Ко је све окрвавио руке на Козари? (фото)

Кад прошлост проговори – Козара 84 године касније (1942–2026) (9)

Пише: Зоран М. КОС, новинар и публициста

Приређивач Зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“

Заједнички мото фељтона:

„Када смо преживели рат, и слободу ћемо, зар не?!”

— Тоне Светина, „Вучићи Козаре“

Изван и иза кулиса усташких злочина

Када говоримо о стравичном покољу и егзодусу народа Поткозарја у лето 1942. године, прва асоцијација у колективном сећању су крвници у усташким униформама. Међутим, да ли је истина о обручу око Козаре још комплекснија и мрачнија? Ко је све, поред усташа, чинио саставни део монструозне ратне машине која је спроводила биолошко затирање српског цивилног становништва?

Док су у званичним ратним и послератним извештајима комунистички егзекутори суво књижили ликвидације под бирократским термином „стрељан као примјер другима”, завичајна историја и породично памћење Козаре чувају далеко језивију истину. На папиру је стајао метак, а у дубини Косовог гаја, хладан нож извучен из војничке чизме.

Због акутне несташице ратног материјала и потпуне блокаде, устаничка команда је чувала муницију искључиво за директне окршаје са надмоћнијим окупатором. Судбина „осумњичених” сељака и домаћина решавана је у тишини, без испаљеног метка, од стране радикалних појединца унутар самог партизанског покрета.

Последњи сати Мирка Јанковића: Рака, нож и млака  водаж

Тог пролећног дана,  априла 1942. године, тројица партизана, предвођена партизанским официром  који је у дубокој војничкој чизми носио затакнуто сечиво, спровела су везаног Мирка Јанковића из Међувођа. Пут је водио право у Косов гај, која је тада била изолована и окружена густом  шумом, на самој граници одакле почињу Тукључани. На том скривеном месту налазила се само  кућа породице  Анђе Кос  и њени породични објекти.

Устаничка војна власт није имала милости према преплашеном сељаку. Партизани су наредили  Анђи да одмах умалачи (загреје) воду и да им пронађе лопату. Исту ту лопату предали су у руке Мирку Јанковићу, човеку чији је једини грех био што је својој гладној супрузи Стани дозволио да оде у Босанску Дубицу по храну и да тамо тргује са мештанима у граду, како би породица преживела тешке дане немаштине. Мирко је био присиљен да под претњом смрћу сам себи ископа гробну раку у родној земљи.

Када је посао завршен, уследило је ново, крајње понижавајуће наређење: „Скидај се до гола!” Окупаторски обруч је стезао Козару, тканине и војне опреме није било, па је сурова партизанска логика налагала да се гардероба мртваца мора сачувати за живе борце. У следећем тренутку, партизан је тргао нож из чизме. Мирко Јанковић је заклан над сопственом раком и набрзину загрнут козарском земљом.

Након што је крвави пир завршен, убица, иначе познати локални партизан, пришао је згранутој Анђи Кос. Држећи у рукама посуду са угрејаном водом, коју је претходно морала да спреми, несрећна Анђа је донела воду и  да полива партизану како би са његових крвавих руку и чизама опрала топлу, свежу крв њиховог заједничког комшије. И данас, осамдесет и четири године касније, у дубоким жилама тог Косовог гаја, почивају заборављене и никада достојно сахрањене Миркове кости.

Трагедија Стане Јанковић, Супруге Миркове: Лудило у козарским јарковима

Али крвави нож из чизме није убио само Мирка. Он је узео и разум његове преживеле супруге Стане. Након што јој је муж мучки ликвидиран, а заједничка сапутница/ јетрва Роса Јанковић недуго затим покошена усташком стражом на повратку из града, Станин ум није издржао претежак терет кривице, страха и бола. Сметнула је са ума.

