Дјеца у ратном вихору и анатомија геноцида – како је настао сценарио филма „Дјеца Козаре“ (фото)
Кад прошлост проговори – Козара 84 године касније (1942–2026) (7)
Од стварне судбине козарске дјеце до начина на који је њихова голгота преточена у сценарио Арсена Диклића, сажет на драму једне породице у сусрет филму „Деца Козаре“ – „Златни рез ’42“ Лордана Зафрановића.
Пише: Зоран М. КОС, новинар, публициста и стручни сарадник на филму „Деца Козаре“ – „Златни рез ’42“ на лични позив Лордана Зафрановића и приређивач Зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“
Заједнички мото фељтона:
„Када смо преживели рат, и слободу ћемо, зар не?!”
— Тоне Светина, „Вучићи Козаре“
Кад прошлост проговори кроз перо мајстора реализма: Перо Арсена Диклића и очи једне девојчице
Док је ноћ одмицала, пребирао сам по белешкама о настанку самог сценарија. На једном листу папира стајало је записано име Арсена Диклића. Размишљао сам о његовом путу, од ратних страхота које је видео као младић, преко седам година „шегртовања” код Бранка Ћопића у Београду, који га је давне 1945. године прекомандовао из Војводине да ради у листу Пионир. То заједничко живљење и занатски рад трајно су уобличили Диклића као писца.
Архивски портрет сценаристе и књижевника Арсена Диклића
Иако су његови романи касније постали део школске лектире, а његово име потписано на седамнаест филмских и серијских шпица, ратна страдања деце остала су његова најдубља професионална и лична преокупација. Свет је посматрао искључиво дечјим очима кроз сурови, реалистички приступ, без икаквих бајки, улепшавања или лажне стилизације.
Драма једне породице за истину о 23.000 деце
Повод за Диклићев велики повратак овој теми у пролеће 1986. године био је рад на сценарију за филм Деца Козаре (што је био првобитни радни наслов) у режији Лордана Зафрановића. Свестан да је војнички и биолошки пакао који је прогутао Поткозарје немогуће приказати кроз суве бројке, Диклић је применио проверену епску методу. Бројеви, наиме, отуђују бол.
Оригинални насловни плакат филмског пројекта „Дјеца Козаре” из 1986. године, аутора Арсена Диклића и Лордана Зафрановића
Истражујући обимну грађу, сам Диклић је тада у разговору забележио кључну занатску мисао:
„Готово да је немогуће направити филм о 23.000 дјеце. Истражујући бројне материјале, одлучио сам се да ће бити много боље ако све те страхоте сажмем и сведем на драму једне обитељи. То је једини пут и начин да режисер Зафрановић и ја кажемо барем дио те страшне истине“.
У само средиште тог ратног вихора и анатомије геноцида поставио је девојчицу. Она је основни носилац радње кроз чије се очи прелама комплетна трагедија. (Ако вас ово подсећа на нешто већ негде виђено, важно је да знате чија је то изворна мисао, мото и идеја). Диклић је тада нагласио кључно филмско искуство, да деца на сету не глуме, већ или истински доживе то што раде или не. Малишани бачени у „изврнуто и лудо доба” вођени су искључиво голим нагоном за самоодржањем јер више немају никога да их заштити.
Гледајући касније архивске снимке и фотографије, постаје јасно да та мала бића пред камерама заправо нису глумила. На њиховим лицима, у тим крупним, уплашеним очима, видео се чист нагон за самоодржањем. Очи те девојчице из сценарија постале су огледало кроз које је Лордан морао да прикаже оно најстрашније, тренутак када дете схвати да више нема никога да га заштити и када пред његовим очима џелати и жртве постају део истог, суровог механизма зла.
Истине које су појели логори: Дечји пркос, пробијени табуи и сведочанство сарадње
Прелистао сам странице часописа Студио из априла 1986. године. Реченице из интервјуа који је са Диклићем тада водила новинарка Маја Беновић стајале су преда мном као жива рана. Као стручни сарадник и истраживач, знао сам да филм мора да дотакне управо оне најужасније претинце историје које су логори покушали да прогутају.
Поглед ми је пао на Диклићеву белешку о деци у систему концентрационог логора Јасеновац и сисачком логору. Био је то сурови реализам у свом најстрашнијем облику, без икакве стилизације. Замислио сам кадар какав би само Лордан Зафрановић могао да режира: тишина логорске жице, деца која од незамисливе глади једу/брсте траву и лишће око барака, а затим, у очајничком крику нагона за преживљавањем, кидају и једу картонске плочице са бројевима који су им висили око врата. Бројеве којима су крвници хтели да замене њихова имена, појела је логорска глад.
