Опсаде, мучења и ликвидације заробљених припадника ЈНА у Бјеловару 29. септембра 1991
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Случај пада касарне „Војвода Радомир Путник” у самом центру Бјеловара 29. септембра 1991. године и каснији злочин у шуми Чазма представљају један од најбруталнијих примјера кршења Женевске конвенције о третману ратних заробљеника током распада СФРЈ.
Да би се у потпуности разумјела размјера ове трагедије, неопходно је детаљно сагледати зашто су војници остали у објекту, кроз какав су пакао и тортуру прошли, те на који су начин ликвидирани њихови официри и другови.
Останак око 300 редовних војника (младића од 19 и 20 година, махом генерације 1971/1972. годиште из свих крајева бивше Југославије) и око 60 официра у центру Бјеловара није био плод спремања било какве „нападачке акције”, већ посљедица тоталне блокаде града и војне доктрине.
Већина присутних били су млади регрути који су у Бјеловару одслуживали редовни војни рок. Нису имали право ни могућност да самовољно напусте гарнизон, посебно у амбијенту гдје је град већ током љета постао непријатељско окружење за све у униформи ЈНА.
Од средине септембра 1991. године, хрватске паравојне и полицијске снаге (ЗНГ и МУП) искључиле су свим војним објектима у граду струју, воду, фиксне телефонске везе и потпуно онемогућиле допремање хране и лијекова. Гарнизон је недјељама живио под суровим психолошким притиском, у потпуном мраку и са минималним залихама воде и хране.
Команда са пуковником Рајком Ковачевићем на челу поступала је по наређењима врховне команде о чувању људства и комплетног техничког арсенала 265. механизоване бригаде. Покушаји преговора о мирном извлачењу колоне ка БиХ или Србији пропали су јер су локалне хрватске власти захтијевале искључиво безусловну предају свих тенкова, оклопних транспортера и наоружања. Физички пробој под опсадом и са редовним војницима био је једнак самоубиству.
Након што је 29. септембра у 07:00 часова започео жестоки артиљеријско-пјешадијски напад на свих седам војних објеката у граду, гарнизон је пружао отпор током читавог дана. Око 19:00 часова, сагледавши безизлазност ситуације и желећи да сачува животе младих регрута од даљег а хистеричног гранатирања, пуковник Ковачевић наређује обуставу паљбе, полагање оружја и предају.
Међутим, умјесто поштовања ратног права, по уласку хрватских паравојних снага започиње систематско понижавање и тортура.
Сви заробљени официри и војници су под пријетњом оружја натјерани да се свуку до појаса, пресвуку из униформи и залегну са лицем ка асфалту у кругу касарне. Над њима су примјењиване методе застрашивања, псовке, батинање и шутирање цокулама.
Из групе преплашених војника и официра који су лежали на земљи, предсједник Кризног штаба и хрватски старјешине издвојили су тројицу челних људи команде. Без било каквог суђења, пред очима свих заробљеника, усмрћени су хицима из ватреног оружја из непосредне близине:
1) Пуковник Рајко Ковачевић (командант бригаде, рођен 1940. у Кордунском Љесковцу, Слуњ)
2) Потпуковник Миљко Васић (помоћник за безбједност, рођен 1946. у Голочелу, Коцељева)
3) Капетан 1. класе Драгиша Јовановић (рођен 1956. у Земуну)
Њихова тијела су сурово остављена на писти, док су преостале официре, подофицире и војнике везаних руку пребацили у бјеловарски затвор и подрумске просторије за испитивање.
За групу војника која је издвојена током наредних дана, борба за живот претворила се у хорор. Четири дана након пада касарне (3. октобра 1991. године), из затворских ћелија је током ноћи изведена група од седам војника и резервиста (углавном извиђача и везиста):
Припадници паравојних јединица са фантомкама на главама, уз псовке и пријетње ликвидацијом, везали су им руке и камионом их превезли у шуму Чазма (код Малог Коренова).
У мрклом мраку шуме, без икакве оптужнице, постројени су поред ископаних или природних удубљења. Из непосредне близине, из аутоматског оружја, на њих је отворена паљба са намјером да нико не преживи. На лицу мјеста живот су изгубили:
1) Зоран Марковић (1971, Подгорица) – редовни војник
2) Радован Барбереш (1968, Бјеловар) – војник/резервиста
3) Радош Мушић (1971, Беране) – редовни војник
4) Милан Остојић (1970, Кнежево) – редовни војник
5) Светислав Поповић (1971, Колашин) – редовни војник
6) Милорад Ђорђевић (1971, Лесковац) – редовни војник
У овом варварском чину догодило се нешто што ће касније срушити сваки покушај заташкавања злочина. Двадесетогодишњи редовни војник Саво Дробњак (рођен 1971. у Бијелом Пољу) успио је да преживи рафал.
Инстинктивно, секунду прије него што су га меци директно погодили у виталне органе, пао је у земљу. Иако рањен са више метака, непомично је лежао међу тијелима својих мртвих другова, правивши се мртав док су егзекутори вршили контролне пуцње и напуштали мјесто злочина. Након што су се возила удаљила, тешко рањен и у крви, пузећи кроз шипражје и ноћ, успио је да се удаљи од стратишта и касније пређе на сигурну територију.
Његово искрено, детаљно и документовано провјериво свједочење остало је спасоносни документ – необориви правни и историјски доказ о томе како су ови голобради младићи мучени и ликвидирани.
Злочин у Бјеловару остао је без адекватног епилога пред хрватским правосуђем. Ни нико од директних наредбодаваца за ликвидацију официра у кругу касарне није правоснажно осуђен, док су процеси за стријељање у шуми Чазми деценијама опструирани и враћани на почетак.
Симболична иронија историјског заборава огледа се и у самој судбини објекта у којем се злочин догодио. Зграда некадашње касарне „Војвода Радомир Путник” у самом центру града (на Тргу Еугена Кватерника) након рата је темељно пренамјењена – данас се у њој налази Зграда Градске управе Града Бјеловара. Тамо гдје су 29. септембра 1991. године свучени до појаса лежали заробљени официри и регрути, и гдје су у крви ликвидирани Ковачевић, Васић и Јовановић, данас се налазе канцеларије локалне градске администрације.
Очување истине о страдању официра и војника у Бјеловару 29. септембра 1991. године није само питање пијетета према невиним жртвама, већ и трајни бастион против историјског ревизионизма и заборава.
ФОТО: фејсбук
