Кључеви једноумља и пређа лажи – Како је истина о Козари заробљена између офанзиве и мита о „великосрпској хегемонији” (фото)
Кад прошлост проговори – Козара 84 године касније, 1942–2026. (10)
Заједнички мото фељтона:
„Када смо преживели рат, и слободу ћемо, зар не?!”
— Тоне Светина, „Вучићи Козаре“
Уводник зборника „Кад прошлост проговори: Козара, 80 година касније (Козара 1942–2022)“
Написао и фотографисао: Зоран М. КОС
Приређивач Зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“
Након девет недеља детаљног претресања архивске грађе, породичних сећања и разбијања наметнутих табуа, заокружујемо овај фељтон који је отворио нову страницу у култури сећања. Козара 1942. године није (само) празна географска одредница нити полигон за касније идеолошко балансирање кривице , она је била место свесно планираног биолошког затирања српског народа.
Ево коначне рекапитулације нашег покушаја да дођемо до истине кроз сва поглавља, са кључним порукама и отвореним питањима (уз свако поглавље доносимо и линк ка том делу фељтона на који се односи закључак или питање):
Зборник који самим корицама шаље јасну поруку о томе шта приређивач мисли о Козари: на насловној страни су приказане колоне и збегови, док су на задњој страни приказани гробови, вешала и нестанак једног народа
Крик из пепела крваве Козаре
Официјелни комунистички наратив о Козари као „епопеји братства и јединства” био је шарена лажа која је деценијама скривала геноцид над Србима Поткозарја. Козарско коло и песма су аутентични израз српског биолошког и духовног језгра, које је такође злоупотребљено и које се и даље злоупотребљава у дневне политичке сврхе.
Зашто су поратни победници свесно бетонирали стотине српских стратишта лажима и политичким квалификацијама, онемогућавајући научна истраживања размера усташког злочина? Формулације и појмови попут „жртава фашистичког терора” (ЖФТ) једнако су опасни по опстанак истине као што је некада био и сам непријатељ овог народа.
Крик из пепела крваве Крајине
Колаборација или егзистенција
Рад др Немање Девића научно доказује да су поједини локални споразуми ЈВуО са властима НДХ у Босни представљали покушај успостављања „штита” за очување српског биолошког суверенитета и пуког преживљавања, а не идеолошку или војну сарадњу.
Може ли се чин крајње нужде, повучен ради спасавања цивилног становништва од потпуног затирања, у медијима и даље тако олако изједначавати са свесном колаборацијом и тако настављати матрица борбе против такозване „великосрпске хегемоније”?
Колаборација или егзистенција
Сложене политичке игре и војне рачунице
На основу архивске грађе НДХ, др Владимир Шумановић демистификује седам споразума из пролећа 1942. године, дефинишући их као чин капитулације изнурених локалних одреда перед надмоћнијим апаратом НДХ и нацистичког Трећег рајха ради добијања хране и лечења.
Ако је суштинско војно непријатељство између ЈВуО и НДХ трајало до крвавих сукоба у априлу 1945. године, зашто је деценијама опстајао политички мит о њиховом заједничком дејствовању у офанзиви на Козару?
Архивска грађа на столу Државног архива у Сарајеву (Архив Босне и Херцеговине), која сведочи о ратним годинама и Збирци НОР-а
Сложене политичке игре и војне рачунице
Јуриш у голи живот: Крваве ноћи пробоја
Покушај пробоја преко брда Патрија у јулу 1942. године оголио је сву трагедију народа у збеговима и војно-тактичке пропусте команде. Паника након затварања обруча оставила је рањенике и нејач на милост и немилост крвницима.
Ко сноси стварну одговорност за панику, прекасно донете одлуке о пробоју и трагичну судбину рањеника који су остављени у Широкој Луци и Грабовом Јарку? Никад нико – стјеран народ у збег. Испровоцирана офанзива за потребе друга Стаљина. То су питања на која треба да одговоре они којима је историја струка и који раде на хлебу државних јасала у музејима, архивима и центрима…
Јуриш у голи живот: Крваве ноћи пробоја
Путеви страдања после офанзиве
Страховите последице офанзиве огледају се у масовним депортацијама становништва у лагерски систем Јасеновца и логоре Трећег рајха. Социјалистичка држава је ову националну катастрофу вешто преточила у анонимну скраћеницу „ЖФТ”.
