Путеви страдања послије офанзиве на Козари – ратни заробљеници, депортације становништва у логоре НДХ, Трећег Рајха и судбина поткозарске дјеце кроз архивску грађу (ФОТО)
Кад прошлост проговори – Козара 84 године касније, 1942–2026. (5)
Пише: Зоран М. КОС, новинар и публициста
Приређивач Зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“
Заједнички мото фељтона:
„Када смо преживели рат, и слободу ћемо, зар не?!”
— Тоне Светина, „Вучићи Козаре“
Споменик покланој и спаљеној породици Јандрић у селу Читлук
Слика која јежи кожу и огољује геноцид: Споменик једанаесточланој породици Јандрић из Читлука, од деде Ђује до бебе Руже која је угашена у првој години живота. Поклани и спаљени на кућном прагу од стране усташа. Овај усамљени камен у козарској трави јесте страшна слика пустоши која је у јесен 1942. године дочекала преживеле повратнике из Јасеновца, Сиска и Земуна. На Козари непријатељ није бирао пушке нити војне циљеве – циљ је био да се српско име потпуно искорени, тако да иза њега не остане нико ко би подигао споменик.
Истина о Козари деценијама је била затворена под тешким кључем комунистичке идеологије, лажног братства и јединства и политичких компромиса који су зарад „мира у кући” замаглили суштину геноцида над српским народом. Када се обруч око планине коначно затворио почетком јула 1942. године, наступила је фаза која по својим биолошким последицама далеко превазилази саме војне операције. Парадигма те опште националне несреће јесте Јасеновац, али путеви козарске голготе гранају се кроз десетине других логора и стратишта Независне Државе Хрватске, Немачке и Норвешке.
У послератној меморијализацији, фокус је увек примарно стављан на борбу. Међутим, ако ствари посматрамо академски одмерено и достојанствено, суочавамо се са суровом истином: војни губици партизанских јединица, колико год били болни, готово су незнатни у поређењу са размерама егзодуса и затирања цивилног становништва. На Козари се није догодио обичан војни сукоб, већ системско страдање Срба које је циљало на потпуни биолошки нестанак једног народа на простору Поткозарја.
Заробљени српски цивили у козарским шумама непосредно пре депортације у логоре НДХ, лето 1942. године
Слика праве козарске голготе: Тренутак када се утишава пушчана паљба, а на сцену ступа хладна машинерија геноцида. Наоружани окупатори постројавају исцрпљене српске домаћине и поткозарску децу у бескрајне колоне смрти. Ово је визуелни доказ да Козара није била равноправна битка две војске, већ немилосрдна офанзива затирања читавог једног биолошког језгра које је остављено на милост и немилост комшијама у усташким униформама.
Идеолошка селекција сећања и вертикала у “историској шуми” на Мраковици
Када данас посетите Мраковицу, суочавате се са централним архитектонским симболом – Џамоњиним спомеником. Његове бетонске вертикале, међутим, подигнуте су као слава војсци и борби. У меморијалном зиду пописано је близу 10.000 погинулих партизанских бораца. Сурова историјска истраживања откривају парадокс: велики број тих пописаних људи заправо није погинуо на самој Козари током офанзиве, већ знатно касније и врло далеко одавде, борећи се у саставу пролетерских јединица широм бивше Југославије.Они јесу страдали Козарчани, али нису страдали на Козари!
И док за војску постоји прецизан и грандиозан споменик, поставља се оштро и достојанствено питање: где је споменик деци Козаре и Поткозарја? Како је могуће да осам деценија касније немамо ни централно спомен-обележје нити икоме од званичника пада на памет да покрене системски пројекат изградње монумента за десетине хиљада уморене деце? Цивилне жртве, којих је било преко 100.000, остале су гурнуте у запећак, разбацане по несређеним, прашњавим списковима, хладно заведене под бирократском, безличном рубриком „ЖФТ” (Жртве фашистичког терора). Иза те скраћенице крије се намерно бежање од суштине, њоме се прикрива и брише тачан идентитет жртве, али и одговор на кључно питање: ко је страдао од чије руке?
Спомен-обележје „Рањеничка чесма“ у Широкој Луци, стање прије “поправке” узурпатора
Неми сведок напуштене Козаре: Зарасло и напукнуто спомен-обележје на локалитету Рањеничка чесма у Широкој Луци, месту страшне ликвидације немоћних српских рањеника. Док су бетонске вертикале на Мраковици славиле партизанску војну команду и идеолошке циљеве КПЈ за рачун „друга Стаљина“, ови рањеници су – остављени од стране сопствених другова, команде и санитета после пропасти пробоја – брутално побијени у шуми. Данашње заједљиво шибље које гута споменик представља истинску слику наше званичне културе сећања, којој је лакше да истину држи под кључем него да уреди стратишта сопственог народа.