Али кроз тај пакао, пробијао се и нестваран дечји пркос. Посебно је остало упечатљиво сведочанство о тихом, задивљујућем дечјем отпору приликом масовних, присилних покрштавања:
„Занимљив је податак на који сам наишао, а говори о чудном отпору дјеце коју су масовно прекрштавали. Неки, вјероватно старији међу њима, савјетовали су осталима да хостију при прекрштавању никако не прогутају, већ да је послије испљуну. Вјеровали су да тиме то насилно прекрштавање неће вриједити, али и да се тако олако неће препустити својим мучитељима“.
(Извор: Разговор водила Маја Беновић, магазин „Студио“, април 1986. године)
У њиховим малим умима, то испљувавање било је штит. Веровали су да тако чувају своју кућу, своју мајку и своје име. Био је то тихи дечји рат против моћне машинерије зла – отпор који није користио оружје, већ веру да се не смеју олако препустити мучитељима.
Пробијање златних кључева заборава
Деценијама је овај велики сценарио Арсена Диклића чекао у фиокама. Наслов Деца Козаре носио је у себи чисту, историјску трагедију. Међутим, ова тема је превише дуго била под „златним кључем” идеологије, лажног братства и јединства и политичких табуа. Како су у свом значајном историографском делу из 1991. године, Против заборава и табуа: Јасеновац 1941–1991, записали академик Владимир Дредијер и историчар Антун Милетић – под поднасловом који дубоко опомиње: „Мртви живима очи отварају”.
Да би се тим мртвима очи отвориле, уметност је морала пробити деценијске зидове тишине. Када се Лордан Зафрановић, заједно са нама, коначно вратио овом пројекту у новом веку, филм је добио своје коначно, дубоко симболично име: „Златни рез ’42”. То није била само естетска одлука. Златни рез је у уметности савршена пропорција, идеална равнотежа којој све тежи. Насупрот томе, архитектура зла, коју је Независна Држава Хрватска успоставила те кобне 1942. године, имала је свој сопствени, изврнути „златни рез”, хладнокрвну математику и геометрију смрти у којој је сваки злочин био прецизно прорачунат, а логорске жице и бајонети постављени тако да хируршки прецизно истребе читав један народ и његову будућност: децу.
Истраживачки рад иза кулиса
Као потврда те заједничке тежње за апсолутном историјском истином, без митова и прикривања, стоји и документарна грађа из моје личне архиве. Све је почело писмом намере којим ме је филмска екипа Лордана Зафрановића званично позвала на сарадњу након успешних разговора. Овај први, кључни договор и састанак везан за мој ангажман одиграо се искључиво у хотелу „Цептер” у Козарској Дубици у јулу 2021. године.Консултације су се наставиле много касније, у јуну ове године, када смо се поново састали у хотелу „Цептер” у Београду, овога пута заједно са редитељем Зафрановићем и легендарним војним историчарем Антуном Милетићем.
Историчар Антун Милетић, аутор фељтона Зоран М. Кос и редитељ Лордан Зафрановић током рада на документарном филму о А. Милетићу у хотелу „Цептер” у Београду, јун ове године
Зоран М. Кос и редитељ Лордан Зафрановић током радног састанка у хотелу „Цептер” у Козарској Дубици
Ови договори крунисани су званичним правним актом – Уговором о делу са продукцијом NETFILM d.o.o. Banja Luka, који ме је дефинисао као стручног сарадника – истраживача докумената и фотографија на реализацији филмског пројекта „Златни рез ’42” (Деца Козаре). Мој задатак обухватао је активно прикупљање архивске документације потребне за сценографију, фотографије, костимографију и израду реквизита, са посебним нагласком на проналажење и макета изгледа Концентрационог логора Јасеновац.
Архивски исечак из априла 1986. године – Најава велике теме „Арсен Диклић и Лордан Зафрановић, Деца Козаре: Главни лик – девојчица кроз чије ће се доживљаје све видети”
За редитеља попут Зафрановића овакав рад је темељ свега. Он своје филмове ствара на лицу места, ослањајући се на крунске документе, да би на њима касније градио своје моћне уметничке визије. Круна тог заједничког, преданог рада уследила је 28. децембра 2022. године, када је коначно пала прва клапа филма под сценом која симболично носи име детета козаре , логораша –сад покојне, Добриле Кукољ. Тог дана на сету, филмска екипа се окупила око ове преживеле козарске девојчице, чије су очи из Диклићевог сценарија дале вечни легитимитет овом пројекту.