Како је могуће да Дечје гробље Викторовац у Сиску, вечни сведок затирања више хиљада поткозарске деце, данас служи као локални парк за шетњу кућних љубимаца? Дечја гробница на загребачком Мирогоју, то јест парцела 142, гробље у Јастребарском…
Дечје гробље Викторовац у Сиску данас је парк и шеталиште за људе и кућне љубимце, а ничим не показује монструозност онога што се налази у том улегнућу
Путеви страдања после офанзиве
Козара између „левих” и „десних” скретања
Док је српски сељак плаћао крваву цену, унутар партизанског покрета спроводио се превентивни терор („лева скретања”). Ликвидације несигурних сабораца и читавих породица означене су као идеолошке чистке у име догме
Колико је невиних српских глава пало у Босанској Крајини не од усташке каме, већ од револуционарне преке руке сопствених идеолошки заслепљених сународника? Зашто је Шошин јарак место где су маљем ликвидирани сви који се нису свиђали другу Шоши и осталима из КПЈ за Козару? Зашто Бранко Ћопић тај јарак зове Бојанов у свом роману „Пролом”? Десна скретања се појављују данас када расељено становништво из крајева под контролом ЈВуО / четника, досељено у подручје Поткозарја, ту постаје загриженији комунисти и левичари од самих нас са ових подручја, а своје родне крајеве и не помињу или ретко помињу.Питање за психологију, психијатрију и социологију је то!
Вукосава Вуја Трубарац, рођена Кос, прича о годинама проведеним по земуницама.
Козара између „лијевих” и „десних” скретања
Деца у ратном вихору и анатомија геноцида
Анализа деценијама чеканог сценарија за филм „Деца Козаре” показује снагу уметничке истине у супротстављању историјском забораву. Геноцид над децом био је најсуровија и специфична одлика НДХ, једине државе са логорима за најмлађе.
Зашто је југословенска кинематографија деценијама избегавала директну и сирову екранизацију суве истине о страдању деце Кнешпоља и Поткозарја у Јасеновцу? Питање свих питања овде су Мацурске крчевине, где се обележава и где је централно место страдале деце у НДХ – прво, то је гробница и одраслих и деце. И то је, као још једно место, које штрчи у Републици Хрватској: Носковачка Дубрава и споменик на углу деци са Козаре, Североваца села. У локалном сеоском гробљу у Мацурама је нешто више од сто, а у Дубрави нешто мање од сто деце страдале. Нигде нема инфо-табле о стратиштима и броју уморене деце. Ко је и зашто изабрао , да Бог ми опрости, те мале бројке страдалника? Не кажем да је било која жртва недовољно велика, али кад имате монументе на Сутјесци и Тјентишту или Мраковици, где је и како ћемо страдање деце показати? Монструозност и величину затирања са Мацурским крчевинама, које су као све крчевине, само ову нисмо искрчили, или Носковачкој Дубрави, где се сви који дођу да одају пошту деци понашају као господин Милорад Пуповац, без вређања.Као дете на тути/ноши.
Ана Пожар, дете логораш и последњи директор Спомен-подручја Јасеновац
Добрила Кукољ, рођена Батајић – дете Козаре, страдалник и заточеник
Деца у ратном вихору и анатомија геноцида
Антифашизам и матрица великосрпске хегемоније
Партијски прогласи из 1941/42. године откривају да је КПЈ устанак Срба користила као параван за обрачун са „великосрпском хегемонијом”. Тиме су српске жртве утапане у идеолошки уравнотежене формуле, чиме је Козара заробљена у трајну пат-позицију.
Како превазићи отпор старих идеолошких структура које и данас, ради дневне политике и изборних гласова, одбијају нову, документарну и научну поставку у музеју на Мраковици, Доњој Градини и на разним гостујућим изложбама? Наметнута је и изједначена прича, још од априла 1942. године, да су борба против великосрпске хегемоније и антифашизам једно те исто. Ту је смрт др Младена злоупотребљена, а и данас се злоупотребљава у исте сврхе, јер се четници на Козари увек појављују око датума почетка офанзиве на Козару.
Интересантно је колико се Приједор упиње у обележавању свега и свачега, а да поред тога нико никад не оде на гроб др Младена, иако му кости преврћу мало-мало. И код Џамоњиних вертикала има више дешавања, па ће ускоро у историјској шуми, поред адреналин-парка, да буде још тога. Још пре рата на Мраковицу, када је и др Младен ту имао викендицу, долазили су на излет Загрепчани. Интересантно ће бити видети како ће се даље одвијати прича о Мраковици. Питање је како је Приједор, из историје Козаре као регионални центар, приграбио себи све белеге и датуме, а где су им страдала деца, осим у Мацурама и крчевинама које нису искрчене?