Суседи у униформама и улога Курта Валдхајма
Да бисмо разумели дубину козарске катаклизме, морамо се ослободити послератних митова о спољашњем, апстрактном непријатељу. Немачка ратна машинерија јесте водила операцију, а у документовању оперативног штаба Борба Босна неизбрисиво стоји име младог официра за везу Курта Валдхајма – каснијег генералног секретара Уједињених нација и председника Аустрије. Његова улога у тријажи, заробљавању и депортацијама десетина хиљада цивила јасно показује како је хладна бирократија Вермахта асистирала на терену.
Аутентични теретни вагони за депортацију српског становништва, данас спомен-експонат у Јасеновцу
Немилосрдна логистика истребљења: Дрвени сточни вагони у Меморијалном комплексу Јасеновац, неми сведоци времена у којима је поткозарски народ гушен, транзитиран и довожен на коначно стратиште. Ови вагони представљају огољену суштину хладне, канцеларијске тријаже Вермахта којом је руководио Курт Валдхајм, у прецизној координацији са локалним усташким извршиоцима који су Поткозарје желели да оставе потпуно испражњено и биолошки затрто.
Генерални секретар УН Курт Валдхајм у срдачном сусрету са Јосипом Брозом Титом и Станетом Доланцем
Врх послератног дипломатског цинизма: Јосип Броз Тито и Стане Доланц примају Курта Валдхајма, одлично знајући његову ратну прошлост и улогу официра за везу у оперативном штабу „Борба Босна” током сатирања Козаре у лето 1942. године. Савезничка комисија за ратне злочине је Валдхајма још 1947. године уврстила на листу ратних злочинаца под бројем 2501, али је Брозов одговор: „Маните то, идемо даље“ трајно закључао истину. Овај стисак руке је симбол тренутка када су српске жртве из Кнежпоља и Поткозарја по други пут уморене, овога пута у име идеолошких компромиса, дипломатских поена и опстанка лажног мита који је право име геноцида сакрио под кључ комунизма.
Аутор фељтона Зоран М. Кос са Косом Вуковић, преживелим сведоком из Челебинаца (Кнежпоље), снимљено 2023. године
Крштеница Кнежпоља и сведок затирања: Бака Коса Вуковић из села Челебинци са аутором фељтона током бележења усмене историје. Након немилосрдне офанзиве в лето 1942. године, бака Коса је депортована на присилни рад у Немачку, где је у ропству провела године све до краја рата. Њен преживели поглед и данас представља најоштрији прекор послератном комунистичком „кључу” који је овакве живе националне трагедије гурао у запећак зарад лажног симетричног мира, остављајући пустош у поткозарским кућама и трајно бришући деценије српских живота из Кнежпоља.]
Поглавник НДХ Анте Павелић са високим усташким и немачким официрима надгледа војне операције на Козари
Врх злочиначке пирамиде: Анте Павелић у пратњи немачких ратних бирократа Вермахта и својих најближих сарадника лично прати координацију казнено-истребљивачке офанзиве. Овај снимак сведочи о државном пројекту геноцида, где је хладна војна логистика Трећег рајха, уз асистенцију канцеларијских официра попут Курта Валдхајма, дала одрешене руке локалним домобранским и усташким формацијама у Козарцу, Ивањској и Приједору да доврше крвави посао затирања својих српских комшија.
Међутим, кључни извршиоци геноцида нису дошли само из Берлина или Загреба. Како у својој студији документује историчар Борис Радаковић, кустос Меморијалног музеја на Мраковици, усташка упоришта под Козаром била су добрим делом чврсто ослоњена на локално хрватско и муслиманско становништво, што он децидно и научно доказује на оној страни планине у свом раду. Потпуно исти случај био је и на овом делу терена, око и у самој Босанској Дубици, Ораховој, Босанској Градишки и Босанској Костајници. Формирањем усташких војних формација и локалних милиција у овим местима, дотадашње комшије су обукле униформе НДХ и постале ударна игла у затирању српских села. То су били људи који су одлично познавали терен, куће и збегове, што објашњава незапамћену суровост и ефикасну темељност у чишћењу Поткозарја. Истина коју је комунизам закључао јесте да српски народ Козаре није страдао од неке замишљене, далеке силе, већ значајним делом од својих непосредних комшија који су унутар НДХ видели прилику за трајно етничко преобликовање и потпуно пражњење овог простора.
