Антифашизам и матрица хегемоније: извор српске пат-позиције (фото)
Кад прошлост проговори – Козара 84 године касније (1942–2026) (8)
Пише: Зоран М. КОС, новинар и публициста
Заједнички мото фељтона: „Када смо преживели рат, и слободу ћемо, зар не?!” — Тоне Светина, „Вучићи Козаре”
Истраживање документације суочава нас са чињеницом да је истина о Козари деценијама била под катанцем идеологије братства и јединства. Анализа ратних прогласа КПЈ из 1941. године открива идеолошки расцеп: док је за Србе Поткозарја антифашистичка борба била једини начин биолошког опстанка пред усташким геноцидом, у партијским прогласима она се редовно преклапала са обрачуном против такозване „великосрпске хегемоније”.
Ова замена теза породила је трајну пат-позицију која траје и данас. Брише се идентитет мученика из Кнешпоља, а Срби се утапају у анонимне „жртве фашистичког терора”. Сваки покушај изношења чисте документарне истине о српском страдању унапред се жигоше старим комесарским етикетама. Док год је антифашизам служио као параван за разрачунавање са националним идентитетом страдалника, Козара је остајала закључана кључевима лажног компромиса.
Козара у лето 1942. године: Српски збегови у пољима под планином непосредно пре слома одбране и масовних депортација. Десетине хиљада ненаоружаних цивила са ове фотографије касније ће у социјалистичкој доктрини бити преточени у анонимне „Жртве фашистичког терора”
Да би се разумео овај историјски чвор, потребно је прецизно дефинисати кључне појмове који су обележили епоху средине 20. века:
Антифашиста: Особа или покрет који се активно супротставља фашизму и нацизму. Настао је 1920-их као отпор Мусолинију и Хитлеру, а током Другог светског рата на нашим просторима се огледао у оружаној борби партизана против окупатора и њихових сарадника.
Фашиста: Заговорник радикално десничарског, аторитарног и ултранационалистичког покрета чији појам потиче од латинске речи fasces (свежањ прућа са секиром). Одликују га култ личности, укидање демократије, насилна реакција на социјализам и проналажење „дежурног кривца” (жртвеног јарца) међу мањинама за све друштвене кризе.
Озакоњени терор: Насловна страна службеног листа „Народне новине” Независне Државе Хрватске из новембра 1943. године са потписима Анте Павелића и Андрије Артуковића. Кроз овај бирократски апарат доношене су законске одредбе које су биле увод у масовно истребљење и депортацију српског живља са Козаре
Нациста: Заговорник Хитлеровог националсоцијализма у Немачкој (1933–1945). За разлику од фашизма који истиче државу, фокус нацизма су крв и раса. Нациста верује у супериорност „аријеваца”, док Словене, Јевреје и Роме проглашава за подљуде (Untermenschen), што је кроз радикални антисемитизам довело до Холокауста и насилне потраге за „животним простором” (Lebensraum).
Преживеле робиње Трећег рајха: Коса Вуковић (десно) из Челебинаца са другарицом из Слабиње на фотографији насталој 1945. године у Немачкој. Поткозарске жене и девојке масовно су одвођене на присилни рад у склопу нацистичке стратегије експлоатације покорених народа (Lebensraum)
Усташа и НДХ: Припадник хрватског фашистичког покрета који је од 1941. до 1945. управљао марионетском Независном Државом Хрватском. Створена под окриљем Сила Осовине, НДХ је одмах увела расне законе ради стварања етнички чисте државе. Овај режим је спровео масовни геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима.
Војно-политички извори: Ратни извештај пуковника НДХ из Приједора (новембар 1941) о ширењу оружаног отпора и прекопавању путева према Босанској Дубици. Овакви примарни документи потврђују да је за народ Поткозарја отпор био једина алтернатива биолошком истребљењу
Систем логора Јасеновац био је највеће стратиште где су убиства вршена ручно и свирепо, а НДХ је остала једина држава у Европи са специјализованим концентрационим логорима за децу (Јастребарско, Сисак). Режим је сломљен у мају 1945. године.
Чиста документарна истина насупрот идеологији:Књига историчара Антуна Милетића о Јасеновцу. Архивска документа објављена у његовим делима представљају главну кочницу покушајима да се српско страдање на Козари задржи под катанцем старих комесарских етикета и лажног политичког компромиса
Најстрашнија специфичност режима НДХ: Српска деца са Козаре у концентрационом логору Сисак 1942. године. Овај архивски снимак документује страдање најмлађих Кнежопољаца у јединим специјализованим дечјим логорима у тадашњој окупираној Европи, где је угашено више од 11.000 дечјих живота
Истина насупрот селективном памћењу: Наставак архивског фељтона из 1971. године заснован на записима Јане Кох о акцији спасавања најмлађих Козарчана. Примарни текстови из средине 20. века пружају јасну противтежу модерним интерпретацијама које су целокупан подвиг приписале готово искључиво једној особи, скрајњујући стварну жртву српских мајки
Комуниста: Заговорник бескласног друштва без приватног власништва над средствима за производњу, на темељима учења Маркса, Енгелса и Лењина.
ПБ и ЖФТ: Скраћенице из социјалистичког периода које су раздвајале страдалника. Пали борци (ПБ) били су погинули партизани, док су Жртве фашистичког терора (ЖФТ) били цивили које су убили окупатори и квислинзи — појам који је често анонимизирао национални идентитет српских жртава.
