Нови сукоб на љевици кроз титоистички еквилибријум: међу крвницима, спасиоцима и Црвеним крижом — гдје нестадоше дјеца Козаре? (фото)
Послије премијере „Златног реза ’42 – Дјеца Козаре“ Лордана Зафрановића: Између филмске слике, историјског свједочанства и личног памћења човјека са простора страдалне Козаре
Пише и фотографише: Зоран М. КОС, сарадник истраживач у екипи филма
Бањалучка дворана „Борик“ била је синоћ мјесто домаће пројекције филма Лордана Зафрановића „Златни рез ’42 – Дјеца Козаре“. Филм, чија су се снимања и продукција протегли кроз године ишчекивања, приказан је пред, не баш , пуном двораном у којој је, током трајања овог четворочасовног остварења, владала тешка тишина. Пројекцији су присуствовали истраживачи козарачке трагедије, представници културног живота и потомци страдалника. Овај догађај и реакције јавности пратили су новинар и публициста Зоран М. Кос и Славко Басара, уредник портала „Српско питање“.
Са улаза у дворану „Борик“ пред почетак пројекције филма „Златни рез ’42“ (с лијева на десно): Рајко Миљевић, Перица Бундало, Зоран М. Кос, Славко Басара и Милутин Буразор
Анализа након пројекције: Однос завичајне трагедије и логорског оквира
Као неко ко је у одређеном периоду учествовао као стручни сарадник у дијелу који се односи на историјски контекст Козаре, Доње Градине и Јасеновца кроз документе, фотографије и изјаве преживјелих, излазак из дворане отвара питања која превазилазе оквире класичне филмске критике. Намјера овог осврта није арбитража у домену чисте естетске теорије, већ сагледавање дјела из угла познавања географског и историјског простора о којем филм говори.
Током пројекције отворила се болна спознаја о томе у којој мјери је катаклизмично страдање дјеце Козаре и Поткозарја остало потиснуто у други план пред анатомијом макро-зла у логору Јасеновац. Намеће се утисак да је национационална трагедија Кнешпоља,Козаре и логора гдје је страдало више од 80 одсто нејачи, послужила примарно као позадина за геометрију логорског ужаса. Поставља се питање да ли пренаглашавање хуманитарне мисије Диане Будисављевић и Црвеног крижа у први план истиче саму динамику акције спасавања, док истовремено заклања суштину геноцида и затирање матичних огњишта.
Након што су се упалила свјетла у бањалучкој дворани, услиједио је аплауз који је одражавао нијему затеченост публике пред визуелизацијом тема са којима је већина њих кроз породична сјећања дјелимично упозната.
Сарадник истраживач у екипи филма Зоран М. Кос испред званичног паноа остварења Лордана Зафрановића „Златни рез ’42 – Дјеца Козаре“ на бањалучкој премијери
Његово Преосвештенство епископ пакрачко-славонски Г. Јован (савјетник за историју) и Зоран М. Кос (потписан у сектору за историјску документацију филма „Златни рез ’42“)
Премијера филма „Златни рез ’42 – Дјеца Козаре“, одржана на свечаном отварању 53. ФЕСТ-а у Београду, отворила је оштре поноре и подијељене реакције у јавности, научној критици и унутар саме филмске заједнице. Филм који траје 249 минута покренуо је расправе које се могу груписати кроз неколико кључних категорија.
Свечани тренутак са отварања 53. ФЕСТ-а у Београду и почетак пројекције филма „Златни рез ’42: Дјеца Козаре“ са трајањем од 249 минута
ДВА ПОЛА ЕСТЕТСКЕ И ИДЕОЛОШКЕ КРИТИКЕ
Управо на мјесту гдје се разматрају умјетнички домети овог четворочасовног епа, отвара се фундаментални сукоб двије потпуно супротстављене естетске и идеолошке парадигме.
Са једне стране, изразиту подршку овом пројекту упутио је редитељ Емир Кустурица. У свом писму, Кустурица наводи да је Зафрановић овај филм направио снажним ауторским импулсом, као „крик” изнесен из свег мозга. Из ове перспективе, филм представља тријумф традиционалног мизансцена над диктатом савремене камере и поставља се као покушај превођења историјске трагедије у раван националне митологије. Слично виђење изнио је и руски редитељ Никита Михалков, означивши дјело као значајан историјски оријентир за словенски свијет. Први позитивни осврти акценат стављају на брутално емотивно свједочанство засновано на сценарију Арсена Диклића, глумачку изведбу Анице Добре и интеграцију изворне црно-бијеле документарне грађе.