Они старији Дубичани и мештани Међувођа и данас се са језом и великом тугом сећају призора који је трајао деценијама након рата. Јадна Стана је скоро сваки дан пешачила једином стазом коју је знала, од Међувођа до Босанске Дубице. Али више никада није ишла отвореним путем, цестом. Ходала је искључиво дубоким каналима и јарковима поред пута, кријући се од света који јој је узео све, као живи, ходећи споменик немилосрдне козарске ратне коби.

БАНАЛНОСТ ПАРТИЗАНСКОГ ТЕРОРА

Ликвидација Душка Јовића  због налив-пера, ташке и револвера???

У претходним излагањима видели смо како је ратна немилост судила обичним српским сељацима на Козари под изговором „застрашивања јатака” и „штедње муниције”. Међутим, револуционарни терор који је спроводио војни врх на челу са Ивицом Марушићем Ратком није заобилазио ни сопствене кадрове. Свако ко би показао и најмањи знак недисциплине, сумње или политичког неслагања, био би уклоњен по кратком поступку, а његова ликвидација бирократски је пакована упоредо са пленом који остаје иза покојника.

Крунски доказ за ову сурову праксу је строго поверљиво писмо Штаба 1. крајишке Н.О. партизанске ударне бригаде од 8. јуна 1942. године, упућено Штабу IV батаљона.

Човек вреди мање од налив-пера

У овом документу, бивши командант батаљона Јовица Душко ставља се под тајну стражу у амбуланти у Ломовитој. Командант Ратко хладнокрвно наређује његово хапшење и предстојеће извршење смртне казне, али оно што згражава сваког истраживача јесте чињеница да се у истом пасусу, са истом важношћу, расправља о Јовичином налив-перу, револверу и војној торби:

Ташка са секцијама: Мора се строго чувати јер су остали другови без војних карата.

Налив-перо: Нарочито је потребно штабу јер се старом команданту перо покварило, а ново је немогуће набавити на терену.

Револвер: Узима се од уапшеног и одмах додељује другом секретару који је без оружја.

И коначно, револуционарна немилосрдност досеже свој врхунац у наредби која следи након убиства: „Одијело и веш, послије стрељања, предати руковаоцу магацина у Паланци.” Човек који је до јуче водио борце у јурише, разголићује се до коже, а његов веш постаје брига партизанског магационера. Све то под ознаком „строго повјерљиво”, далеко од очију јавности и обичних бораца којима се истина сервирала кроз партијску штампу.

КУЛИСЕ ПОСЛЕРАТНОГ ТРИЈУМФАЛИЗМА: Параде из 1951. и заветано ћутање

И док су у јуну 1942. године људски животи вредели мање од једног исправног налив-пера или револвера, а одећа и веш убијених Срба завршавали у партизанским магацинима, послератна политичка стварност донела је потпуно нову слику. Деветогодишњица устанка и период око 1951. године обележени су масовним војним парадама, државним свечаностима и проглашавањем некадашњих козарских оперативниваца и  за народне хероје.

На једној од таквих парада из 1951. године, ратни руководиоци и егзекутори марширали су уздигнуте главе, у свечаним оделима и униформама, праћени аплаузима и званичним почастима новог система. Међутим, иза те гламурозне тријумфалистичке кулисе, завичајно памћење народа Поткозарја остало је немо и преплашено. Лице— човека који је са хладним ножем у чизми кројио судбину недужних домаћина у Косовом гају или онај други  што је ликвидирао сопствене саборце у Ломовитој.  било је симболички „покривено” званичном идеологијом „братства и јединства”.

Сваки покушај преживелих породица, попут несрећне Стане која је до краја живота лутала поткозарским јарковима, да јавно упитају зашто су њихови најмилији заклани и скинути до гола, био би брутално сасечен. Систем је славио вође, док су кости жртава трулиле у неозначеним шумама, без права на име и хришћански помен.