Географија дечијег страдања: Од Мацурских крчевина до контролисане меморизације
Када се говори о судбини поткозарске деце, данас смо сведоци једне специфичне и веома опасне појаве у региону. У Хрватској се под плаштом пијетета намеће наратив и контролисана култура сећања која је омеђена „задатом висином” броја жртава. Инсистира се и медијски форсира комеморација на местима као што је Носковачка Дубрава код Слатине, где је евидентирано и исписано 69 имена деце уморене у приручном логору. Помиње се дечије гробље на загребачком Мирогоју са неколико стотина жртава, или Сисак са неколико хиљада. Све су то места страшне сужњости, али инсистирање искључиво на њима служи да се пажња јавности скрене са суштине. Доња Градина, као највеће гробље и највеће стратиште у систему Јасеновца, има и дјечје гробље, у том званичном наративу као да уопште не постоји ,она се налази потпуно изван видокруга, „изван роминга” регионалне политике сећања.
Поткозарска српска деца у дечијем концентрационом логору Јастребарско, лето 1942. године
Највећа суза Козаре и Поткозарја: Изгладнела и преплашена српска деца заточена у специјализованом дечијем логору НДХ Јастребарско, након што су насилно отргнута из мајчиног наручја. Док данашња хрватска политика сећања контролисано фризира историју форсирајући локалитете са мањим бројем жртава, а Доњу Градину потпуно брише „из роминга“, имена ове деце у нашим сопственим списковима и даље срамотно таворе под хладном, безличном комунистичком скраћеницом „ЖФТ“, уместо да су уклесана на централном споменику деци Козаре који још увек немамо.
Аутор фељтона Зоран М. Кос са Маријом Закић из Мљечанице и филмском екипом Лордана Зафрановића „Златни рез 42“
Жива истина Мљечанице пред објективом историје: Бака Марија Закић (трећа слева), преживели сведок незапамћеног затирања српског села Мљечаница, током снимања првих кадрова за епохални филм „Златни рез 42 – Деца Козаре” редитеља Лордана Зафрановића, на којем је као део стручне екипе радио и аутор овог фељтона. Њен преплашени поглед девојчице из 1942. године, који је преживео јасеновачке жице, данас пред филмским рефлекторима разбија деценијски комунистички „кључ” тишине. Ово је живи доказ да борба за српска имена и презимена урезана под безличном партијском скраћеницом „ЖФТ” више није пука архивска статистика, већ завет који се претаче у вечно уметничко и историјско сведочанство.]
Прва клапа филма „Златни рез 42“ са преживелим дететом-логорашем Добрилом Кукољ и аутором Зораном М. Косом
Прва клапа за вечност и незаборав: Бака Добрила Кукољ, преживело дете-логораш из Јасеновца, у тренутку ударања прве филмске клапе за епохални пројекат Лордана Зафрановића, у пратњи истог филмског тима и аутора Зорана М. Коса. Као деветогодишња девојчица, Добрила је искусила сву монструозност усташке казнено-истребљивачке офанзиве, а њено уврштавање у овај филмски документ јесте најснажнији ударац историјском ревизионизму. Док службени Загреб контролисано комеморира Сисак и Јастребарско ван контекста општег геноцида, ове невине очи које су преживеле пакао Градине захтевају пуно име и презиме за свако поткозарско дете, бришући заувек лажне комунистичке рубрике „ЖФТ”.
Управо зато, као историјски и етички контратег, централно место сећања на сву страдалу децу у НДХ морају постати Мацурске крчевине. То место представља истинску српску голготу и метафору за хиљаде малишана чији су животи угашени у блатњавим шумама и сабирним пољима подно планине одмах након завршетка офанзиве.
Међутим, Крчевине су – баш као што им и само име каже – остале тек пусте, неуређене и зарасле крчевине. Ово стратиште данас нема ни основне заштитне ограде, нити елементарног просторног уређења, те стоји као неми споменик нераду наших сопствених институција, званичних уређивача меморијала и оних који би по струци и дужности морали бити носиоци послова око памћења и заштите српског страдања. Како је могуће да никоме од надлежних за ових осам деценија није пало на памет да на Мацурским крчевинама постави барем обичну инфо-таблу, која би јасно мапирала и повезала ово место са осталим тачкама голготе наше деце:
Мирогој у Загребу, као масовно дечије гробље;
Дечији логор Јастребарско;
Логор Сисак и гробље Викторовац;
Доња Градина и Јасеновац, као пакао и коначно исходиште;
Завод за глувонеме у Загребу, као једно од страдалних и прихватних малишана и тако редом…
Овакве инфо-табле су преко потребне на сваком знаном дечијем стратишту и заједничкој гробници како би случајни пролазник уопште знао по каквој светој земљи гази. Нажалост, за наше надлежне службе и институте, повезивање ових историјских чињеница и постављање обичних знакова сећања изгледа представља тешко и нерешиво поглавље више математике, или се иза свега крије свесни немар, док живу истину о нашој најмлађој жртви полако гута поновно шибље.