Док је званична доктрина утапала страдалне Србе Поткозарја у идеолошки уравнотежене формуле, чувени лик Милице Тепић са децом у збегу (јануар 1944, аутор Жорж Скригин) остао је да сведочи чисту документарну истину
Великосрпска хегемонија: Термин којим је описивано стање у Краљевини Југославији до 1941. године, а карактерисали су га строги централизам из Београда, доминација династије Карађорђевић и већински српски војни кадар. У социјалистичкој Југославији овај концепт је званично забрањен и криминализован.
Старо стабло „Тополе ужаса” у Доњој Градини под којим су угашени животи хиљада недужних Козарчана. Оваква стратишта логорског система Јасеновац деценијама су у званичној доктрини била под катанцем идеолошког балансирања кривице
Суштинска порука фељтона лежи у упозорењу да када антифашизам постане инструмент за политичко балансирање кривице и потискивање националног идентитета жртава, историјска истина остаје заробљена, а друштво у трајној пат-позицији.
Споменик Револуцији аутора Душана Џамоње на Мраковици из 1972. године. Он одражава начин на који је званична доктрина уметнички крик окретала искључиво ка домаћем дворишту, остављајући Козару закључану кључевима лажног компромиса
ИДЕОЛОШКИ И ВОЈНИ СУКОБ НА КОЗАРИ
Усташе и нацисти: Спроводили су радикално етничко чишћење и депортације српског становништва на основу расних закона НДХ и стратегије Сила Осовине.
Антифашисти и комунисти: Организовали су народни устанак, уобличивши спонтани отпор народа у дисциплиновану војну структуру.
Циљеви НДХ: Биолошко уништење и прогон Срба ради овладавања економски битним рудницима (Љубија) и саобраћајницама.
Циљеви КПЈ: Стварање велике слободне територије, везивање непријатељских дивизија и ширење идеје „Братства и јединства”.
Биланс терора: Док су се партизани борили, десетине хиљада цивила постали су Жртве фашистичког терора (ЖФТ). Након слома одбране у лето 1942. године, преко 60.000 људи депортовано је на стратишта, а више од 11.000 деце је изгубило животе у Јасеновцу и дечјим логорима.
ПРЕДРАТНИ ТАКТИЧКИ КОНТАКТИ КПЈ И УСТАША (1920-е и 1930-е)
Иако идеолошки потпуно супротстављени (крајња левица и крајња десница), КПЈ и усташки покрет су пре рата имали значајне тактичке додирне тачке као илегални револуционарни покрети усмерени против Краљевине Југославије:
Разбијање државе: Оба покрета су Краљевину сматрала нелегитимном. КПЈ ју је 1928. на Дрезденском конгресу означила као „тамницу народа”, док су усташе од оснивања (1929) за циљ имале њено потпуно уништење.
„Великосрпска хегемонија”: И једни и други су користили исту реторику против власти у Београду. Партијские новине КПЈ позивале су тада на прогон српских жандарма ради „националног ослобођења”.
Оружане методе: Одбацујући парламент, заступали су насиље. Када су усташе 1932. подигле Велебитски устанак, ЦК КПЈ је у листу „Пролетер” поздравио тај покрет, верујући да десничарски устанци могу бити увод у социјалну револуцију.
Солидарност у затворима: У Лепоглави је 1934. основана „Заједница политичких осуђеника” коју су чинили комунисти, усташе и ВМРО ради заједничке борбе против затворске управе.
УЗРОЦИ РАЗЛАЗА: Са успоном Хитлера (1935), Коминтерна наређује КПЈ одбрану држава кроз „Народне фронтове”, па комунисти почињу да се залажу за очување Југославије кроз федерализацију. Усташе се потпуно везују за фашизам и нацизам, па од 1936. покрети постају најљући непријатељи, што 1941. доводи до рата до истребљења.
МАТРИЦА ХЕГЕМОНИЈЕ И СЛУЧАЈ ДОКТОРА МЛАДЕНА
Историјска документација показује како је истина о страдању на Козари била под теретом идеологије која је српске жртве редуковала на анонимне формуле и створила пат-позицију у третирању српског страдања (Мајско саветовање 1941).
Најбољи доказ за то је званични партијски проглас „СРПСКИ НАРОДЕ И ДРУГОВИ ПАРТИЗАНИ” од 16. априла 1942. године, издат одмах након погибије вође устанка. У њему се смрт народног лекара моментално користи за идеолошки обрачун, па се дословно наводи:
„Најновије издајице српског народа – четници убили су друга Младена, сина овога краја, који је повео српски народ у борбу у оним данима када му је претила опасност да буде истребљен, када су крвници усташе почели прогонити, убијати и клати невино српско становништво, децу, жене и старце.”
Лекар и вођа устанка: Доктор Младен Стојановић (1896–1942). Његов лик и трагична погибија моментално су у априлу 1942. године преточени у званичну партизанску пропагандну матрицу ради идеолошких обрачуна
Милице Тепић са децом у збегу (јануар 1944, аутор Жорж Скригин)
НАЈАВА: СТИЖЕ 9. НАСТАВАК ФЕЉТОНА „КАД ПРОШЛОСТ ПРОГОВОРИ – КОЗАРА 84 ГОДИНЕ КАСНИЈЕ”
КО ЈЕ СВЕ ОКРВАВИО РУКЕ НА КОЗАРИ?
Изван иза кулиса усташких злочина
Када говоримо о стравичном покрољу и егзодусу народа Поткозарја у лето 1942. године, прва асоцијација у колективном сећању су крвници у усташким униформама. Међутим, да ли је истина о обручу око Козаре још комплекснија и мрачнија? Ко је све, поред усташа, чинио саставни део монструозне ратне машине која је спроводила биолошко затирање српског цивилног становништва?
КАД ПРОШЛОСТ ПРОГОВОРИ – КОЗАРА 84 ГОДИНЕ КАСНИЈЕ (1942–2026) (7)