КОЗАРА ИЗМЕЂУ УСТАШКОГ ГЕНОЦИДА И РЕВОЛУЦИОНАРНОГ ТЕРОРА: Шошин јарак као историјски изазов

Шошин јарак  у Широкој луци подно Козаре, не треба посматрати само као обичан географски локалитет на којем су, према доступним сведочењима и историографским записима, вршене ратне ликвидације. Он мора бити средишња тачка ширег, дубинског истраживања о томе како је унутар устаничког покрета на Козари настајао механизам суровог идеолошког обрачуна. Ко је све проглашаван непријатељем и на који начин су лаке политичке оптужбе преко ноћи постајале извршне смртне пресуде?

У том контексту, израз „лијева скретања”, којим је касније у службеној партијској историографији стидљиво описивана политика револуционарног насиља, мора се критички преиспитати. Да ли је ту заиста била реч само о „погрешној тактици”, претераној ревности појединаца или прекорачењу овлашћења на терену,  или је, у одређеним случајевима, то насиље било системски повезано са ширим настојањем комунистичког руководства да успостави апсолутни политички монопол над устанком и застрашеним народом?

То је кључно питање које данас отварамо искључиво примарним документима и чињеницама, одбијајући да доносимо закључке унапред и без њих.

Јарак који чува прећутану историју

На почетку овог истраживачког поглавља морамо јасно и одлучно поставити историјску границу: не изједначавамо, нити ћемо икада изједначити, монструозни усташки геноцид над српским народом са ликвидацијама унутар устаничког покрета. Масовно биолошко затирање које је Хрватска држава (НДХ) спроводила над Србима Поткозарја нема историјског еквивалента. Међутим, наша је дужност да истражимо и оне друге, деценијама прећуткиване облике злочина и одговорности, без релативизације било којег страдања. Шошин јарак стоји као мрачни симбол питања која су преко осам деценија остала изван званичног, улепшаног наратива о Козари.

Од народног устанка до идеолошког филтера

Козарски устанак израстао је из чисте, насушне потребе српског човека за голим опстанком пред бруталним усташким терором и клањем. Али, како је рат одмицао, постајало је јасно да српски народни отпор и комунистичка револуција нису били истоветни појмови.

Потребно је детаљно испитати како су се унутар покрета одређивали будући политички непријатељи. На који начин су третирани домаћини и угледни људи који се нису слепо слагали са строгим партијским декретима? Документи откривају да су оптужбе за „издају”, „сарадњу са окупатором” или дежурна етикета „четништва” веома често служиле као најобичније средство за физичко уклањање политичких неистомишљеника, кулака и виђенијих сељака.

Шоша и Шошин јарак — од имена до одговорности

Када локалитет на којем су вршене масовне ликвидације сопственог становништва понесе име једног од кључних ратних команданата, тај топоним престаје да буде само географска одредница. Он постаје тешко историјско бреме. Да бисмо разумели Шошин јарак, морамо отворено представити улогу Јосипа Мажара Шоше, али и комплетног тадашњег партијског и војног руководства Козаре кроз призму доступних извора.

Поставља се суштинско питање: ко је заправо доносио одлуке о хапшењима и ликвидацијама угледних српских домаћина, ко је на терену непосредно спроводио те пресуде и да ли су уопште постојали поступци који су иоле личили на регуларан судски процесу? Или су, пак, одлуке о животу и смрти доношене по кратком поступку, вођене револуционарним фанатизмом, личним анимозитетима и потпуно без доказаног кривичног поступка?

Међутим, Шошин јарак се никако не сме и не може свести на биографију или самовољу једног човека. Далеко је важније утврдити да ли је на Козари постојао шири, системски механизам политичког насиља и колики је био његов стварни, крвави домет у сатирању поткозарских села.

„Лијева скретања” или систем идеолошког обрачуна?

Завршно питање гласи: да ли је термин „лијева скретања” историјски објашњавао насиље или га је делимично ублажавао и представљао као одступање од наводно исправне политике?

Уместо да се унапред прогласи да је свака ликвидација била део јединственог плана, испитаћемо конкретне одлуке, мотиве, структуру командовања и последице. Тек тада се може говорити о индивидуалној одговорности и евентуално ширем систему терора.