Споменик „Дрво живота” код Велике синагоге у Будимпешти – савремени изглед
Лекција из Будимпеште за наше успаване институције: Величанствено метално „Дрво живота” на коме је на сваком појединачном листу уклесано име једне мађарске жртве. Овај споменик је кључни доказ да је детаљан попис жртава технички потпуно могућ – када постоји искрена воља, државна одговорност и национално достојанство. Нажалост, наши носиоци послова око памћења и уређивачи меморијала деценијама показују да су им од суза поткозарске сирочади пречи трактори, политички компромиси и економски „танге-франге” аранжмани, због чега десетине хиљада уморене српске деце и даље таворе у бирократском запећку заборава.
Изгладнела и измучена српска деца на слами у дечијем концентрационом логору Сисак, касно лето 1942. године. Сведочанство безумља и биолошког уништења: Поткозарска сирочад бачена на сламу у логору Сисак, након што су им мајке депортоване на присилни рад у Немачку или побијене у Јасеновцу. Данашњи службени Загреб комеморира Сисак или Сисак намеће као изоловану епизоду контролисане историје, док истовремено негира Доњу Градину која се налази изван њиховог „регионалног роминга сећања“. Ове невине очи нас опомињу да скраћеница „ЖФТ” мора бити избрисана, а њихова права српска имена враћена из институционалног заборава
Дечије гробље у склопу гробља Викторовац у Сиску – данашњи изглед
Меморијал на Викторовцу под сисачком маглом: Кружне плоче и упаљена кандела сведоче о хиљадама најмлађих Поткозарчана чији су животи угашени иза логорских жица Сиска пре него што је до њих стигла спасилачка акција Дијане Будисављевић. Ипак, док регионалне политике памћења у Хрватској управо оваква места (Викторовац, Мирогој или Носковачку Дубраву) држе у оквирима строго контролисане и фризиране комеморације која не сме прећи „задату висину”, Доња Градина се и даље држи у потпуном регионалном информативном мраку.
Ауторски и историјски биланс: Офанзива, а не битка
На крају, 84 године касније, време је да отворено и без идеолошких кочница изнесем став који заступам безброј пута: на Козари се у лето 1942. године није десила никаква „битка“, већ сурова егзеклуција, геноцид, казнено-истребљивачка офанзива.
Битке су равноправне борбе двеју војски. Овде рата војски није било. Наредба немачке команде из Солуна за покретање ове масивне офанзиве имала је врло јасан и прагматичан узрок: претходно заузимање Приједора и Љубије од стране партизанских јединица. Пад рудника гвожђа и кључног железничког чворишта угрозио је директне економске и војне интересе Трећег рајха. Комунистичка партија Југославије (КПЈ) извела је ту акцију превасходно за „друга Стаљина“, са јасном намером да на себе привуче део немачких снага са Источног фронта и олакша положај Црвене армије. Снаге су привукли – али су заузврат добили незапамћену одмазду Вермахта над недужним народом.
Резултат тог стратешког потеза и потоње офанзиве јесте свеопшта српска несрећа. Козара је затирање – геноцид извршен од стране усташа, праћен немилосрдном немачком ратном машинеријом. Оно што је уследило нису биле војне победе, већ бескрајне, измучене колоне, збегови у шумама, логорска жица, стратишта и потпуно уништење. Након Козаре, тамо где су прошла војничка копита и усташки ножеви, дословно није остала ни трава.
Остало је понешто гробова и кости расуте од поткозарских јаруга, преко Јасеновца и Старе Градишке, Земуна, па све до хладне Норвешке.
