је то било сумњиво, родитељи одмах питају: „Гдје си украо тај новац?“
Тражио сам од Рифета Дервишића, Јасмина Латифића и Душка Ожеговића да иду са мном и потврде родитељима да сам заиста добио толику премију у „Наприједу“. Отишли су са мном и онда им је мој отац рекао: „Ова држава ће пропасти кад мој син играјући заради скоро пола моје мјесечне плате за коју се добро нарадим!“
Нажалост, мој отац је био у праву. Хтио сам само да сликовито објасним како је то некада било.
У „Наприједу“ су некада били истински ентузијасти, фудбалофили, угледни људи. Поред Латифића, Ожеговића, Дервишића били су и Есад Тахировић, Ђуро Глувајић, Кемо Самарџић, Мујо Селман, Рефик Дураковић, Емир Дрљачић…
– Како су они водили рачуна о нама, пазили су нас на сваком кораку. Ишли су и у школу да провјеравају оцјене. Ако је неко случајно имао слабе, ургирали су, разговарали са директорима школа, наставницима и професорима, помагали су нам у животним (не)приликама, третирали нас као своју дјецу, а по завршетку школе запошљавали, рјешавали животне проблеме…
Зато кажем да смо били једна велика породица. Живот је украшавало човјекољубље – емотивно је излагао прошлост тренер кога су вољели, а по струци је био професор разредне наставе.
Богдан Петковић Петко рођен је у бањалуци 13. септембра 1951. године, а преминуо је у свом родном граду 20. септембра 2026. године.
Датум и мјесто сахране биће накнадно објављени.