Као полазиште, у доступној литератури појављује се књига Марка Јанковића „Мостаница и мостаничко Поткозарје кроз вијекове”. У њој се наводе ранији радови Душана Д. Самарџије, као и подаци о партизанском суду на чијем су челу били Јосип Мажар Шоша, Симо Ивановић и Бошко Башкот. Аутор истовремено наглашава да доступна грађа не омогућава поуздано утврђивање размера страдања на самом локалитету. То је важно: постоје основа за истраживање и историографски трагови, али број жртава, околности сваке ликвидације и одговорност појединаца морају се утврђивати одвојено.

Козара није само простор на којем је српски народ био изложен усташком геноциду. Она је и простор на којем се морају истражити све последице судара народног отпора и револуционарне идеологије. Ако је народ устао да би преживео, ко је себи дао право да одлучује ко у том народу сме да живи, а ко мора бити уклоњен као политички непријатељ?

Шошин јарак зато није само локално питање, нити само питање једног партизанског руководиоца. Он је испит савести историографије која не сме имати забрањене жртве, као што не сме имати ни унапред ослобођене одговорности. Истина о усташком геноциду не губи ништа тиме што се истражују комунистичке ликвидације. Напротив, губи онда када се један злочин користи као разлог да се о другом ћути.

Историја не тражи идеолошку равнотежу између злочина. Тражи чињенице, именовање жртава и утврђивање одговорности. Јер народ који своју прошлост препушта политичким чуварима истине ризикује да му и сећање остане туђе.

АРХИВСКИ ПРИЛОЗИ И ДОКУМЕНТАРНА ГРАЂА (ВЕРНИ ПРЕПИСИ)

Факсимил Прогласа Пријеког војно-цивилног суда (6. април 1942.)

ВОЈНО-ИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ ЈА

Архива Народноослободилачког рата

Бр. Рег. 3/1-3

К. 1703

                    П Р О Г Л А С  Пријеког војно-цивилног суда

                           при II Кр. Нар. Осн. Парт. Одреду

      Дана 6. априла 1942. год стрељан је одлуком овог суда

Мирко Ј А Н К О В И Ћ из Међувођа, јер је :

1./   Допустио својој жени СТАНИ да иде у град Бос. Дубицу, и ако

је то одавно најстрожије забрањено, у интересу народно-ослободилач-

ке борбе, јер усташке власти стално испитују посјетиоце из села о

нашим војним приликама.

2./   Дао је својој жени хране да понесе у град и тиме се огрешио

о основни принцип наше борбе да не смијемо давати непријатељу ни зрну

жита.

3./   Стрељање је извршено као примјер другима, који још не схва-

тају важност слушања наредаба вођства народно-ослободилачке војске

и народне власти по општинама.

      Са Станом је ишла у град РОСА жена Милована ЈАНКОВИЋА. На

вратку из града отворила је непријатељска стража на њих ватру и

Роса је погођена.

      Обзиром на то да је Милован кажњен већ тим што му је поги-

нула жена, ослобађа се смртне казне, јер је он у том послу једнако

крив као и Мирко.

Негдје у КОЗАРИ.

  6. IV. 1942.

                                       Пријеки војно-цивилни суд

Легенда уз фото 1 (Проглас из Војног архива у Београду): Оригинални факсимил пресуде Пријеког суда од 6. априла 1942. године којим се легализује ликвидација Мирка Јанковића из Међувођа. Службени војни израз „стрељан” користио се као бирократско покриће за сурову праксу штедње муниције на терену, где су казне заправо извршаване оштрим ножем из чизама.

Факсимил наредбе Штаба Прве крајишке бригаде (8. јуна 1942.)

                                             ARHIV

                                           Instituta za IR

                                              Sarajevo

                                                            ARHIVA

                                                            C.K. SK BiH

                    Ш Т А Б

1. КРАЈИШКЕ Н.О. ПАРТИЗАНСКЕ УДАРНЕ

              Б Р И Г А Д Е

          Положај, 8. јуна 1942.