Међутим, потпуно другачији, оштар контраст нуди анализа новинара и публицисте Данијела Симића. Са тог становишта, филм се не посматра као слободан умјетнички мит, већ као дјело које пати од застарјелог редитељског поступка и продукцијских недосљедности. Симић износи критику према којој се иза наслова „Златни рез” заправо крије покушај успостављања анахроног „титоистичког еквилибријума” и лажног квазихуманизма. Увођењем лика Хрвата комунисте као математичке „златне средине”, филм тежи вјештачком балансирању историјске кривице, чиме се заправо рециклира стара матрица братства и јединства подметнута под плашт закаснеле југоносталгије.
Овај сукоб мишљења отвара серију питања: Да ли је Зафрановић одао пошту страдалницима или је, свођењем усташтва примарно на везу са Трећим рајхом и Њемачком, амнестирао унутрашњу, изворну природу патолошке мржње НДХ према Србима? Да ли доминантна латиница отуђује филм од чињенице да је управо српска ћирилица била мета првих законских забрана Поглавника Анте Павелића 1941. године?
Кадар из Зафрановићевог филма забиљежен током бањалучке пројекције у дворани „Борик“, који приказује сценографију усташког терора и мотив златног ножа
Спој документарног и играног наратива забиљежен током пројекције у „Борику“: коришћење аутентичне, изворне црно-бијеле документарне грађе интегрално уграђене у ткиво филма
Критика се оштро дотиче и саме природе приказаних симбола. Док један дио јавности у сценским рјешењима види умјетничку стилизацију, Симић упозорава да је ковање „златног србосека” противразумско силовање историјске реалности геноцида, чија је суштина била банална, масовна бруталност, а не рафинирана златарска естетика. Истовремено, отвара се питање рециклирања историјског мучеништва Стараца Вукашина из Клепаца, чија се тиха епска снага мијења зарад пијанчења и површних филмских монолога логораша.
Политички контекст и друштвени одјеци премијере
Регионални одјеци филма такође су оголили дубоке друштвене подјеле:
Реакције у Хрватској
Дио хрватских десно оријентисаних медија је пројекат прогласио политичком пропагандом, проблематизујући чињеницу да су филм подржале институције Србије и Републике Српске. Додатне тензије изазвао је рани промотивни плакат на којем је ненамјерном грешком искоришћена историјска фотографија дјеце из Ел Шата.
Поларизација на српској сцени
Истакнути филмски аутори, попут Срђана Драгојевића и Горана Марковића, упутили су јавни позив за повлачење филма са фестивала, уз бојкот отварања под образложењем да је догађај инструментализован у дневнополитичке сврхе.
Притисци на актере
Глумци из Хрватске који тумаче ликове усташких званичника, попут Ренеа Биторајца (Макс Лубурић) и Миливоја Беадера (Љубо Милош), суочили су се са јавним осудама на друштвеним мрежама у Хрватској због прихватања ових улога.
Рене Биторајац у улози Макса Лубурића
РЕЧ РЕДИТЕЉА И СВЈЕДОЧАНСТВО ПРЕЖИВЈЕЛИХ
Сам редитељ је пројекат дефинисао као свој естетски одговор на тему коју је чекао деценијама, истичући да филмом жели да упути крик против зла, уз став да без суочавања са прошлошћу нема истинског превазилажења трауме.
Филм се након Београда преселио пред публику у Бањалуци, гдје су га дочекале подједнако снажне емоције с обзиром на то да је ријеч о никада зацијељеној историјској рани овог поднебља. Међу присутнима у дворани „Борик“, поред представника културне и академске заједнице, посебно мјесто заузело је неколико преживјелих логораша који су као дјеца прошли кроз логорски систем, међу којима је био и Василије Каран из села Поглеђева под Козаром.
