И због Рогосије 1992. бјежало се из Сребренице 1995.

Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ

Неколико стотина припадника муслиманских јединица са подручја Сребренице, Власенице, Коњевић Поља, Церске, Братунца, и Касабе напало је, 26. септембра 1992. године, на српско село Рогосију, општина Власеница. Радило се о муслиманским јединицама које ће до фебруара 1993. године нанијети још доста зла Србима, а које ће у марту 1995. године постати дио 28. дивизије „Армије РБиХ“ и у јулу 1995. кренути у пробој преко српских положаја у Тузлу…

Успјеле су муслиманске јединице да опколе положаје које је бранило око 80 српских бораца и нанесу значајне губитке браниоцима Рогосије. Борба је почела рано ујутру, а окончана је око 11 часова истог дана. Један број Срба успио је да се пробије из обруча. Међутим, иза њих су остала тијела погинулих, те један број рањених и заробљених српских бораца. Оно што су припадници муслиманских јединица радили заробљеним и рањеним Србима, може се сврстати у најсуровије ратне догађаје свих времена.

„На лицу мјеста, на тијелима убијених били су видљиви трагови нечовјечног понашања припадника такозване Армије БиХ. Рањеним или заробљеним српским борцима, као и борцима који су се предали након што су остали без средстава за одбрану вадили су очи, одсијецали поједине дијелове тијела, клали испод врата, палили их, разбијали главе тупим предметима, пробадали их ножевима по читавом тијелу и вршили друга звјерства. Све повреде нађене на лешевима, указују да су српски борци мучени уз употребу маљева, сјекира, разних сјечива, специјално направљених ножева за клање, паљењем живих заробљеника или рањених, пуцањем из близине у главу рањених и слично.“, пише у Кривичној пријави МУП-а Републике Српске, написаној након што је Рогосија ослобођена.

„У једном рову пронашао сам Милана Мијића, Мићу Митровића и још једног кога нисам познавао. Видио сам да је Мијић био заклан, као и овај војник кога нисам познавао, а Митровићу је била разнесена глава од ударца тупим предметом, односно, вјероватно сјекиром јер је мозак био расут око његовог тијела. Друге повреде на њиховим тијела нисам загледао. Од других који су били на идентификацији убијених српских војника, чуо сам да је Горан Пејновић био такође масакриран, а да му је полни орган био одсјечен.“, сједочење је једног српског војника о ономе шта је затекао приликом повратка изгубљених положаја.

„Нека тијела су била угљенисана, на другима су прсти били одсјечени на десној руци коју православци користе када се крсте, нека су била обрезана као тотално понижење, некима су биле извађене очи, по свима су биле ране од ножа, главе су биле изударане толико да се нису могле препознати, руке и ноге поломљене и одсјечене.“, пише у забиљешци једног Американца која је завршила као поднесак Влади Сједињених Америчких Држава, 10. 11. 1992. године.

Учесник борбе, Халил Бећировић је изјавио: „Један наш војник је извадио из цистерне десет литара нафте, па смо тако нафтом палили српске војнике. Ко је све палио тачно не знам.“

Убили, муслимански војници, 26. септембра 1992. године, у Рогосији Томислава Тешића, рођеног 1971. године; Јадранка Шевкушића, рођеног 1961. године; Душана Ђурића, рођеног 1943. године; Александра Дракулића, рођеног 1969, године; Бошка Драгића, рођеног 1947. године; Чедомира Дошића, рођеног 1950. године; Радомира Деурића, рођеног 1960. године; Драгољуба Деурића 1963. године; Милана Вујичића, рођеног 1954. године; Димитрија Алемпића, рођеног 1960. године; Драгомира Јаћимовића, рођеног 1949. године;  Љубомира Јурошевића, рођеног 1962. године; Милована Ковачевића, рођеног 1952. године; Вела Мајсторовића, рођеног 1967. године; Луку Мајсторовића, рођеног 1950. године; Милана Мијића, рођеног 1952. године; Мића Митровића, рођеног 1955. године; Горана Пејновића, рођеног 1958. године; Жарка Продановића, рођеног 1970. године; Миломира Продановића, рођеног 1966. године; Мирка Продановића, рођеног 1961. године; Зорана Равњаковића, рођеног 1960. године; Рајка Ребића, рођеног 1958. године; Милана Секулића, рођеног 1947. године; Раденка Секулића, рођеног 1962. године; Мила Станишића, рођеног 1960. године; Неђа Станишића, рођеног 1964. године, Ненада Станишића, рођеног 1972. године и Бора Тешића, рођеног 1960. године.

Бранећи Рогосију тог јутра, рањени су Вујадин Алемпић, Милосав Алемпић, Радоје Ашћерић, Владан Бобар, Милан Бојанић, Бранислав Васковић, Добривоје Јурошевић, Ненад Куртума, Миленко Лулић, Раденко Матић, Војислав Митровић, Душан Муњић, Будимир Николић, Ненад Пантић, Стојан Пантић, Зоран Петровић, Илија Продановић, Љубо Радојичић, Грујо Самарџић, Рајо Сандић, Милош Станишић, Ратко Станишић, Душко Тешић, Мирко Тешић и Стојан Честић.

ФОТО: фејсбук