Историјски тренутак 28.12.2022. – Прва клапа филма „Златни рез ’42”, филмска екипа, Зоран М. Кос и преживела логорашица Добрила Кукољ на сету
Крупни план филмске клапе од 28.12.2022. са исписаним називом сцене „Добрила Кукољ”
Када „Златни рез ’42: Деца Козаре” отвори Сава центар, са филмског платна неће проговорити само уметност. Проговориће свака поједена логорска плочица, свака испљунута хостија и очи оне Диклићеве девојчице. Прошлост ће коначно добити свој уметнички споменик, а „Деца Козаре” свој вечни, праведни крик у времену.
Сведочанство сарадње: Зафрановићева „Анатомија зла”
Као необориво сведочанство ове дугогодишње истраживачке сарадње на филму „Златни рез ’42 / Дјеца Козаре” стоји и књига „Анатомија зла” Лордана Зафрановића. На њеним унутрашњим страницама велики редитељ ми је у Београду, 17. децембра 2025. године, руком исписао личну посвету. Кроз једноставне, али снажне речи захвалности за заједнички рад на овом филму, запечаћен је професионални и људски напор да се страшна историјска истина Поткозарја коначно изнесе на светлост дана.
Насловна страна монографије Лордана Зафрановића „Анатомија зла”
Посвета Лордана Зафрановића аутору Зоран М. Косу на унутрашњој страни књиге – Београд, 17.12.2025. године
Капитално дело „Против заборава и табуа: Јасеновац 1941–1991” значајно је историографско остварење чији су аутори академик Владимир Дредијер и историчар Антун Милетић. Ова књига, објављена кобне 1991. године у издању куће Прогрес из Сарајева, изашла је непосредно пред сам распад Југославије, носећи поднаслов који дубоко опомиње: „Мртви живима очи отварају”.
Где су Козара и Јасеновац данас? Јесу ли и даље табу тема, скривена под неким старим „златним кључем” комунизма, лажног компромиса и идеологије братства и јединства? Одговор на ово питање сазнаћемо брзо — већ након предстојеће премијере филма „Деца Козаре – Златни рез ’42” у режији Лордана Зафрановића.
За мене лично, рад у овој међународној филмској екипи представљао је потпуно ново искуство и закорак у ново, специфично подручје рада унутар мојих досадашњих животних тема. Као човека који је годинама у овој грађи, једини стварни страх који ме је пратио био је онај дубоки, креативни страх: да ли ћу успети на прави начин да одговорим овако великом и тешком задатку. Зато дугујем велику захвалност професору Зафрановићу. Он је један обичан, раније договарани и започети интервју који је водио са мном на вечну тему зла у људима, претворио у моје невероватно животно искуство и директан, предан рад на филму и око њега.
Ипак, посматрајући читав овај процес са истраживачке и професионалне дистанце, остаје отворено једно дубоко забрињавајуће, парадоксално питање које захтијева озбиљну академску и друштвену анализу. Како је могуће да национални пројекат оваквог магнитуда, који свједочи о највећој несрећи и геноциду над српским народом у НДХ, јасеновачком паклу и незапамћеном страдању дјеце Козаре, након четири деценије чамања у фиокама своју коначну промоцију доживљава готово искључиво у локалним оквирима? Комплетан фокус представљања филма усмјерен је ка публици у Београду и Бањалуци, заједницама које ову голготу већ генерацијски памте, посједују и осјећају као живу рану. Пројекат овог значаја, са толиким историјским дугом и енормним буџетским улагањима, морао је имати своју примарну глобалну офанзиву, у свјетским центрима моћи, пред иностраном јавношћу и критиком, тамо гдје се историја кроји и гдје се истина о српском страдању неретко релативизује.
Оваква замјена теза оставља нас пред двије опције: или је ријеч о несхватљивој стратешкој незрелости, или се пак аутор ових редова намјерно прави невјешт пред очигледним чињеницама. Тешко је отети се утиску, посматрајући политички и друштвени тренутак с обје стране Дрине, да се премијера и пратећи ехо овог капиталног дјела математички прецизно темпирају и спајају са актуелним изборним динамикама у Србији и Српској. Када се уметнички крик и историјска трагедија оваквог формата свуку на терен локалне политичке употребе и маркетиншког капиталисања у предизборне сврхе, поставља се кључно питање: да ли се „Златни рез ’42” прави да отвори очи свијету, или да послужи као краткорочни инструмент домаће политичке кохезије? Зашто су дјеца Козаре на самом финалу поново окренута искључиво домаћем дворишту — процијените сами.
(Претходни, 6. наставак фељтона можете пронаћи на линку: Козара између „лијевих” и „десних” скретања – идеолошки сукоби, народ у унакрсној ватри и кројење историје
(Комплетан интервју са Арсеном Диклићем из априла 1986. године можете наћи на адреси: Yugopapir – Мајстори приповедачи: Арсен Диклић)