Антифашизам и матрица хегемоније
Ко је све окрвавио руке на Козари?
Коначно поглавље доноси суочавање са комплетном, монструозном ратном машином која је деловала иза кулиса чистих усташких покоља. Биолошко затирање Срба спроведено је кроз здружену, хладну и бирократски подмазану машинерију различитих актера.
Да ли је савремено друштво спремно да коначно и без остатка погледа у очи целокупној ратној документацији и трајно одбаци селективно памћење жртава? У рату се убија на мање или више бруталан начин, а овде је реч о једном ножу који је клао за потребе партизана и КПЈ, и то сопствени српски народ. Веровали или не: убија (читај: КОЉЕ!) Србин Србина ножем, а четника ни у ромингу!
Споменик Револуцији на Мраковици (Козара), рад вајара Душана Џамоње
Ко је све окрвавио руке на Козари?
Реч на крају, Козара: „Против заборава и табуа”
Борба за историјску истину о Козари није завршена, она тек почиње. Архивска документа и критичке рецензије коначно су срушили револуционарне матрице. Наш задатак остаје да породична документа, фотографије и имена наших страдалих предака отргнемо од заборава.
Мислим да је, без обзира на 84 године које су прошле, тема страдања Козаре и даље сакривена, односно закључана кључевима братства и јединства и идеологијом КПЈ, те да и даље представља табу тему. Она је запетљана пређом и кучинама која меша (читај: изједначава!) појмове борбе против фашизма и борбе против великосрпске хегемоније. Иначе, како другачије објаснити поједине активности званичних институција које и данас протежирају приче и обраде текстова и материјала из Другог светског рата на потпуно исти, некритички начин као у доба једноумља?
Како објаснити оне са катедри за историју који су главни ликови у филму „7 секретара СКОЈ-а”… Или када се један од њих, који се врло често намеће као ауторитет за тумачење историје Другог светског рата у Босанској Крајини, а ради у значајној државној институцији (читај: на државним је јаслама), редовно за Први мај упућује у Републику Хрватску да тамо око Загреба са друговима пали првомајске ватре (или по хрватском новоговору: „свибањске кресове”)? Тај нови Иво Лола Рибар је, заправо, лола пореклом са подручја страдалог Кнешпоља. Свима њима предлажем да погледају где су и шта раде хрватски историчари и које повијесне теме обрађују, а пре тога да погледају серију „Куда иду дивље свиње”. Ружно је рећи, али многи од поменутих не могу ни улогу прасета на својим леђима да носе. Они, мислим на те бајне умове из области историје, немају петље (читај:муда!)да прокоментаришу један филм, него ћуте као заливени о Зафрановићевом „Златном резу 42” („Деца Козаре”), док код Хрвата то није тако.
И данас чујемо од људи које народ зове ученима да је козарска битка уз раме битака из Другог светског рата, па то чак, пошто Срби воле Русе, пореде са Лењинградском битком. То је матрица, да је на Козари била битка, а не офанзива. Певале су се песме попут: „Козаро не треба кише, хероји те крвљу натопише”, што је далеко од истине. Козару су крвљу натопили народ и деца, а тек понешто партизани. Партизани су са Козаре отишли после офанзиве да крв дају по целој бившој држави. Све је то матрица наметнуте борбе против великосрпске хегемоније и мит о пролетерима и њиховом херојству. Тај мит је на Козари почео прогласом из априла 1942. године, после смрти др Младена, када је његово име први пут злоупотребљено у корист КПЈ и њене идеологије, што траје и данас. Прво треба да научимо да је на Козари била Офанзива. Друго, када већ имамо попис бораца партизана на Мраковици, мислим на споменик и спискове на таблама, треба и мора се негде наћи места, снаге и воље да се попишу цивили, народ, а пре свега деца Козаре.
Посвећено мом деди Јовици Буразору из Мрђувођа (село Елвазовача), оцу моје мајке која га није упознала, козарском устанику кога су усташе и нацисти заробиле на Козари и одвеле у Прихватни логор Земун (Старо сајмиште), где је скончао од глади са још 6.500 својих сународника.
(Крај фељтона, 18. октобар 2026. године)
Прва промоција у Културном центру Градишка, дупке пуном
Аутор фељтона на Мраковици, на дан обележавања офанзиве на Козару
(Крај фељтона, 18. октобар 2026. године)