                      Другарском

                             ШТАБУ IV. БАТАЉОНА II. К.Н.О.П. ОДРЕДА

                                    (ПОЛИТИЧКОМ КОМЕСАРУ)

      Бившег команданта батаљона ЈОВИЦА ДУШКА, непримјетно ставити под

стражу. Одредити 2 друга партијца, који ће пратити његов покрет и недати му

да се удаљи из амбуланте у Ломовитој до даљњег наређења овога или Оператив

ног штаба. Када се буде хапсио, његов револвер као и све остале ствари

доставити у штаб ове бригаде. Нарочито пазити да не пропадне ташка са

секцијама, јер је однесена из штаба батаљона и другови су остали без

секција, а налив-перо потребно је овоме штабу, јер неможе исто набавити, а

код другог команданта перо се покварило. Револвер нам је потребан за друго

секретара, јер је без оружја.

      Одијело и веш, послије стрељања, предати руковаоцу магацина у Паланци.

      ОВО ВАЖИ КАО СТРОГО ПОВЈЕРЉИВО, ВАЖИ САМО ЗА ДРУГА ПОЛ. КОМЕСАРА И

ДРУГОВЕ КОЈИ СУ УПОЗНАТИ С ТИМ.

      Потврдити пријем овога писма.

                  С М Р Т   Ф А Ш И З М У  –  С Л О Б О Д А   Н А Р О Д У,

Замј. пол. комесара:                                 Командант:

(Својеручни потпис)                                  Ratko (Својеручни потпис)

Будите опрезни када користите кôд.

Легенда уз фото 2 (Наредба из Државног архива у Сарајеву): Строго поверљиви документ од 8. јуна 1942. године којим командант Ивица Марушић Ратко наређује ликвидацију бившег саборца Јовице Душка. Текст огољује материјалну баналност унутрашњег терора, где се упоредо са пресудом наређује заплена његовог налив-пера и револвера, као и скидање одеће и веша са стрељаног тела за потребе војног магацина у Паланци.

Факсимил Рјешења Општине Козарска Дубица (13. децембар 2005.)

Странка се одриче права на жалбу

па рјешење постаје правоснажно

дана: 13.12.2005.године.

РЕПУБЛИКА СРПСКА

ОПШТИНА КОЗАРСКА ДУБИЦА

Одјељење за општу управу и

борачко-инвалидску заштиту

Број: 04-202-494

Дана: 13.12.2005.године.-

      Одјељење за општу управу и борачко-инвалидску заштиту , рјешавајући по

захтјеву Јанковић Милоша из Међувођа, Козарска Дубица, ради накнадног уписа у МКУ-их

Јанковић Мирка на основу члана 27. Закона о Матичним књигама («Сл.гласник РС»,

бр. 18/99) и члана 190. Закона о општем управном поступку («Сл.гласник РС», бр. 13/02),

доноси следеће

                              Р Ј Е Ш Е Њ Е

      Одобрава се накнадни упис у МКУ-их ЈАНКОВИЋ МИРКА из Међувођа ,

Босанска Дубица.

      Накнадни упис ће извршити матичар у Мјесној канцеларији Међувође тако што

ће уписати да је Јанковић Мирко убијен: 19.07.1942. године у Козари, рођен: 27.06.1908

.године, мјесто рођења: Међувође ,Бос. Дубица држављанство: Краљевина Југославија

националност: српска, вјероисповјест православна , пребивалиште: : Међувође, Бос.

Дубица, брачно стање: ожењен презиме и име супружника: Јанковић р. Каран Стана,

име и презиме родитеља: оца: Јанковић Симо и мајке: Јанковић Стаке ,мјесто сахране:

непознато, пријавио Јанковић Милош.

                              О б р а з л о ж е њ е

      Овом органу са захтјевом се обратио Јанковић Милош из Међувођа, Козарска

Дубица,а ради накнадног уписа у МКУ-их Јанковић Мирка.