Лордан Зафрановић са дијелом глумачке екипе након пројекције филма у Бањалуци
Славко Басара, новинар и уредник информативног портала „Српско питање“, испред званичног паноа филма „Златни рез ’42“ на бањалучкој премијери
Кадар из филма „Златни рез ’42 – Дјеца Козаре“ који кроз визуелни контраст осликава рањивост најмлађих жртава
Визуелна секвенца из филма забиљежена током пројекције у бањалучком „Борику“, која кроз симболику јесењег лишћа и дјечијег лица реферише на трагичну судбину страдалника
Тренутак након пројекције у дворани „Борик“: сарадник на филму Зоран М. Кос у разговору са редитељем Лорданом Зафрановићем, док је десно у кадру преживјели логораш Василије Каран из села Поглеђева под Козаром
Детаљ са бањалучке премијере који заокружује атмосферу и визуелни идентитет овог остварења пред домаћом публиком
Закључна истраживачка питања и најава анализе
Коначни облик овог остварења показује да је оно својом суштином много више „Златни рез 42“ него што су „Дјеца Козаре“. О томе да ли је Зафрановић успио да разбије деценијама присутне табуе или је остао заробљен у компромисима наручене кинематографије, свједочи управо овај естетски расцјеп. Очигледан лични печат редитеља, препознатљив кроз уношење сопствених мотива, па чак и дијелова пјесама у глумачке изведбе, остава отвореним питање: Да ли је овај четворочасовни филм пружио умјетнички и документарни терапеутски учинак за националну самосвијест, или је донио концептуално лутање које преиспитује интелигенцију суочавања са самом природом геноцида?
КРЛЕЖИНИ „ВАРВАРИ”, СИМИЋЕВА „ДВОРСКА КИНЕМАТОГРАФИЈА” И ЗАКЉУЧАНИ ТАБУ
Да би се уопште разумио овај естетски и идеолошки расцјеп, неопходно је направио паралелу са чувеним „Сукобом на књижевној љевици” из 1939. године, када је Мирослав Крлежа у свом капиталном есеју „Дијалектички Антибарбарус” отворио бруталан обрачун против партијских догматичара. Крлежа је тада своје противнике назвао „варварима” (барбарима) јер су захтијевали утилитарну умјетност — књижевност која ће, зарад виших политичких циљева и идеолошких декрета, бити умотана у једноставне формуле и пропагандне плакате, лишена аутентичне људске драме и слободе стваралаштва.
Управо у овој тачки настаје директан теоријски спој са савременом критиком коју износи новинар Данијел Симић, комплетно огољујући концепт „дворске кинематографије”. Оно што су за Крлежу били догматски комесари који кроз књижевност пропагирају политичку равнотежу, за Симића је данас Зафрановићево рециклирање анахроне матрице братства и јединства подметнуте под плашт југоносталгије. Инсистирање на томе да се суровост усташтва по сваку цијену веже искључиво за Трећи рајх и њемачку чизму, представља управо оно крлежијанско посустајање пред директивом: покушај успостављања лажног хуманизма и „титоистичког еквилибријума” који треба да задовољи финансијере и унапријед задате политичке стандарде заједничког тржишта.
Овај интелектуални обрачун објашњава и коначни утисак о закључаности саме теме. Документарна и завичајна трагедија Козаре и Поткозарја, умјесто да буде ослобођена деценијама наметнутих скрупула, остала је поново закључана златним кључевима комунистичког балансирања кривице и пропалог братства и јединства.. Оно што додатно компликује структуру филма јесте чињеница да је Зафрановић ову велику тему претворио у сопствени, врло лични обрачун и аутобиографски есеј. На много мјеста у филму режисер глумцима даје сопствену кожу, кошуљу и интимни доживљај — од бизарног сценског пјевања Фигарове женидбе, преко специфичних ентеријера и столова, па све до појединачних пјесама. Тиме је колективни вапај заклане нејачи нашег Кнешпоља уступио мјесто ауторском воајеризму и личној ретроспективи, остављајући суштинску табу тему српског страдања и даље недореченом и заробљеном у сопственим амбицијама.
У наредним данима доносимо опширну анализу и критички осврт на филм „Златни рез ’42 – Дјеца Козаре“ кроз најављени тродјелни серијал текстова.
Комплетан визуелни преглед премијере и детаљне кадрове можете погледати у материјалу: ФОТО-ПРИЧА: Анатомија једног завјета – „Златни рез ’42“.
НАПОМЕНА: На тражење аутора иде и линк Данијела Симића као допуна овом тексту.