Јеврејско гробље у Земуну, Улица жртава логора Земун – место страдања и укопа козарских жртава
Земунска тачка српског затирања: Локалитет у Земуну где је у масовним гробницама сахрањено више од 6.500 српских мученика допремљених у Прихватни логор Земун на Старом Сајмишту. Значајан део овог броја чинио је управо преживели народ Козаре који је, након што је избачен из сточних вагона, овде уморен глађу, болешћу и батинама. Међу хиљадама безимених жртава заведених под скраћеницом „ЖФТ”, на овом месту кости одмара и деда Јовица – деда аутора овог фељтона. Ова табла је живи доказ да је Козара за нас породични дуг, а не далека и прашњава архивска тема коју званични институти намерно препуштају забораву.]
Све то крваво искуство српског народа заувек је урезано у колективно памћење под једним јединственим, страшним именом – Јасеновац. Јер Јасеновац је за овај народ појам који се памти као сама смрт.
Ексхумација масовних гробница у Доњој Градини – архивски снимак
Огољена истина коју је комунизам хтео да сахрани: Масовне гробнице српских мученика у Доњој Градини, највећем стратишту козарске деце и цивила у систему логора Јасеновац. Овај застрашујући призор згрчених костију представља управо оно место које је послератни Загреб намерно потиснуо из регионалног „роминга сећања”, али и место за које је Јосип Броз Тито, потпуно свестан размера затирања српског биолошког језгра, хладно пресекао историју и наредио: „Маните то, идемо даље“. Ова слика леди крв у жилама и подсећа нас да сећање на нашу затрту децу не сме бити монета за поткусиривање било каквих политичких фризирања историје.]
Меморијални комплекс Јасеновац – „Камени цвет” изнад Саве. Јасеновац 84 године касније: Топоним који у колективном памћењу српског народа има само једно, застрашујуће значење – синоним за системско затирање, биолошку смрт и коначно одредиште козарске голготе, изван свих лажних симетрија и политичких фризирања историје
Аутор фељтона Зоран М. Кос са принцом Филипом Карађорђевићем и државном делегацијом Србије у Спомен-подручју Јасеновац
На стратишту истине и памћења: Аутор фељтона Зоран М. Кос (други слева) са принцом Филипом Карађорђевићем и званичном делегацијом Републике Србије испред јасеновачког „Каменог цвета”. Насупрот деценијском затирању идентитета жртава под уопштеном партијском рубриком „ЖФТ”, овај заједнички поклонички чин представља живи отпор контролисаном загребачком наративу и историјском ревизионизму. Борба за јасно именовање српских жртава и уклесана имена десетине хиљада уморене козарске деце више није питање више математике за бирократију, већ врховни национални и етички дуг који се коначно враћа из заборава.
Аутор фељтона Зоран М. Кос полаже цвеће унутар крипта споменика у Јасеновцу
Аутор фељтона Зоран М. Кос полаже цвеће под уклесане стихове који опомињу на згаснуту дечију срећу и златан кућни прах Поткозарја. Овај чин поклоњења унутар бетонских недара јасеновачког споменика јесте лични завет пред костима предака и деде Јовице. Истовремено, то је и најоштрији неми протест против институционалне летаргије која дозвољава да Мацурске крчевине остану зарасле у шибље, а да преко 100.000 српских цивилних жртава и десетине хиљада деце и даље таворе под безличним комунистичким печатом „ЖФТ”. Истина се не крије нити фризира; она обавезује на памћење сваког имена.
Борбе на планини је било, и она је у извођењу оних који погинуше била епска, херојска и величанствена. Али ако погледамо биолошки биланс, жртве партизанских бораца у току саме офанзиве су у процентима минорне у односу на укупно страдање народа, а нарочито саме козарске деце. Док год то не признамо, бићемо заробљеници лажне историје.
ЧЕТВРТИ ДЕО ФЕЉТОНА можете прочитати на линку:
У НАРЕДНОМ НАСТАВКУ (6):
КОЗАРА ИЗМЕЂУ ЛЕВИХ И ДЕСНИХ СКРЕТАЊА: ИДЕОЛОШКИ СУКОБИ, НАРОД У УНАКРСНОЈ ВАТРИ И КРОЈЕЊЕ ЛАЖНЕ ИСТОРИЈЕ
Како је Козара после офанзиве постала пепео и трајно измењена демографија Поткозарја? У наредном наставку отварамо тему идеолошких сукоба и левих скретања унутар партизанског покрета, док је српски народ плаћао рачуне туђих експеримената. Послератни систем ове крваве трагове није толико крио, колико је намерно мешао бабе и жабе. Спајали су неспојиво, лажно потписивали историјска сведочанства и причали само оне приче које су одговарале партијском диктату, заувек бришући истину о томе ко је страдао, а ко је био џелат.
ФОТО: Приватни албум Зорана М. КОСА и архивске фотографије кориштене за израду Зборника