      Рјешавајући по овој управној ствари овај орган је направио увид у:

      – Захтјев за накнадни упис у МКУ-их, бр. 04-202-494 од 12.12.2005. године,

      – Увјерење Мјесне канцеларије Међувође, бр. 17-202-608/05 од 02.12.2005.године,

      – Службена забиљешка о саслушању свједока Латиновић Срете и Латиновић

        Владе.

      На основу наведене документације и саслушаних свједока утврђено је да је

Јанковић Мирко погинуо : 19.07.1942.године у Козари, па је донесено рјешење као у

диспозитиву.

      ПОУКА О ПРАВНОМ ЛИЈЕКУ:

      Против овог рјешења може се изјавити жалба Министарству управе и локалне

самоуправе Бања Лука у року од 15 дана од дана пријема истог.

ВОДИТЕЉ ПОСТУПКА                                   НАЧЕЛНИК ОДЈЕЉЕЊА

Адем Хаушевић,дипл.правник                         Гордана Драгичевић, дипл. правник

(својеручни потпис)                                (својеручни потпис)

                                                   (Печат Општине Козарска Дубица)

ДОСТАВЉЕНО

1. Подносиоцу захтјева,

2. МК Међувође,

3. А р х и в а.-

 (Решење из приватне архиве породице Јанковић): Правни и историјски епилог козарског суђења изведен пред Општином Козарска Дубица 2005. године. Изјаве сведока и накнадна уписана документација отварају нову историографску дилему, с обзиром на то да званични органи на основу сећања мештана бележе датум смрти 19. јул 1942, што се разликује од датума на ратном војном прогласу из Београда

Нож у партизанској чизми: Историјски снимак три партизанска борца Другог крајишког  одреда у густом козарском хладу. Детаљ на десној нози борца са десне   стране приказује оштар војнички нож затакнут дубоко у чизму. Овај   реквизит у завичајном сећању Поткозарја носи застрашујући терет, јер   је управо хладно оружје из чизама служило за ликвидације невиних    сељака у Косовом гају због екстремне ратне „штедње муниције” 

Дан устанка народа Босне и Херцеговине, 27. јул 1951. године: Прослава деценије од почетка борбе против фашизма и званична посјета југословенског државног врха колијевци партизанског ваздухопловства у Кнешпољи    Док су се дојучерашњи партизански егзекутори шетали пред    камерама као народни хероји, лица идентитета непосредних извршилаца    злочина (попут Пепије Каваџије и његовог маља у Шошином јарку) остала су „покривена” и заштићена деценијским велом државне тајне и   идеолошког ћутања

Јосип Мажар – Шоша, народни херој и командант 4. дивизије (десно), у разговору са Петром Мећавом, такође народним херојем (лево). Снимак је забележен у Јајцу, 1943. године, непосредно пре крвавих јесењих операција у којима ће обојица козарских команданата изгубити животе

 Извор: Музеј револуције народа Југославије (Архив заведено под бројем 11327).  

Јосип Мажар Шоша (1912–1944), предратни комуниста, члан КПЈ од 1935. године и један од главних војних организатора устанка у Босанској Крајини. Током 1942. године налазио се на челу партизанског војног трибунала који је доносио извршне пресуде над „политичким непријатељима” и „јатацима” у Поткозарју, чиме се његово име трајно везало за стратиште Шошин јарак. Након рата проглашен је за народног хероја Југославије

Историчари Предраг Лозо и Борис Радаковић, заједно са аутором фељтона и групом пријатеља, током обиласка и документовања тачне локације Шошиног јарка. Овај стручни тим спроводи вишегодишња теренска и архивска истраживања како би се коначно прикупили сви релевантни подаци о обиму и природи ликвидација вршених на овом месту

 Ауторски  рад приједорског уметника Зорана Совиља под називом „Козара”. Кроз савремену дигиталну и фотографску форму, аутор спаја густо шумско пространство планине са мотивом Меморијалног споменика на Мраковици, стварајући симболичан приказ затвореног козарског обруча који је обележио судбину српског народа Поткозарја